Свети Нектарије Егински: О узроцима отцепљења Римокатоличке латинске цркве од Православне цркве

Мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер је он био и учени богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа“ (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).

Св. Нектарије Егински

Св. Нектарије Егински

Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим“. Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу“ (књига I, стр. 68-69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца“ (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве“ (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење“ (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).

„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)“ (књига I, стр. 93-94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159-172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере“ (књ. I, 173).

Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над Црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани „Дар Константинов“, „Псевдоисидорове декреталије“ и „Грацијанови декрети“, све из каснијег времена (из. 8-9. и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влашћу) која му долази од дарова и повластица датих му од императора“! (књига I, 199-200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата“ (књ. II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока“ (књ. I, 69).

Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених“! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, „центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити“, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих“ (књига II, 224).

Написао aрхимандрит др Јустин Поповић

Житије светих за месец новембар дан 9.

Издање манастира Ћелије


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Nz

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Један млади руски филозоф (име му заборавих) сматра да католичанство од првих времена постоји као засебан део хришћанства, једноставно као латинска редакција. Но трагедија је његова што га је у 8. веку Франачко царство пригрлило као свој мач и копље, и отада оно губи духовност, а постаје војна формација – и НЕ испуњава духовне потребе својих верника, нити даје одговоре на њихова питања. Услед тога се већ у 10. веку већ видно јавља цивилна духовност, исказана понајпре у уметности, затим философији и друштвеним наукама. Са хуманизмом и ренесансом већ постаје јасна неверица у Бога и потрага смисла у античким узорима, да би се данас стигло до материјализма, нихилизма и сатанизма.

    Свиђа ми се

  2. Неистражена је чињеница о коришћењу латинског језика у католичким црквама. Папе су то наметале – нису дозвољавале исповедање на матерњем језику верника. Кад то буде разјашњено, схватиће се суштина устројства западноевропске цивилизације. А Западноевропљани су истребљивали народе на свим континентима, претварали их у робове, изазивали светске ратове у 20. столећу, итд.

    Свиђа ми се

  3. Ljudska potreba verovanja je u prirodi ljudskog bica – bio paganin ili civilizovan gradjanin. Sa druge strane, identifikacija covek – kao drustvenog bice, mera je njegovog opstanka u kolektivu u kome zivi.

    To su mudri ljudi odavno shvatili i kao poluge duhovne , svetovne i svake druge vlasti, probratili u religisku filozofiju koja jos uvek vlada svetom.

    Stvaranje drugih, novih svetskih filozofija nije nista manje opasno za ljude koji tako ne misle. Religiske filozofije, makar bile i naucne, iskljucive su, jer je Isljucivost njihov sadrzaj – otkrovenje i tajna. .

    Rreligije vazda izmedju sebe ratuju u formi koja odgovara civilizaciskom niovu tehnoloskim dostignucima. Nazalost ratovanje medju ljudima je sastavni deo istorije ljudske civilizacije.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s