Из текста говора који ће Џереми Корбин, лидер британских лабуриста, одржати на тему референдума о Европској унији:

Никола Варагић

„Као социјалиста одувек имам пробавне сметње са Европом. Њене темеље су 50-их година прошлог века поставили католички либерали и конзервативци, као одговор на национализме који су је уништили у светским ратовима. Европа никада није била левичарска или социјалистичка. И сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије чији представници контролишу Европску комисију, Европску централну банку и Међународни монетарни фонд.

… Ја сам убеђени интернационалиста и верујем да је Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду, од Палестине до Колумбије, него било који парламент, па и наш.

… Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе која покреће британску Конзервативну партију… Али без обзира на бројне резерве, свакако сам против непријатељског става према Европи који последњих година јача у Британији захваљујући конзервативцима, Укипу и таблоидним медијима.

… Лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима.“[1]

КОМЕНТАР:

Џереми Корбин тврди да су темеље ЕУ поставили „католички либерали и конзервативци „ и да „Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, тврди да „и сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије“. Међутим, Корбин као „убеђени интернационалиста“ верује да је „Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, и да „Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе“. Зато је Корбин „против непријатељског става према Европи“ и зато „лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“. Дакле, ако „Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, како је онда „Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, односно, да ли би левичари урадили мање за „људска права и међународну правду“ да је Европа (само) левичарска? Другим речима, зашто левичари нападају либерале и конзервативце, где је разлика између њих, ако Европском унијом управљају конзервативци, а левичар Корбин тврди да „Британија (у којој су на власти конзервативци) од Европске уније може да учи“, тј. ако левичар Корбин брани ЕУ зато што „ЕУ подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“?

***

Из одговора Јове Бакића на текст Мише Ђурковића „Левица и глобални тајкуни”:

„Колега Ђурковић не види да је левица по дефиницији антикапиталистички усмерена и да је то суштински супротставља свим десничарским струјама: од фашизма, преко конзерватизма и либерализма до десне, односно блеровске социјалне демократије.

…Имајући у виду да колега Ђурковић сматра трагедијом чињеницу да се догодио епохални пад хришћанства, то јест аристократско-црквењачког феудалног друштва, у којем је оно једино уистину владало, започет 1789, а настављен 1917, 1945. и 1968, може се претпоставити да он жали за прохујалим добом.

…Потписник ових редака никада није био члан Трилатералне комисије нити лично нити посредством међународне невладине организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Наиме, поменута НВО није „овдашњи огранак Трилатералне комисије”, како сасвим погрешно сматра Миша Ђурковић, већ је организација која се залаже за што боље везе Запада и Истока, те што бољи положај Србије у глобалном друштву… Уистину, добродошли су сви левичари, па и социјални либерали који виде капиталистички безизлаз, да нађемо најмањи заједнички називник у борби против капитализма, а Борко Стефановић и српска левица заиста гаје присне везе, и њима се диче, с Ђурковићу омраженима Џејмсом Корбином и Алексисом Ципрасом. Радимо на међународном умрежавању, а не на националистичком затварању у себе, презрених, понижених и увређених. У њих спадају не само радници и незапослени, избеглице и ЛГБТ особе, како пре неколико дана на Паради поноса надахнуто, следећи Розу Луксембург, рече Марија Перковић, већ и пензионери, студенти, наставници, лекари, уметници, новинари и сељаци.“[2]

КОМЕНТАР:

Фашиста Мусолини је био (и) социјалиста. Либерал Џ. С. Мил је био делом и социјалиста. Дугогодишњи лидер лабуриста Тони Блер је и даље левичар (хришћанин свакако није).

Ако се догодио „епохални пад хришћанства“, а Европску унију стварају и њом управљају „католички либерали и конзервативци“, да ли су либерали и конзервативци – хришћани? Колико имају везе са хришћанством[3]? За левичаре попут Корбина и Бакића, таква ЕУ је добар пример и зато они нису против ЕУ, зато они желе да њихове државе остану или уђу у ЕУ – док се боре против хришћанства.

И Корбин и Бакић су за ЕУ, и један и други су интернационалисти. Бакић је и члан империјалистичке организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Да ли је то чудно? Чудно је само онима који не знају шта је социјализам и како је настао.

*** 

Из књиге „Империја“, аутори су левичари Мајкл Харди и Антонио Негри:

„Ми одлучно тврдимо да је изградња Империје корак напред… Ми тврдимо да је Империја боља на начин на који је Маркс тврдио да је капитализам бољи од ранијих друштвених формација и начина производње.

…Конвенционалне норме телесних и сексуалних односа између и унутар полова све су отвореније за проблематизовање и преображаје. Тела се и сама преображавају и мутирају како би се створила постхумана тела. Први услов овог телесног преображаја јесте свест да људска природа ни у ком погледу није оделита од природе у целини, да не постоје круте или нужне границе између људског и животињског, између људског и машине, мушког и женског пола, итд; то је свест да је и сама природа један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације… Вољи да се буде против заиста је потребно тело које је потпуно неспособно да се потчини команди. Њој је потребно тело које је неспособно да се прилагоди породичном животу, фабричкој дисциплини, правилима традиционалног полног живота, итд. (Ако откријете да ваше тело одбија ове ‘нормалне’ модусе живота, не очајавајте – реализујте свој дар!)… Ново тело мора да буде способно да ствара нов живот.“[4]

КОМЕНТАР: 

У последња два месеца овим темама бавио сам се, на више начина и различитим поводима, у три текста. У првом тексту, указао сам да између (савременог, неолибералног) капитализма и социјализма нема великих разлика у културном смислу, што се тиче начина живота либерала, конзервативаца и левичара. Разлике су све мање и у економском смислу. Тако је још од Маркса који је сматрао да се капитализам, пошто је у историји одиграо револуционарну улогу (између осталог и по томе што је олакшао задовољавање људских потреба), мора критиковати иманентно, тј. снагама критике коју је сам произвео.[5]

У другом тексту, навео сам најновији пример како левица критикује капитализам иманентно, тј. како се Грчкој (левичарима из Сиризе) препоручује да не излази из еврозоне: „Одговор критичарима: Избор никада није био грегзит или капитулација. Постоји трећа опција: останак у еврозони, вођење герилског рата против ње и стрпљиво заузимање стратешких положаја“ – пише левичар Славој Жижек… Важно је сачувати „доминантну културу“ Европе, која се мора критиковати само снагом критике коју је сама произвела, да би се унутар ње заузели „стратешки положаји“.[6]

У трећем тексту, писао сам о томе како се држава, на чијем су челу конзервативци (десничари, радикали, „хришћани „, фашисти), потчињава левичарима, односно, како спроводи оно што су жеље и циљеви Корбина, Бакића, Харда и Негрија, а по налогу Европске уније (Империје). Дакле, написао сам да су ове године, пошто је било „политичке воље“, пошто је држава стајала иза организације, а полиција радила свој посао, две параде поноса одржане без проблема. Пошто је сада држава, тј. полиција на страни „геј лобија“, сада „геј лоби“ држи полицијски пендрек у својим рукама и може да спроводи насиље. То сигурно, у почетку, не би било физичко насиље, али може се очекивати нефизичко – на пример, кроз насилне промене у систему образовања и васпитавању деце, без сагласности већине родитеља… Тоталитарна држава је одувек могла да ради шта хоће. То може и сада када је води „геј лоби“. Зато је сада, када иза себе имају и државу и медије, све на „геј лобију“ и ЛГБТ заједници – да ли ће се за своја права борити поштујући права већине и права деце, или ће кренути да насилно спроводе „друштвени инжењеринг“ и „промену свести“ стварајући „новог човека“ (нову породицу) према својој мери.[7]

ЗАКЉУЧАК (у најкраћим цртама):

Левичари су, колико и неки десничари (свако на свој начин), уграђивали принципе еволуције у друштвене теорије. Неолибералан капитализам настаје унутар либералне економије западног света, а „уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“ (др Биљана Стојковић). То је разлог зашто се демократија претворила у демонократију, то је разлог зашто је дошло до дехуманизације и настанка „психологије без душе“, то је разлог зашто се либералан капитализам претворио у неолибералан капитализам (у царство похлепе и разврата).

Капиталисти који стварају потрошачко друштво одбацују „моралну вредност аскезе“ на исти начин на који је одбацују и левичари, који се боре против потрошачког друштва. Када духовне потребе нису изнад чулних потреба, када се не разуме смисао аскезе и поста, које су то, онда, како је некад од стране комуниста најављивано, „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“, због којих социјалистичко „друштво релативне оскудице“ неће бити савладано „отвореношћу за вештачке потребе“ (које савремени капитализам ствара)?

Љубитељи капитала (они којима је профит и уживање испред свега) су они који теже задовољавању чулних потреба, „фаустовској тежњи ка пуноћи живота“ (али и ега и сујете). То је „тајна „ веза између левице, тачније социјалдемократије, и капитализма. У комунизму улогу капитала играла је функција у партији. Што је функција виша, више хедонизма. Председник СФРЈ, маршал Ј. Б. Тито живео је као француски краљ Луј XIV. „Укидање капитала“ или „укидање односа рада и капитала“ (Енгелс) ту ништа није променило. У капиталистичким друштвима, где ипак постоји (неко) тржиште и (нека) конкуренција, плурализам, дошло је до економског раста (већина обичних људи, радника, не живи у економској оскудици), али не и до друштвеног прогреса, превазилажења постојећих људских односа. „Социјалистичко самоуправљање „није водило „укидању друштвених основа егоизма“. Од капитализма се то није очекивало и не очекује, пошто капитализам подстиче „егоизам потреба“, а неолибералан капитализам промовише етички егоизам.

Модерни левичари сматрају да је дошло до превазилажења постојећих људских односа, јер је одбачена хришћанска традиција, догодио се „епохални пад хришћанства „ (Бакић), а као нове потребе прихватају се вештачке потребе – левичари сада намећу вештачке потребе, бришу се и границе између човека и машине, а не само човека и животиње – „сама природа је један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације“. Сада треба решити како да „ново тело буде способно да ствара нов живот“. Зато је „изградња Империје корак напред“ (Хард/Негри), зато треба „стрпљиво заузимати стратешке положаје“ (Жижек), зато „лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ“ (Корбин).

Зато Свети Оци сматрају да главни узрок брзог и неразумног одушевљења људи антихристом лежи у одсуству духовног разума у њима и њиховог потпуног погружења у плотско (телесно) стање.

__________________________________

[1] Џереми Корбин:  „ЕУ референдум „ (Social Europe, 27.09.2015.) Превео Ђорђе Томић, Пешчаник.нет, 30.09.2015. http://pescanik.net/eu-referendum/

[2] Јово Бакић:  „Левица, понижени и увређени „, (Политика, 26. 9. 2015) Стање ствари, 26.09.2015. http://stanjestvari.com/2015/09/26/%D1%98%D0%BE%D0

[3] Какво је стање у САД може се видети и из овог текста Патрик Бјукенен: САД и Римокатоличка црква победили СССР, сада уступају место Путину и православљу, Стање ствари, 30.09.2015.

[4] Мајкл Харди и Антонио Негри:  „Империја“, Игам, Београд, 2005.

[5] Никола Варагић: Између дарвиниста и креациониста, Стање ствари, 24.08.2015.

[6] Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу, Стање ствари, 10.09.2015.

[7] Никола Варагић: Друга страна „успешно“ одржане геј параде, Стање ствари 22. 09. 2015.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5QI

Categories: Разномислије

Tags: Јово Бакић, Џереми Корбин, ЕУ, Миша Ђурковић, Никола Варагић, антихрист, десница, левица, православље