1. НАТО у Београду или Нешто позитивно
Александар Лазић
Нема се куд – ове недеље морам кренути нечим позитивним. И бејах се тврдо намерачио, кад оно генсека НАТО-а хлебом и сољу дочека бивши генсек СРС-а. Да парафразирам Сиорана: „Како се савладати, како загосподарити собом, кад човек долази из земље где представнике џелата дочекују као најмилије?“
С друге стране, и сам Јенс Столтенберг – нарочито после френетичног аплауза пробраних студената на Факултету политичких наука – вероватно схвата да су и погача и аплауз само кулисе Вучића и његових. Зна он шта његовом Савезу ми стварно мислимо. Зато је и дошао да претопи још (ако сам добро запамтио) двеста тона муниције. Вишак нам је то, каже први човек НАТО-а.
У том претапању нашег вишка наоружања (постоји ли још нека таква земља на планети?) крије се оно што је позитивно: нису нас још скроз „истопили“, ни муницију ни свеколики народ – није нам свест толико измењена да бисмо заволели НАТО. Или речима Сивог сокола, Србина на раду у Раша тудеј: „Сваки други народ би био самлевен да је био подвргнут ономе што су нама радили.“ Дакле, уместо да се питамо што нам је овако и што нас има тако мало, схватимо да је право чудо што нас уопште има. И што нисмо баш сви „претопљени“.
Столтенберг, Вучић (десно), погача , со и Гарда (лево)
2. Самопорицање самооцрњивања
Једна од стратегија опстанка свакако је и да престанемо да причамо „ово што има код нас нема нигде другде“. Када говори о метафизичком нивоу „психоисторијског рата“ Андреј Фурсов наводи да је циљ противника/непријатеља да представи да „све што се дешава у тој земљи лоше“, да је то „земља с којом нешто није у реду“ и „све што се дешава у тој земљи мора се променити“. Фурсов говори о Совјетском Савезу/Русији, али очито је да су горњи цитати у потпуности остварени на нашем примеру. И ако можемо да схватимо да је то легитимна тежња наших непријатеља (или такозваних пријатеља), тешко је разумети зашто и сами мислимо попут наших мрзитеља?!
Зато морамо престати са „самооцрњивањем“, свуда и на сваког месту. (То наравно не значи да треба убити разумну и оправдану критику, посебну ону која даје смернице решења како нешто поправити.) Помислиће неко да имам нешто против велечасног Вучића, али ја ћу овде да кренем са одбраном од његовог оцрњивања нас – погледајмо његову скандалозну изјаву у вези са пословањем Железаре Смедерево:
„Ми нисмо способни да водимо железару профитабилно, нисмо никада били способни да зарађујемо паре, да направимо набавку како треба, никада нисмо умели да продајемо по цени по којој треба и нико у Србији никада то није знао да ради.“
Наравно да ја нисам никакав „економски аналитичар“ или стручњак за пословање Железаре, али после овог и оваквог убијања у појам човеку дође само да завапи да дођу ти страни стручњаци да не бисмо умрли од глади; или, ако заинтересованих експерата нема – нек макар дође окупатор али да се обавеже да ће нас, овако неспособне, пристојно хранити.
Разни ТВ канали са истим програмом
3. Финансије су нам чисте као под Турцима
Павле Ћосић, по сопственом признању „манипулатор, писац и лингвиста“, предложио ми је концепт по којем би се „вести увек писале изврнуто“ (да све буде као Њуз.нет или С*ање ствари). Размишљао сам неколико дана о томе и никако да докучим шта ми у том концепту смета; најзад, читајући васколике изјаве схватих у чему је реч – па наше вести су већ највећим делом изврнуте, већ су у огледалу. Не верујете? Узмимо на пример Вучића (помислиће неко да имам нешто лично против тог најраднијег трудбеника?!) – његове изјаве типа „непријатно је колико нам добро иде“ или „финансије су нам чисте као апотека“ за већину становништа су с ону страну стварности.
Авај, ипак није Господар остварио замисли Ћосића – Павле је додао да вести морају и да „обухватају све догађаје без длаке на језику“! Не бих желео да неко помисли да угрожавам уставни поредак и загарантовану цензуру, али за Србију под Вучићем (човека чак и не познајем) тешко би се могло рећи да је информисање „без длаке на језику“. Дапаче. Јер, да јесте – верзија Вучићеве изјаве о „финансијама чистим као апотека“ морала би да има отприлике следећи додатак: „Слично су чисте финансије имали и наши вековни пријатељи Турци, само тад није било апотека. Кад покупе данак, што обичан што онај у крви, све је код раје остајало чисто.“
4. Власт на елиту (насловно) право има
А какав проблем заправо има премијер Вучић (стварно немам ништа против њега) са елитом? Зар њему није довољно што би, према октобарском НСПМ истраживању, његова странка (или, боље речено, он лично) добила 45,8% на изборима? Није му довољно. Он би волео да не добија негативне коментаре на друштвеним мрежама, а посебно би желео подршку елите. (Да ли машта о сто одсто на изборима, не бих знао касти.)
Што се тиче тих изрода на друштвеним мрежама, ту премијеру и председнику СНС-а помоћи не могу; али, о томе зашто нема подршку елите могао бих да му отворим очи. Наиме, сваки наступ Њега и Његових је са „уснама искривљеним од неистине“ (Осип Мендељштајм) – и најгора елити би морала да закључи да ту нешто „не штима“. Додатно, тешко је не приметити раскорак између онога што се прича и како се ради; узмимо као пример Вучићеву причу „треба стално учити“. А цело његово окружење је недоучено (види З. Бабић и „Насловно право“) или са спорним дипломама/докторатима. Дакле, елита – или макар њен бољи део – уочава да власт не сведочи својим примером и животом оно што (као) заступа. И ту ништа не може помоћи што је премијер „радохолик“ и раноранилац: ако иде у супротном смеру или ради погрешно, боље би било да устаје што касније.
5. Новинарство које има Вучка треба да брине за своју будућност
Е, ако елита није баш у целини и целости одушевљена премијером, јесте Драган Ј. Вучићевић, заштитно лице овдашњег таблоидног новинарства. Спреман да за Господара подметне главу где многи не би ставили ни обувену ногу – популарни Вучко је заблистао јавним (ТВ) упозорењима да премијеру раде о глави: „Бојим се да се спрема озбиљно зло. Вучић ово у овом односу снага неће преживети. Политички сигурно, а нисам сигуран ни физички.“
Насловна страна “Курира” за 22. 11. 2015.
И која му је то форма изражавања – кад на две телевизије у једном дану изнесеш овако алармантне чињенице, и то у земљи где је пре десетак година трагично убијен један премијер? Таблоид који је недавно „прогледао“ (само не знам докле ће), али који и даље Вучка да гледа не може, пита како то да су „професора [Фајгеља] ухапсили“ због угрожавања уставног поретка, а „Вучићевић шета слободно“? Одговор је јасан сваком добронамерном грађанину који је за СНС: Д. Ј. Вучићевић је на бранику уставног уређења и Вучића лично, а никако обратно! Додатно, сам Вучко се исповедио да не би јавно алармирао на пузајући државни удар да је могао да дође до премијера. Дакле, да је Д. Ј. В. на време нашао Господара, не бисмо ми морали да слушамо тај напад поданичке хистерије.
Но, ако ништа друго – сазнали смо да премијер неће гостовати код Вучка у „Тешкој речи“ (јер би му Вучко тамо, лично и персонално, саопштио мрачни план завереника). Тако да Вучков наступ има и функцију какву су некоћ имале лепушкасте најављивачице ТВ програма.
6. Где су, шта раде
Богољуб Карић у “салата” кампањи
Да ме пробудите у пола ноћи и питате „ко ти недостаје“ – верујте ми да бих пре одговорио Брат (Богољуб) Карић него што бих навео неко женско име. Популарни Боги, мада понекад представљан и као магистар Богољуб Ј. Карић, углавном није глумио да је оно што није: можда је чак више подвлачио оно што јесте.
Вратише се многи, ево видим постадосмо сигурна држава и за непопуларног Цанета, само од Брата Карића ни трага ни гласа. А стварно ми недостаје Богијева искреност кад каже „Моји приходи су 200.000 евра месечно… Ретки су лудаци као ја који ће да вам то кажу у камери“ (баш тако, у камери). Или кад отворено призна: „Колико језика говорим? Српски, и то половично!“ Мало је било оних који су нам, са обичном салатом, убризгавали разуларени оптимизам, или сведочили да и ми нешто вредимо речима „Што могу Јапанци, могу и Пећанци“. А пре свега нам треба неко овакав, па макар то и сам рекао о себи: „Ја сам богат и леп човек и мени није стало до власти. Кандидујем се да покренем производњу у Србији.“ Дакле, један је Боги: немојте да га измишљамо кад га већ имамо – него да га враћамо чим прије.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6tI
Categories: Осматрачница Александра Лазића