Пошто је Албанија предложила да територија Косова буде примљена у УНЕСКО, разумљиво је што саветник албанског премијера Раме, Шкељзен Малићи, пише да су „Кроз историју, најзначајније православне (не каже: српске, па би могли да буду и грчки, руски, бугарски…) споменике на Косову чували Албанци. Тако је било и у средњем веку и за време турске окупације. И тада су Албанци били већинско становништво, чували су и Пећку патријаршију, манастир Дечане и тако даље.” (И Пећка патријаршија и Високи Дечани заправо су у Метохији, али пошто тај назив означава „земљу под управом манастира” на њега су Албанци веома алергични, јер је из имена јасно на чијој земљи живе.)
Ш. Малићи не каже од кога је требало чувати православне споменике, али то и није потребно: од других Албанаца. Што се тиче његовог тврђења да су Албанци на Косову и Метохији увек били већина – оно је потпуно нетачно. Према попису турских власти из 1455. године, Албанаца је било 1%, а Срба 99 %. Године 1871. однос је био 32% према 64%, да би Албанци постали већина тек приликом пописа 1899. године: било их 48% према 44% Срба. Нагла промена демографске слике Косова и Метохија почела је сеобама Срба под Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690. и патријархом Арсенијем Четвртим Јовановићем 1740. године, после којих су се Албанци досељавали у великом броју.
Тачан је податак Раминог саветника да су Албанци чували српске светиње. Потребно је само рећи нешто више о томе. Они су бирани из села у црквеном или манастирском поседу, метоху, а дужност им је била да их бране од могућих напада. Изабрани чувар добијао је звање манастирског војводе, што је за њега представљало велику почаст. Понекад је примао и плату, али му то није било најважније. Манастир је плаћао једног човека а заузврат добијао заштиту читавог његовог братства.
Најтеже стање по српске цркве и манастире настало је у последњој четвртини 19. века. У то време манастирски војвода Дечана био је Салих Руста из братства Гаши. Он је бранио српски манастир од пљачкаша Малисора, и то без икакве накнаде.
„Чували смо манастир”, забележена је његова изјава, „јер је наш предак дао бесу да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч се код нас мора поштовати”.
Страни званичници из моћних земаља које су признале Косово уверавају српски народ како ће његове светиње на Косову и Метохији бити много боље заштићене ако самопроглашена република буде примљена у УНЕСКО. Тобоже, њене власти и њени људи осећаће много већу одговорност, па ће морати да чувају и сачувају српску баштину. То су, међутим, само лепе речи и празна обећања. Српским светињама прети опасност да потпуно нестану. Неопходни су им многобројни и поуздани чувари, а да ли је њих могуће наћи баш међу Албанцима? Колико би њих хтело или смело да дâ „бесу“, као што је некада учинио предак Салиха Рустија и добије звање манастирског војводе? И колико се у данашње време уопште поштује дата реч?
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6h4
Categories: Аз и буки
Оставите коментар