Драган Џелетовић: Ћирилица је европска вредност

Изражавајући се терминологијом доброг дела српске популације који се диви свему што долази из Сједињених Америчких Држава и Западне Европе, ћирилично писмо којим су писале генерације Срба вековима уназад несумњиво јесте, може и мора се назвати европском вредношћу

dragan-dzelatovic-dveriУопштено посматрано, широко прокламована идеја Европске уније, читав концепт на коме у теорији почива данашња Европска унија и Сједињене Америчке Државе заснива се на мултикултурализму, односно неговању различитости. Тај идеолошки оквир су прихватили многи домаћи факултетски образовани људи, јавне личности а самим тим и значајан део српске популације. У основи ту не би требало да буде ништа спорно, међутим, проблем настаје онда када тај део домаће популације некритички прихвата све што се намеће из иностранства наносећи несагледиву штету домаћем културном идентитету. Такав однос према сопственом културном наслеђу је у потпуној супротности са идеолошким обрасцем мултикултурализма.

Ћирилично писмо многи у Србији доживљавају као превазиђено и архаично. Утицаји глобализације су свакако доста томе допринели али парадоксално звуче чињенице да главни инструменти процеса глобализације, светске компаније попут Мајкрософта и Гугла, своје апликације на српском језику пишу ћирилицом. Дакле, глобализација није суштински разлог затирања ћириличног писма у Србији. Стварни разлози затирања ћирилице представљају величање и некритички однос према иностраним садржајима доступним путем масовних медија, а нарочито интернета.

Нико у Србији неће бити мањи „грађанин света“ ако користи писмо којим су писали његов отац и деда, а којим је и сам научио да пише! У прилог тој тврдњи сведоче уверења многих светских интелектуалаца, попут Џорџа Бернарда Шоа о савршености ћириличног писма. Са друге стране, српско вредносно наслеђе се показало изразито толерантно према различитостима, и из тог разлога обнова ћирилице у Србији се не сме заснивати на забрани употребе латинице. Свест о значају употребе ћириличног писма мора проистећи из квалитетнијег образовања од предшколског па све до највишег академског нивоа. Становиште које се темељи на очувању сопственог језика и писма апсолутно не ограничава учешће и улогу појединца, компаније или државе у савременим светским токовима.

cirilica-miroslavljevo-jeva

Искључиво свест појединаца може сачувати и вратити ћирилицу на ниво какав доликује једном озбиљном народу и једној озбиљној држави. Данас када ми као народ и држава нисмо озбиљни, у условима контроле медија из страних центара моћи, у околностима блокаде и деградације институција чији је смисао постојања очување идентитета а самим тим и ћириличног писма, сав терет пада на плећа појединаца који су својим образовањем изградили известан ниво самосвести о значају очувања сопственог културног идентитета.

Очување ћирилице је за српски народ један од највећих цивилизацијских изазова данашњице. Ако нисмо у стању да сачувамо оно највредније што имамо, што притом представља један од основа нашег идентитета, а чиме би се сваки други народ поносио и бескомпромисно чувао, можемо ли очекивати да будемо конкурентни са светом у било којој другој области?

Део Европе и света по мери горе поменутог дела српске популације постаћемо оног момента када буде схваћено да се на делу мора показати мултикултурализам и свест о очувању сопствених европских вредности, све до тада остаћемо периферија Европе и света, једна бледа и непризната копија свега чему се на сав глас и по сваку цену тежи.

Аутор је члан Извршног одбора Српског покрета Двери

(Сајт Двери, 1. 12. 2015)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Cz



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. НЕМОГУЋЕ ЈЕ ТАКО (О)ЧУВАТИ СРПСКУ АЗБУКУ!

    (Понављање је неизбежно, јер је корисно)

    Текст о (о)чувању српске ћирилице сасвим је добар у једноме. А то је залагање да се неизоставно (са)чува ћирилица као српска вредност, али и, како писац чланка добро каже, европска вредност.
    У једноме, међутим, текст је, попут многих сличних текстова, јалов, нефункционалан и не позива се на оно чиме је и како једино могуће (са)чувати српско писмо данас.
    Писцу текста не пада на памет пример, рецимо, бугарског (о)чувања бугарске ћирилице. Бугари имају лингвисте који нису увели двописмо (алтернативна писма у свој език, у писању свога језика, па немају готово никакав проблем да (са)чувају бугарско ћириличко писмо. Ено њега и на новчаници ЕУ евру. И Бугари су тако први који су увели ћириличко писмо у Европску унију. Њихова влада је била ћириличко писмо поставила као обавезан услов уласка у ЕУ.
    Писац овог чланка користи мантру наших политичара и лингвиста па каже и овако: „Са друге стране, српско вредносно наслеђе се показало изразито толерантно према различитостима, и из тог разлога обнова ћирилице у Србији се не сме заснивати на забрани употребе латинице.“

    И то је оно што је нетачно, нефункционално и стерилно, тј. немогуће у (о)чувању ћирилице.
    Нетачно је у потпуности да је писање свога језика једним писмом забрана латинице, јер нико не забрањује ничије писмо у његовом језику тиме што свој језик опише, природно, једним (својим) писмом.
    Писац не зна или је заборавио, тј. није се сетио или није обавештен и научен како је нестајала српска азбука. Она није случајно нестајала. Она је смишљено затирана од власти и лингвиста тако што је једини у свету језик Срба нормиран на два писма с поступцима насилне и идеолошке фаворизације хрватске абецеде на штету српске азбуке. Тако је нестајала српска ћирилица и може се итз мртвила вратити само ако и српски језик буде, као сви светски и европски језици, буде поново нормиран само на једном, српском писму. То нормирање на једном писму за језик сваког народа није, наравно, забрана ничијег писма у било ком другом језику.

    Дакле, (о)чување, тачније речено враћање српске азбуке из мртвила (90 одсто данас у корист хрватске абецеде и у Србији) није никако друкчије могуће, никаквом „напредном српском свешћу, ако се не вратимо сто посто свом писму, а то значи пре свега нормирањем и језика Срба на српском (једном) писму. Зашто? Зато што је српски народ под разним врстама притисака већ већински напустио своје писмо, многи Срби су постали неписмени за своје писмо и они га морају поново научити ако желимо да се то савршено писмо за језик Срба (са)чува. Њега никако није могуће сачувати ако га држимо у писању језика Срба као алтернативно. Нити ико на свету на тај начин чува своје писмо у свом језику.

    Сада ће, по обичају, неки „дежурни свезналци“ рећи: „Збиљић се понавља у свом залагању за ћирилицу.“

    Па мора Збиљић да се понавља јер су, очигледно, људи у заблуди да је могуће сачувати своје писмо и кад свој језик не пишемо својим писмом. И када мисле да ће сами људи изабрати поново своје писмо иако су већ давно навикнути смишљено од власти и лингвиста на туђе (у нашем случају хрватско абецедно писмо).

  2. Добро је то што се Збиљић понавља (Repetitio est mater studiorum) – а то је поготово важно за оне који су равнодушни у односу на латиницу. На жалост, њима ни стално понављање не може помоћи. Исто тако је, у принципу – али само у принципу) добро што он наводи и пример Бугара. Они су заиста успели да уведу ћирилицу у ЕУ – само: њима нико није наметао латиницу, а Србима јесте, и то са великим успехом. Уопште, Бугари су национално гледајући далеко зрелији народ од Срба, који у ствари у том погледу никада нису изашли из неке врсте јогунастог пубертета ( макар на речима). Треба се само сетити идиотских изрека као нпр. „Нека буде што бити не може“, или „Боље роб него гроб “ које многи Срби сматрају за врхунац јунаштва и мудрости и етике. Бугари су кроз историју били увек прагматични, савијали се како ветар дува – али после олује су се увек, уз минималне демографске губитке, колико је било могуће усправљали. Срби нису то успели, и током XX века су изгубили у демографском смислу немерљиво више од Бугара, самоуништили своју државу, ушавши у Краљевину СХС, итд., итд. Зато је и потпуно илузорно очекивати да ће бити у стању да увиде да је очување српске ћирилице и њено враћање на положај од пре 1918 г. битно за очување српских националних интереса.

  3. “Треба се само сетити идиотских изрека као нпр. „Нека буде што бити не може“…“

    Добра прилика да се подсетимо и других, сличних, “идиотских изрека“, као што је, нпр. “идиотска изрека“ – μολὼν λαβέ (молон лаве – дођи и отми), или, такође “идиотска изрека“ – Ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς (са њим, или на њему)… и још низ таквих “идиотских изрека“, одвратних Грка са Пелопонеза и од коекуде, који, уместо да су истребљени још тада, они загорчавају живот напредним народима еу – као што су Бугари.

    Овде, ко нема шта да ради, багателише Његоша.

  4. Некада је затирање ћирилице била последица терора. Најпре Аустроугарског, затим фашистичког и усташког а затим комунистичког. Данас ни једног од тих терора нема или ми мислимо да нема, али остадосмо ми СРБИ, који преузесмо улогу рушитеља наше културе и нашег идентитета – ћирилице. Ако је то некада била последица страха и интереса, данас је то последица покондирености и примитивизма. Многи лени примитивци сакривајући своју леност и незнање (историје, страних језика и много чега другога) мисле да употребом хрватске латинице ( и одбацујући своје писмо) мисле да су постали космополити и светски. Жалосно је да им и многи истински интелектуалци, чак и академици, следе у њиховим рушилачким активностима на уништавању наше културе.

Оставите коментар