Милош Ковић: Британска резолуција о Сребреници и „политика сећања“ (видео)

На трибини „Савремени човек и савремени свет“ гост је био проф. др Милош Ковић, а предавање је одржано у атриjуму Библиотеке Матице српске 9. jула 2015.

kovic-matica

Идеjа трибине „Савремени човек и савремени свет“, коjу покрећу Матица српска и Библиотека Матице српске, jесте да потражи одговоре на кључна питања данашњег света. Због тога ће на њоj узети учешћа наjеминентниjа имена савремене српске културе, уметности, науке и духовности. Сагледавање и спаjање различитих дискурса треба да нам омогући jедну целовиту слику човека и света онако како их данас виде наjумниjи представници нашег народа. Траjно сведочаство о овом прегнућу биће зборник у коме ће бити штампана саопштења свих учесника трибине.

Као историчар, Милош Ковић је рекао да му је лакше да говори о прошлости, па ће зато говорити о сећању, и то о „политици сећања“. Зато је говорио о Сребреници и британској резолуцији на коју је Русија ставила вето у Савету безбедности УН. Ковић  је за ту резолуцију и покушај да се Сребреница прогласи за геноцид (и да се о томе надаље учи у „образовним системима“) рекао да је школски пример да се води политика сећања.

„Други пример политике сећања, само у другом смеру, јесте оно што се опет догодило у Лондону, на Видовдан 1916. године. Велика Британија и Комонвелт прослављају Видовдан. Издато је упутство да се у свим школама Енглеске и Комонвелта говори о херојској историји Србије. У свим црквама требало је да се организују специјалне службе и молитве, пропраћено званичним писмом кентерберијског архиепископа који то тражи. Главно обележавање Видовдана било је у Катедрали светог Павла, где ће бити обављена служба Божја и изражене највеће симпатије према страдалничкој [српској] нацији. Даље пише да ће сви бити ‘потресени чињеницом да ће српску химну у Катедрали светог Павла у Лондону певати 300 момака, српских избеглица, који ће нас подсетити на све што је ова велика нација преживела и доживела током повлачења преко албанских планина’. Наравно, те 1916. године Срби су били потребни Британцима, знамо зашто – неко је морао да изгине за интересе Антанте“, рекао је проф. др Милош Ковић и додао:

„Зашто помињем ова два примера? Зато што исти они који вас данас проглашавају за јунаке и хероје, и о томе уче своју децу, сутра могу да говоре нешто сасвим супротно, а прекосутра могу да се опет врате на оно што су говорили [о Видовдану] 1916. године. Требало би да будемо свесни условности историје која се пише у трибуналима.“

Одговарајући на питање посетиоца трибине да ли ће партизанске битке из Другог светског рата ући у нашу историју сећања, др Ковић је рекао да су му руске колеге рекле да оно што је за Русију Други (Отаџбински) рат да је то за нас Први (Велики) рат. „У Другом светском рату имате геноцид над српским народом, имате грађански рат… Нисам сигуран да ће Други светски рат остати упамћен у српској историји као славна епизода. Ако би требало да усвојимо неки званични поглед на искуство Срба у Другом светском рату – а ту идеју сам позајмио од Жарка Видовића – онда би то требало да буде перспектива логораша. Централно српско искуство у Другом светском рату нису четници и партизани, него Јасеновац и Јадовно. Јасеновац би требало вратити у само средиште српског националног бића. И Козару, наравно.“

На самом крају, Милош Ковић се осврнуо и на реформу Вука Ст. Караџића, као и на улогу Јернеја Копитара: „Ми имамо објављена писма Јернеја Копитара у којима он пише да је Вук Караџић тај човек кога је он тражио, да је то пут којим ће Аустрија постепено одвојити Србе од Руса, због српске црквене хијерархије која је непосредно везана за Русију. То је био и пут којим ће се Срби постепено приближити Хрватима, у циљу укључивања Срба у тај тзв. средњоевропски културни круг. С друге стране, огромна је услуга Копитара што је послао код Гетеа, браће Грим и тако је почела огромна пропаганда у корист Србије. Ствар је, дакле, и црна и бела. Али, то је био инжењеринг и српски национални идентитет је од тада престао да се дефинише кроз веру и почео да се дефинише кроз језик. Улога Копитара јесте класично преусмеравање српског националног идентитета.“

Цело предавање погледајте овде:

Наслов и опрема: Стање ствари

(Милан Шиђански@vimeo)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Tq



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s