Јавља се осећај да је тај град, некада обликован руком и духом старих патријархалних Врањанаца, међу којима су и генерације мојих предака, временом променио своје лице до непрепознатљивости
Старо Врање (Фото: Лична архива)
Тек што сам погледао прослеђени видео из свог родног града, обузео ме је осећај срамоте, тежине и неке тихе неверице, као да сам се одједном нашао пред сликама које су ми више него стране. У тим кадровима, колико год их пажљиво гледао, нема ни једног лица из старих врањ(ан)ских породица, оних које сам некад препознавао не само по имену, него и по држању, начину хода, по некој урођеној уздржаности и тихој достојанствености која се није морала објашњавати.
Све је деловало као да је тај стари слој града, који је имао своју меру и свој неписани ред, негде успут ишчезао или се повукао у страну, без буке и без објашњења.
И у том утиску, колико год био тежак и сложен, јавља се и осећај да је тај град, некада обликован руком и духом старих патријархалних Врањанаца, међу којима су и генерације мојих предака, временом променио своје лице до непрепознатљивости, као да је један слој живота потиснут другим, који није настао природним током, већ наглим и насилним прекидом континуитета, те су га дођоши и чузеземци наметнутим насилништвом отели од староседеоца.
За собом су, у том мом утиску, оставили само фрагменте једног света: мирис старог дувана, шкрипу капија које се више не отварају на исти начин, и далеку, готово избледелу сенку времена у коме је свака кућа имала своју причу, а свака прича своје име и своју тежину.
Погледавши ликове приказане на овом видео-снимку, не могу а да се не сетим речи нас старих Врањанаца и нашег оштрог, али често духовитог начина да опишемо нестароседеоце око себе: јабанџије, наодници, доодници, миђираци, курталиши, куделци, бабанедци, чивтарци, гољаци, прљаваци, ћутукци, пазарџије, чергари, торбеши, куталиши, клетници, кучкарци, пезевенци, башибозуци, крпетине, катранџије, керпичи…
Сливали су се са свих страна, доносили своје простачке и голуждрачке навике, док ми из старих врањ(ан)ских кућа још увек са сетом памтимо ко су били наши преци и чија су већ давно заборављена имена стајала на зидовима црквених ктитора и добротвора, над дућанима, здањима, капијама, споменицима на Шапраначком гробљу…
Има још назива за ову врсту полу-четвртине-полу света, али ове су ми прве пале на памет. И добро је да се не забораве. Јер речи су последњи чувари времена које нестаје. Када се изгубе речи, губи се и оригиналност израза, а именовани свет и појмови постају норма и свакодневица.
Скоро да и нема више нас који смо расли у аутентичним патријархалним врањским породицама старих ефендија и трговаца. Све нас је мање, као свећа која догорева на ветру. Али док памтимо приче, обичаје, изразе и људе, још увек траје оно старо Врање, не у улицама и кућама, већ у нама.
А кад и нас једном нестане, остаће бар понека забележена реч да посведочи да је постојао један свет који се није искључиво мерио богатством и бројем, већ старим пореклом, образом и памћењем.
Недавно сам слушао врањске песме у извођењу Василије Радојчић, и у том гласу, у тој старој и достојанственој тузи, као да се поново отворио цео један свет мог краја, онај који више не живи у стварности, али живи у сећању и у тишини која је остала после њега.
И онда, насупрот тој песми, наиђе нешто сасвим друго, мучан, готово тежак призор са видео снимка, у коме више нема ни сенке оног старог реда, мере и достојанства. Све делује као да је измакло свом природном поретку: покрети без смисла, речи без тежине, лица без оне унутрашње уздржаности која је некада, макар тихо, држала свет на окупу.
Уместо оног познатог осећаја мере, јавља се немир који не престаје да се разлива, и нека грубост која не бира ни време ни место, као да је све постало дозвољено самим тим што више ништа није свето, ни у малом ни у великом. Расуло не изгледа више као тренутак, него као стање, као да је нешто што је некада имало своје јасно место, свој ред и своје име, сада изгубило и облик и значење.
И ту, можда најболније, нестаје не само слика једног краја каквог га памтим, него и она унутрашња мера по којој се уопште разликовало шта је пристојно, а шта није. Као да је избледела и сама свест о томе да је постојала граница, танка, али јасна, између лепог и ружног, између стида и безобзирности, између онога што се прећути и онога што се без размишљања избаци у свет.
Та лепота која се рађа у уздржаности и чекању, у разумевању оног недореченог што лебди између, као да је била могућа само ту, у нашем врањ(ан)ском крају. Тако ми се увек чинило док сам тамо одрастао, као да је сам ваздух учио човека да ћути кад треба, да осети пре него што изговори, да сачека да се смисао сам открије. Ништа се није журило, ни љубав, ни реч, ни живот.
Данас је тај пејзаж скоро непрепознатљив. Нема више калдрме што памти кораке, ни шан-дуда што прави сенку дугу колико и сећање, ни шимшира који чува дворишта. Нестали су зидови на којима су се сушили листови дувана, упијајући сунце и време, уз оно познато врањско жуто цвеће што је знало да буде скромно и упорно у исто време. Нема више ни жена које су у рано јутро чистиле улицу правом метлом од прућа, заливајући прашину свежом водом из кондира, као да тиме уређују свет испред својих капија, капиџика и кућа.
Ишчезли су и кујунџије, и ковачи, и ужари, и јорганџије, и сарачлије, и пушкари, и лимари, и каменоресци, и бојаџије, и гвожђаре, и подови намазани олајем који су мирисали на труд и трајање. Све је то данас прекрила нека друга врста буке, баналност и простаклук што гутају меру, тишину и стид. Оно што је некада било природно, постало је сувишно, а оно што је било вредност, проглашено је за слабост.
Зато захваљујем Богу што сам уз дух старог Врања васпитан и одрастао, што сам ту ишчезлу патријархалност имао у кући, у дворишту, у породици. Она ме је научила да лепота не мора да виче, да осећање не мора да се разоткрије до краја, и да оно најдубље увек остаје негде између, као магла у долини, кроз коју се не види све, али се све слути.
Породица Ружић (Фото: Лична архива)
Старо, старо ми дајте…!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар