Добро је што је Андреј Фајгељ ослобођен. Све остало је лоше
Жељко Цвијановић
Добро је да је Андреј Фајгељ ослобођен из притвора. Пре свега због његове породице, а на крају и због тога што је, тек пошто се то догодило, могуће заиста писати о његовом случају без притиска приоритетнијих чињеница (ослобађање човека) над чињеницама које бацају комплетније светло на целу ствар.
Пре свега, хајде да видимо зашто је Фајгељ ухапшен? Због видео-клипа у коме се обратио јавности поводом дочека у Београду генералном секретару НАТО Јенсу Столтенбергу, а који је (клип) протумачен као позив на рушење уставног поретка. Чак и ако би се веома строгим тумачењем Фајгељево обраћање, по некима, могло сместити у такву инкриминацију, остаје питање није ли на овдашњи уставни поредак последњих година ударено са различитих страна, па и са стране власти, превише пута да би се та тешка кола ломила на једном прилично изолованом случају? Зашто, рецимо, Фајгељ, а не Сулејман Угљанин, шта је то што разликује та два случаја, осим чињенице да Угљанин иза себе има политичку организацију, а Фајгељ нема?
Постоји, наравно, још једна битна разлика: Фајгељ, ако је и позивао на рушење поретка, пре свега је позивао на рушење власти. Угљанин је позивао на рушење уставног поретка (самосталност Санџака), јасно у свом наступу нудећи власти да се о томе договоре. Другим речима, питање је сад да ли је у Србији дозвољено рушење уставног поретка ако се не дира власт, и да ли је забрањено ако се позива на рушење власти? Кад је уставни поредак на изволте, а власт заштићена, одговор је јасан: Фајгељ је притворен због напада на власт, дакле због нечег што смо у „херојским временима“ звали вербалним деликтом.
Идемо даље: ко је наредио хапшење Фајгеља? Сам Вучић? Неко ко је у том тренутку хтео да покаже вишак лојалности према српском премијеру? Неко ко је свесно желео да смести и премијеру и власти, будући да је сваком јасно да и он и она не могу избећи политичку штету од тог догађаја. У тренутку кад се то са Фајгељевим клипом и хапшењем догодило, Вучић је био ван линија комуникације, у авиону који је летео у Кину. Моје истраживање међу збуњеним државним функционерима, које је трајало од недеље поподне до следећег дана, показало је да се радило о вишку ревности у министарству полиције.
Андреј Фајгељ
Са Наравно, такво поступање не може оправдати ни чињеница да су прозападни медији у Србији отворили офанзиву против владе, стварајући озбиљан притисак на њу да неутралише све утицаје руске политике и кинеског новца. У том контексту, само дан пре Фајгељевог хапшења, креирана је афера са пребијањем Мирославе Миленовић, чланице Савета за борбу против корупције. Не улазећи у то да ли је било напада на Миленовићеву или не, прозападни медији манипулисали су тиме као са готовом ствари, верујући јој на реч иако напад није пријавила полицији нити је имала лекарско уверење о добијеним повредама. Вишак сумњи да се ради о креираној афери буди и чињеница да је Миленовићева службеник америчког министарства правде, послана као испомоћ влади и Савету за борбу против корупције.
С друге стране, Фајгељево је право да позива на рушење владе, чак и на таласу на коме то чине прозападни медији по налогу из амбасада. Право тих медија – који су Фајгеља, током његовог вођења Културног центра Новог Сада, називали фашистом (тада је могао да рачуна на пуну подршку Новог стандарда) – је да га данас називају „угледним професором“ и борцем за слободу медија. На крају, моје је право да о томе имам политички став.
А он је овакав. Фајгељев позив на револуционарни обрачун са владом је инфантилан и глуп. Сваки прелом тог типа, ма како га описивали уџбеници историје, на које се Фајгељ позива, Србију је увлачио у нови круг регресије. Чињеница да је Фајгеља то у језику прозападних медија из реда фашиста лансирало у ред „угледних професора“ мера је којом је – не само њега – разложан отпор према власти одвео на стазу „корисних идиота“.
Појединачно гледано, судар две глупости – оне коју продукује власт и оне коју је породио Фајгељ – биће, пошто је ослобођен, брзо заборављен. На општем нивоу, међутим, реч је о опасном тренду, који сведочи о линијама сукоба у који тоне српско друштво. Те линије не могу да произведу ништа осим катастрофе.
Наслов и опрема: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6w9
Categories: Преносимо
Позив на рушење Владе је легитиман потез, глуп је јер избор између Вучића и оних који би га занемили на власти и није избор. Инфантилан је свако ко то не види.
Пардон, лапсус калами… Треба да стоји: “заменили”. Реч “занемили” нема смисла јер смо одавно и глуви и неми.
“…Не дозволите да Вас изопачени вредносни амбијент увуче у своју манипулативну парадигму. У њој лежи и његов топуз и Ваша рањивост. Он ће ватрено прокламовати модернистички дух и жарко промовисати хладну нихилистичку самодовољност, све што је неопходно да би створио привид сневаног ослобађања од негви које спутавају човекову индивидуалност и све што је довољно да би Вас привео својој извитопереној идеологији. То јесте његов перфидни циљ. Када успе у том подухвату, почиње да влада Вама на начин на који то жели спрам својих девијантних циљева, а на Вас упери прстом и оптужи Вас за робовање деструктивним ресантиманима, анахронизам, неприлагођеност и враћање у прошлост. Али тада је доцкан. Избављења више нема. Осим по цену апсолутног изопштавања. Па и тада, по његовим вредносним мерилима, изопаченим, разуме се…”
Цвијановић је превидео да је пре Миленовићеве нападнут и Иван Нинић.
Да ли је и Нинић послан од САД као испомоћ Савету за борбу против корупције?
Затим, по чему је Курир више прозападни медиј од Информера и Пинка, на чијој страни је у овом рату Цвијановић? Да ли Цвијановић подржава Мила и улазак Црне Горе у Нато као што то раде Информер и Пинк?