Јавља се осећај да је тај град, некада обликован руком и духом старих патријархалних Врањанаца, међу којима су и генерације мојих предака, временом променио своје лице до непрепознатљивости
Старо Врање (Фото: Лична архива)
Тек што сам погледао прослеђени видео из свог родног града, обузео ме је осећај срамоте, тежине и неке тихе неверице, као да сам се одједном нашао пред сликама које су ми више него стране. У тим кадровима, колико год их пажљиво гледао, нема ни једног лица из старих врањ(ан)ских породица, оних које сам некад препознавао не само по имену, него и по држању, начину хода, по некој урођеној уздржаности и тихој достојанствености која се није морала објашњавати.
Све је деловало као да је тај стари слој града, који је имао своју меру и свој неписани ред, негде успут ишчезао или се повукао у страну, без буке и без објашњења.
И у том утиску, колико год био тежак и сложен, јавља се и осећај да је тај град, некада обликован руком и духом старих патријархалних Врањанаца, међу којима су и генерације мојих предака, временом променио своје лице до непрепознатљивости, као да је један слој живота потиснут другим, који није настао природним током, већ наглим и насилним прекидом континуитета, те су га дођоши и чузеземци наметнутим насилништвом отели од староседеоца.
За собом су, у том мом утиску, оставили само фрагменте једног света: мирис старог дувана, шкрипу капија које се више не отварају на исти начин, и далеку, готово избледелу сенку времена у коме је свака кућа имала своју причу, а свака прича своје име и своју тежину.
Погледавши ликове приказане на овом видео-снимку, не могу а да се не сетим речи нас старих Врањанаца и нашег оштрог, али често духовитог начина да опишемо нестароседеоце око себе: јабанџије, наодници, доодници, миђираци, курталиши, куделци, бабанедци, чивтарци, гољаци, прљаваци, ћутукци, пазарџије, чергари, торбеши, куталиши, клетници, кучкарци, пезевенци, башибозуци, крпетине, катранџије, керпичи…
Сливали су се са свих страна, доносили своје простачке и голуждрачке навике, док ми из старих врањ(ан)ских кућа још увек са сетом памтимо ко су били наши преци и чија су већ давно заборављена имена стајала на зидовима црквених ктитора и добротвора, над дућанима, здањима, капијама, споменицима на Шапраначком гробљу…
Има још назива за ову врсту полу-четвртине-полу света, али ове су ми прве пале на памет. И добро је да се не забораве. Јер речи су последњи чувари времена које нестаје. Када се изгубе речи, губи се и оригиналност израза, а именовани свет и појмови постају норма и свакодневица.
Скоро да и нема више нас који смо расли у аутентичним патријархалним врањским породицама старих ефендија и трговаца. Све нас је мање, као свећа која догорева на ветру. Али док памтимо приче, обичаје, изразе и људе, још увек траје оно старо Врање, не у улицама и кућама, већ у нама.
А кад и нас једном нестане, остаће бар понека забележена реч да посведочи да је постојао један свет који се није искључиво мерио богатством и бројем, већ старим пореклом, образом и памћењем.
Недавно сам слушао врањске песме у извођењу Василије Радојчић, и у том гласу, у тој старој и достојанственој тузи, као да се поново отворио цео један свет мог краја, онај који више не живи у стварности, али живи у сећању и у тишини која је остала после њега.
И онда, насупрот тој песми, наиђе нешто сасвим друго, мучан, готово тежак призор са видео снимка, у коме више нема ни сенке оног старог реда, мере и достојанства. Све делује као да је измакло свом природном поретку: покрети без смисла, речи без тежине, лица без оне унутрашње уздржаности која је некада, макар тихо, држала свет на окупу.
Уместо оног познатог осећаја мере, јавља се немир који не престаје да се разлива, и нека грубост која не бира ни време ни место, као да је све постало дозвољено самим тим што више ништа није свето, ни у малом ни у великом. Расуло не изгледа више као тренутак, него као стање, као да је нешто што је некада имало своје јасно место, свој ред и своје име, сада изгубило и облик и значење.
И ту, можда најболније, нестаје не само слика једног краја каквог га памтим, него и она унутрашња мера по којој се уопште разликовало шта је пристојно, а шта није. Као да је избледела и сама свест о томе да је постојала граница, танка, али јасна, између лепог и ружног, између стида и безобзирности, између онога што се прећути и онога што се без размишљања избаци у свет.
Та лепота која се рађа у уздржаности и чекању, у разумевању оног недореченог што лебди између, као да је била могућа само ту, у нашем врањ(ан)ском крају. Тако ми се увек чинило док сам тамо одрастао, као да је сам ваздух учио човека да ћути кад треба, да осети пре него што изговори, да сачека да се смисао сам открије. Ништа се није журило, ни љубав, ни реч, ни живот.
Данас је тај пејзаж скоро непрепознатљив. Нема више калдрме што памти кораке, ни шан-дуда што прави сенку дугу колико и сећање, ни шимшира који чува дворишта. Нестали су зидови на којима су се сушили листови дувана, упијајући сунце и време, уз оно познато врањско жуто цвеће што је знало да буде скромно и упорно у исто време. Нема више ни жена које су у рано јутро чистиле улицу правом метлом од прућа, заливајући прашину свежом водом из кондира, као да тиме уређују свет испред својих капија, капиџика и кућа.
Ишчезли су и кујунџије, и ковачи, и ужари, и јорганџије, и сарачлије, и пушкари, и лимари, и каменоресци, и бојаџије, и гвожђаре, и подови намазани олајем који су мирисали на труд и трајање. Све је то данас прекрила нека друга врста буке, баналност и простаклук што гутају меру, тишину и стид. Оно што је некада било природно, постало је сувишно, а оно што је било вредност, проглашено је за слабост.
Зато захваљујем Богу што сам уз дух старог Врања васпитан и одрастао, што сам ту ишчезлу патријархалност имао у кући, у дворишту, у породици. Она ме је научила да лепота не мора да виче, да осећање не мора да се разоткрије до краја, и да оно најдубље увек остаје негде између, као магла у долини, кроз коју се не види све, али се све слути.
Породица Ружић (Фото: Лична архива)
Старо, старо ми дајте…!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Ех, да је то само у Врању. Тако је у целој АВНОЈ-евској Србији и у свим српским земљама.
Најпре нема више старе патријархалне елите. Оно западно од Дрине је страдало у Србоциду, а источно од Дрине су побили комунисти у току и после Другог светског рата. Самим тим нема више ни оног старог морала, обичаја и реда. Поред тога нема више старог архитектонског и урбанистичког наслеђа. Оно што није страдало у немачком и англо-америчком бомбардовању у Другом светском рату уништили су комунисти. Целим градовима и урбанистичким целинама су променили изглед. Ова олохократија је неминовна последица. Ми смо у односу на Србе пре Другог светског рата скроз други народ. И што је најгоре ми нећемо да се мењамо на боље!
Свака Ви реч злато вреди, како споменик от једно време и људи у њег…
Оче Мирољубе,
Све је овако како сте написали у сваком граду у Србији, али има још једна појава коју никако не умем да објасним. То је да су нам из године у годину цркве све пуније. И све је више народа који пости, исповеда се и причешћује. И то народа свих генерација. Није било тако давно – почетком 90-их година, и раније, када су нам храмови били потпуно празни или полупразни. Када су свештеници сами служили литургију у олтару а за причешће током постова не приђе нико или скоро нико. Размишљао сам, стојећи на служби, како је могуће да смо оволико као народ духовно пропали? Да ли ћемо се икада вратити Богу и себи? А данас можемо само да се радујемо духовној обнови којој смо сведоци. Колико то народно покајање вреди на непогрешивом Божијем кантару, не можемо знати, али судећи по нашим људским мерилима можемо бити задовољни.
Србску, Србску ми дајте МЕРУ.
Стару.
Проверену.
Верну.
Патријахалну.
Православну.
Свакодневну.
Кућну.
Домаћинску.
Лепу.
Тиху.
Осећајну.
И у радости.
И у срећи.
И у болу.
И у непреболу.
И у песми.
Са пореклом.
Са образом.
Са памћењем.
Са гласом.
Речи.
Певајући.
Србску, Србску ми дајте МЕРУ.
Поздрав за Великог Мирољуба,Оче благослови
Оче, кад већ инсистирате – ево нешто старо.
Односи се на ово: https://stanjestvari.com/2026/06/01/homilija-na-veliki-praznik-pedesetnice/#comment-211875
Пошто СтањеСтвари тада из неразумљивих разлога није хтело да објави мој одговор Вама, да пробамо поново овде и сада (хтео сам да Га гоним судски, за кршење мојих људских права на одговор, за дискриминацију и за душевни бол, али адвокат ми је реко да бих морали ићи до Стразбура јер ниједан СНС суд у Србији не би пресудио у моју корист, па сам одустао, нисам тренутно у могућности).
Благодарим, оче Мирољубе.
Одговарате брзином и ерудицијом вештачке интелигенције, а ширином и облагодаћеношћу природне интелигенције (прирођене човеку у Стварању, не пале природне) – благо Вашим студентима! Није чудо што онолики Американци конвертују у православље, кад имају такове наставнике (да имамо овде такових, можда би и Срби конвертовали у Православље!).
Ипак, нисте ме потпуно задовољили и уверили овим одговором; опростите, ако јесам студент (вечити) али нисам Американац, мене не можете тако лахко обрлатити!
Ок што се тиче есхатолошког испуњења, то је неспорно. Међутим, и Пасха и Педесетница такође имају коначну есхатолошку димензију и реализацију – али и конкретну историјску, у Домостроју Цркве.
Где је конкретно испуњење смисла главног од три главна старозаветна празника, Сеница, у историји, у новозаветном времену? Односно, где је у литургијском циклусу Цркве конкретни празник, вид празника којег су Сукот праобраз?
Сенице су биле највећи, најрадоснији и најсветији старозаветни празник (у нас је Васкрс највећи, Рождество најрадоснији, за Педесетницу би се евентуално могло рећи најсветији). И последњи празник годишњег богослужбеног циклуса старозаветне цркве: „праздник скончанија при исходје љета“ (Излазак 23:16; у нас је то, за сад и номинално, Педесетница: „конечни праздник празднуим свјетло…“). Дакле, био је то празник који се празновао на концу, по сабрању плодова (између старе Пасхе и Сеница је временски интервал од 6 месеци – време једног целога дана којег симболизују пролеће-лето, односно Сеницама се завршава дан, време делања).
И, ако ћемо поштено, не видимо праслику јасно и симетрично реализовану у слици, у новозаветној стварности (по старом правилу: Novum Testamentum in Vetere latet; Vetus in Novo patet – Нови се Завет у Староме скрива, Стари се Завет у Новом открива). А то поштено тврди и Алфред Едерсхајм (Јеврејин научењак, конвертит у хришћанство, највећи зналац јудаизма свога времена).
У Вашем пансимболичком толковању Сенице су праслика свега у Домостроју – и оваплоћења, и изливања Духа /=Педесетница/, и Литургије, и сваке молитве, и Причешћа, и обновљења, и преображења, и обожења, и Другог Доласка, и васкрсења човека, и вечног живота и будућег Царства – свега, дакле, и бившег, и бивајућег, и будућег… и ничега конкретног.
И, наравно, ништа није лажно у томе. Само бих, опростите, рекао да недостаје конкретна суштина – заправо не чак ни да недостаје, јер ју је Дух изрекао, али је дискретно скривена између редова.
Рекли сте: последња жетва, празник завршетка историје, коначног сабрања народа Божјег, маленог стада, које путује на земљи (=мења пребивалиште) – и нарочито у времену Отпадништва („када вас гоне у једном граду, бежите у други“). То је оно што сам очекивао да чујем као тачан одговор.
Тако да бих ја рекао да је то празник Победе Цркве.
Што ће рећи – празник који још нисмо видели, јер Црква још увек ратује.
Празник који долази на самом концу историје, кад треба да се најпре кукољ у снопље свеже и сажеже, а тек за тим да се чисто жито сабере и унесе у житницу Цркве.
Празник у ком је Црква дужна да изађе изван града: (старозаветна заповест била је: „празнуј празник Господу Богу свом на месту које изабере Господ“, тј. не у Храму! – Поновљени закони 16:15; новозаветна заповест је: „изађимо к Њему изван станишта, јер немамо овде постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ – Јеврејима 13:13); и да пребива на месту које јој Господ изабере-покаже (ван људских грађевина, ван храма).
Празник највећи, у ком ће Црква тријумфовати над Антицрквом и Антихристом и свом његовом војском.
Празник најрадоснији, у ком ће Црква срести свога Женика, и ући у безконачну радост Господара свога.
Али, ако ми помислимо да нам се тај Празник већ остварио, а не очекујемо да тек треба да нам се деси – нећемо га доживети, односно нећемо имати учешћа у њему. Да, он ће доћи, јер то је Празник Господњи и Он побеђује – IC XC NIKA – али само у синергији са људима: као у Васкрсењу, које се збило како се збило јер су Јосиф и Никодим организовали гроб и погреб; и као у Педесетници, јер су Апостоли испунили заповест да седе скупа и јединодушно у молитви на истом месту (епи то авто).
Ми, да бисмо срели Господа, и с Њим доживели истински Празник Сеница, морамо испунити заповест да изађемо „к Њему изван станишта /окупираних кнезом овога света/, поругу Његову носећи /=крст/“ – и стрпљиво („седам дана“) пребивати у пустињи (=изван града, на селу, у горама), на месту које ће нам Он показати, у шаторима, у Духу и Истини.
И ако то знамо, можемо да видимо да је Празник Сеница у историји већ започео: изгоном Руске и Грчке цркве у катакомбе, а наставио се изгоном Србске цркве из Старе Србије (Македоније и Косова, односно Епархије рашко-призренске…). А како ће се окончати, не знамо поуздано, јер и Господ Се пита: „Син Човечји кад дође, да ли ће наћи Веру на земљи?“ (Лука 18:8).
Али знамо да то зависи од нас.
НЕ ЖАЛИМ МНОГО БАШ ЗА ‘ СТАРИМ ‘ …. ВЕРУЈЕМ ДА СВЕ ДОБРО ОСТАЈЕ У НАМА И ДА НЕ МОЖЕ ‘ точак времена ‘ ДА ГА ‘ избрише ‘ …НА НАМА ЈЕ ДА ТО ПРЕНОСИМО ДЕЦИ , УНУЦИМА …. ОНИМА КОЈИ ХОЋЕ ДА ‘ЧУЈУ’…. НАША КУЋА НЕМА КАЛДРМУ ИСПРЕД АЛИ ИМАМО КАМЕНЕ ‘ стопе ‘ И шимшире ….
@ Евсевије
Под овој писување од старо Врање мош се још полафимо, ал толко на врањански. А тој што си се варкате за чадори и и бегање под неверовање и Црквено војевање и по овј свет дуовно тепање, ће мора још да остине. Њекња је писано и тазе је и неје млого старо какво си ја по мој ћеф искам. Ће мора још да си чекате, ал немој сске да Ве фаћав док поарно не наћефлишем отпоздрав како Ви је на душу мерак.
А за тија нејестествени ‘телегентни дијаци на сокоћала не се приваћамо, пу пу далеко било, а не ги ни на великочколски скамлијари давамо да се тафрив с тој што неје њино и да не се резилив. Само си из овуј једну главу брго премисле размишљавамо и још побрго отписујемо.
Ал овј пут неће може. Друм под ноге днске мора си ваћам, па кд се здравље Боже до свети равноапостоли врнем, ће га пресавијем артишче да Ви удовољим, не како на Америчани што се обрлаћав ко ћуран голошијан, него како на тврдоверног Србина за какви у наше постаро Врање су викали – куде ћеш бе сс могаре што се лсно не собаља.
о.МСрбР
А мислио сам да је свахили тежак и несродан српском.
Ау, ово вештачка интелаганција не мож ни да разуме, а камоли да имитира – каке неуронске мреже, каки бакрачи у датацентрима, нико нема што Србин имаде!
Само да замолим, кад пресавијете артишче, да објасните за чадори и ово: да л’ је сукот (сингулар сука) исто што и врањанско су(х)а, су(х)оте?
Мом могарећем уху народног етимолога звучи ана-логично: сухо (место), сухоте (у множини); а у наше време подразумева место у које се ваља заклонити од потопа зла, и остати неоквашен (=незаквасан) од њега.
Ако једног дана Бог да да нам Старојужносрбијанске комите васкрсну и опет осветлају образ, препоручујем врањански изговор уз комбиновану најзамршенију шатровачку варијанту као непробојни „code language“, попут навахо (Navajo) дијалекта који су Северноамеричани успешно користили против непријатеља током два светска рата.
Препоручујем се само поузданим и релевантним искренопатриотским србским ентитетима (уколико их има негде у провереној СветоСавској илегали), да ме се сете, ако ме се сете… припомогао бих им у писању поменутог кодног језика и то са најкомпликованијом инверзивном варијантом за дешифровање.
о.МСрбР