Како је могуће да се у драматично подељеној Србији веома лако постиже јединство само око два питања – финансирања партија и њихових лидера и расподеле стамбеног и пословног простора

Да ли би најпрецизнија историја Србије и покојне Југославије у протеклих сто година могла да се напише на основу анализе катастарских парцела на Дедињу или Сењаку? Или на основу листе станара та два београдска елитна насеља. Озбиљни историчари вероватно би могли да кажу како се таквим питањима недопустиво банализује веома комплексна историја на Балкану, док би искрени национални романтичари имали пуно право да се увреде јер се племените, узвишене тежње милиона људи остављају да се ваљају у блату с квадратним метрима, невраћеним зајмовима и осталим бедним хохштаплерајима који неминовно прате све велике, узвишене догађаје. Само што на Балкану нисмо сасвим сигурни да ли су те приче само нуспојаве великих историјских преокрета или су те драматичне националне драме само биле покривач за нешто што се зове безобзирна пљачка или првобитна акумулација капитала и неморала. Ко зна како би изгледало лице човечанства да је Клеопатра имала мањи нос, гласи једна од старих мудрости која указује да је, изгледа, и у овој и оној ери, неки сплет баналних околности могао да утиче на светску историју. Зато и идеју о „катастарској историји Србије” не би требало одбацити с индигнацијом.

Мој пријатељ, који има животну мисију да пронађе Дражин гроб јер га држава свакако никада неће наћи, пре неколико година је био сасвим уверен да је решио ту велику историјску мистерију. Нашао је, наиме, у катастарским књигама парцелу на Дедињу која није на продају, нити је на њој планирана изградња неког репрезентативног објекта, што је био непобитни аргумент да се закључи како је реч о месту на којем се укршта новија српска историја. Јер ко би уопште могао да избаци једну или више парцела са тржишта ако није нека виша, највиша историјска сила. Рецимо, Служба. Али, да се вратимо парцелама и кућама. Односно новијој српској историји.

Можда су хиљаде партизанских бораца у срцу носиле борбу за праведније друштво, једнакост и црвени шал, али се некако десило да је већина њихових команданата ту борбу врло брзо конвертовала у виле с празним зидовима, које су морали да попуњавају сликама из Народног музеја. Можда су и те мрачне деведесете биле праведније него транзиција, али је непобитна истина да су произвођачи држалица за лопате, браћа Карић, неким економским чудом успели да купе седам вила на Дедињу, а чувени Богољуб предлагао првом комшији председнику Србије Слободану Милошевићу да „сруше ограду како би им се деца играла” (књига Славољуба Ђукића „Он, она и ми”).

Нико не зна колико су лидери досовске коалиције заиста веровали да ће створити неко ново друштво, али је остала чињеница да је у протеклих двадесетак година само из фонда предузећа „Дипос” нестало више од 400 луксузних кућа или станова, које су, према грубим проценама, сигурно вределе више од моста на Ади. Док су били у опозицији, напредњаци су имали пуно право да критикују изградњу моста на Ади, а грађани су их касније наградили на изборима јер су се усудили да ухапсе тајкуна који се хвалио да је правио ранију владу и понашао се као некрунисани политички султан. Али то, ипак, није изговор да се објасни зашто се нису позабавили једном од највећих пљачки у новијој историји Србије, у којој су сви помало учествовали, па ваљда зато и нико није одговоран. Те куће, станови на Дедињу, Сењаку јесу нека показна вежба озбиљности сваког друштва, али и можда најбољи пример како се политичке елите и њихови медијски, интелектуални подизвођачи радова лако договарају око квадрата, а обичне грађане, њихове симпатизере, остављају да се на улицама бију за европску, националну Србију, за жуте, плаве или црвене. Зато и „Дипос” јесте била нека врста заједничког теста озбиљности нове и свих старих власти. Јер, мостом на Ади људи ће пролазити деценијама, без ограничења или мостарина, али у те куће из „Дипоса” моћи ће да уђу само ако постану део нове пословно-политичке елите.

У Србији се већ две године чују ламенти како нема довољно демократије, а слободе говора нема нимало, јер је опозиција стално у страху, док се лидер Александар Вучић не плаши ни Бога. Али када се деси мало чудо, па апсолутни политички владар доживи први пораз у парламенту, без икаквог учешћа опозиције и професионалних бораца за демократију, онда то нико и не примети.

Када је председник Николић, на чијој је тесној победи изникла веома широка власт напредњака и готово безобална аутодеструкција демократа, одбио да потпише Закон о посебним условима продаје државне непокретности, могло се очекивати да ће влада доживети прву озбиљнију кризу. Опозиција је, изгледа, отишла на одмор, иако им је шеф државе центрирао најбољу прилику за политичко ускрснуће. Виле, Дедиње, приватизација – те три речи делују као идеалан синопсис за опозициону борбу против корупције, али је опозиција одлучила да се прави мртва. На плажи су, изгледа, били велики шампиони медијских истраживања, који нису навикли да раде свој посао док не добију пројекат од европских или америчких фондова или док им неко од амбасадора не шапне да би могли да мало истражују, бар док овдашња влада не постане кооперативнија око Косова, Русије или шта већ те недеље буде актуелно. А до тада ће звати врсне новинарке „Политике”, које су се дрзнуле да истражују случај „Дипос”, једно од места у ком је одавно направљен опасан политички консензус или национално јединство, морати да слушају неку необјашњиву мешавину претњи („мораћу да те мало едукујем”, рекао је глас који се осетио довољно моћним и заштићеним да прети „Политици”) или знатижељних питања колега која се углавном своде на једно једноставно питање – одакле вам идеја да се бавите својим послом. Или, ако већ не смемо да пишемо о том националном јединству у борби за квадрате на Дедињу, онда бар можемо да у нашим листовима објавимо индулгенције свих оних пријатеља и непријатеља режима који су заправо ослободили државу Србију великог терета.

Када су својевремено нове демократске власти ухапсиле Михаља Кертеса, директора Царине и једног од Милошевићевог људи од највећег поверења, ентузијасти из досовске власти били су уверени да ће његово сведочење најбоље расветлити те мрачне деведесете. Према легенди из истраге, Кертес је на почетку саслушања изјавио да само два лидера ДОС-а нису добила аутомобиле на поклон од царине, што је истражне органе оставило без текста. Када је, наводно, наговестио да је тај режим, кога су опозиционари називали диктаторским, умео да помогне жртвама из опозиције и озбиљније него у лимузинама, истражни органи су изненада изгубили полет у истрази о мрачним, диктаторским деведесетим годинама. Потписник овог текста заиста не зна на којим су се плацевима на Дедињу или Сењаку среле старе и нове власти, као што не зна јесу ли се те смртно супротстављене идеологије среле у швајцарској или некој другој банци, али зна да је на све заговорнике лустрације гледао с извесним презиром. Јер је знао да ту није било никаквог уверења. Али јесте било идеолошког рекета.

(Политика, 16. 8. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Ко су подстанари у ДИПОС-овим вилама (Политика, 12. 8. 2015)
• Од једне уградње силикона плате кирију за пет месеци (Политика, 14. 8. 2015)
• Драшковићева вила међу првима изузета из државног фонда (Политика, 15. 8. 2015)
• Сенка реституције над имовином ДИПОС-а (Политика, 16. 8. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5pH

Categories: Преносимо