Војислав М. Станојчић: Један човек цео оркестар или Повратак Србије у доба кнеза Милоша

Извор: Бета-АП

Извор: Бета-АП

После скоро три и по године откако је на власти СНС грађани Србије се вероватно више не чуде начину на који се води њихова, па би држава, у којој се „Један човек – оркестар”, меша у све послове и одлучује о свему. Како је његова реч увек коначна, стиче се утисак да је председник Владе велики, можда и највећи стручњак у земљи за све области, да, заправо, од њега бољега нема, па је сва срећа што га Србија има. Он је, вредан и неуморан и ко зна колико, заправо, траје његов радни дан. Дочекује и испраћа многобројне стране државнике, изасланике и пословне људе, учествује на стручним форумима у земљи и иностранству, привлачи стране инвеститоре да улажу у Србију, а стиже и на свечано отварање новог погона фабрике чачкалица у Горњој Низбрдици, у којој ће посао добити 21 грађанин наше земље… Како су сви гледаоци телевизије могли да виде он је једне зиме спасавао путнике из завејаног аутобуса, оцењивао примедбе на докторате блиских сарадника („То су највеће глупости које сам икад чуо”) или објашњавао јавности због чега фудбалери „Партизана” не постижу боље резултате („ко им је крив кад имају две леве ноге”).

Писани и електронски медији, као што је већ ред, помно прате премијерове активности и (зачудо) увек успевају да се нађу тамо где и он. Што се њега тиче, он је у свако доба спреман за сарадњу и никад им не ускраћује изјаве. Које се на телевизији дају углавном у целини, а ако се понекад и препричавају веома се пази да се случајно не изостави нека кључна премијерова мисао.

Камере снимају председника Владе обично у три позе. У првој, он стоји испред министара или сарадника који представљају декор док премијер говори, говори и опет говори. Други став је уобичајен за заседања Владе, када сви чланови кабинета седе, а премијер прича, прича и не престаје да прича, док министри, шта би друго, слушају, слушају и слушају, док у трећој пози он такође стоји и, прекрстивши руке преко стомака, снисходљиво се смешка слушајући изјаве угледних страних гостију.

Када министри добију прилику да нешто саопште медијима, они је често искористе и за удворичке изјаве којима исказују и потврђују своју приврженост премијеру. Те су реченице страхопоштовања и дивљења неукусне и понижавајуће за ауторе, но није искључено да имају и одређену сврху. Можда се иза њих крију намере министара да себе прикажу као потрчкала, а јавност за њих помисли како су они само извођачи радова које је смислио председник Владе, те једино он и може бити одговоран за крајњи исход. Било како било, овакав однос засад одговара и премијеру; он очигледно ужива у одама министара (оне се слажу са високим мишљењем које има о себи) док на могуће последице и не помишља.

 

Извор: Фејсбук

Извор: Фејсбук

Вероватно би било занимљиво сачинити антологију ових славоспева, која би се могла непрестано допуњавати новим примерима оданости и дивљења. Избор аутора и њихових прилога, зависио би, свакако, од укуса приређивача, али би главно место у овој збирци – бар према досадашњим изјавама – морало да буде резервисано за Александра Вулина, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. И то не само због тога што се он чешће од својих колега оглашава дивљењима премијеру, већ што су његове похвале и веома садржајне и упечатљиве. „Да је братска Грчка”, рецимо, рече он у време највеће привредне кризе у тој земљи, „пре седам година, кад је почела криза, на челу своје Владе имала Александра Вучића, не би била у овако тешкој ситуацији као што је данас, јер би на време разумела шта значи штедња и шта значи рад”.

А никако се не би смела изоставити и следећа изјава: „Александру Вучићу нико нема право да наређује осим грађана Србије, који су му дали мандат да се бори за њихове интересе и за интересе земље”.

Александар Вулин је забринут и жалостан у исто време што има појединаца који не схватају шта за ову земљу значи појава Вучића. „Неодговорни појединци”, каже с огорчењем, „на дан НАТО-агресије у центру Београда скандирају председнику Владе Александру Вучићу: Усташо!”, и Вулин осећа да је тиме „Београд понижен”.

Министар за рад и запошљавање успева да надмаши себе у свакој новој изјави, те тако и у овој: „Србија верује овој коалицији., Србија верује Вучићу. Ја му верујем као пријатељу и као политичком савезнику, верујем да ће донети најбољу одлуку што се тиче реконструкције Владе када то буде потребно; немам очекивања, уопште не размишљам о томе, а како одлучи председник Владе, тако ће и бити”.

Извор: Србија данас

Извор: Србија данас

Када је прошле године Хашки суд пустио на привремену слободу Војислава Шешеља, видовити Саша је одмах провалио прави циљ ове одлуке и први упозорио наше грађане на тај смишљени покушај да се дестабилизује Србија, односно, Александар Вучић. А ни каснија подмукла одлука Хашког суда да претходну поништи и наложи Влади Србије да Шешеља врати у затвор није збунила Александра Вулина. И сад је прокљувио прави циљ и саопштио српској јавности са којим је циљем то учињено: да се дестабилизује Србија и сруши Влада Александра Вучића. (За Србију и тако и тако, али да сруше Вучића?!)

Веома упечатљиви и изрази дивљења забележени у изјавама потпредседнице Владе и министарке саобраћаја, Зоране Михајловић. Она је, наводно, била пала у немилост премијера, али је сада опет, како изгледа, све у најбољем реду, што је можда и последица њених надахнутих мисли: „Кад бих била у позицији да бирам шефа и погледала све премијере које је Србија имала до сада – Александар Вучић је човек кога бих поново изабрала за свог шефа”; на питање које су јој прве асоцијације кад се помене његово име, она одговара: „харизма и огромна енергија коју он користи да би урадио све што је потребно, као и да је реч о човеку са визијом… Никад није остао нем на било које питање које су му поставили или које му је неки члан Владе поставио”. (Што, наравно, важи искључиво за питања која се премијеру свиђају, али не и за она на која је изузетно алергичан: о „Београду на води”, ангажовању Вилијема Монтгомерија за саветника напредњака или Тонија Блера за помагање Влади Србије и појединостима у вези са њиховим хонорарима.)

Госпођа Михајловић је истакла још један веома значајан податак о раду Владе: она стиже на посао у пола осам, док је премијер већ пре ње на свом радном месту, а кући одлази тек после министарке. Што недвосмислено наводи на закључак да је њена хиперактивност, ипак, нешто мања од шефове.

Министар полиције, иначе умеренији у изјавама о премијеру, истиче заслуге председника Владе „за лоцирање и хапшење Дарка Шарића до чега је дошло тек када је Александар Вучић укључио БИА у акцију”, али и изражава велику забринутост што премијер, иако га „као пријатељ увек саветујем да води рачуна о својој безбедности не воли обезбеђење и не жели да прихвати веће мере безбедности”.

Удвориштво осталих чланова кабинета није толико изричито, па њихове изјаве и не привлаче посебну пажњу. Министри се углавном – не много инвентивно – задовољавају да кажу, како ће премијер све најбоље просудити и затим предложити најцелисходније решење које ће сви, разуме се, једногласно прихватити. Ни прекаљени политички лисац, шеф српске дипломатије не истиче се хвалоспевима премијеру, већ се слаже са већином да ће бити онако како премијер одлучи. Као и млађани министар просвете, који каже да ће премијер оценити његов рад. Што, заправо, значи да му мишљење јавности уопште није важно, јер од њега и тако ништа не зависи.

Уз свесрдну помоћ медија, који верно и опширно обавештавају јавност о свим делатностима хиперактивног председника Владе и бележе удворичке речи његових блиских и даљих сарадника, српској јавности се намеће утисак да се он пита за све и да може све, те није усамљена појава да грађани, због неке претрпљене неправде, прете како ће писати Вучићу. Ако претње и испуњавају било би занимљиво да се о њиховим писмима више зна, посебно како је премијер на њих реаговао. (Недавно су становници Босилеграда, тачније, одборници у градској скупштини, због спора око неке бензинске пумпе, изјавили како би требало да позову Вучића и министре да они расправе тај случај.) Чудно или смешно што им тако нешто пада на памет – то само показује да је део грађана наше земље уверен како је премијер свемоћан и да ће он пронаћи најбоље решење за све њихове невоље.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6ln

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s