Чудо Светог Нектарија Егинског, у познатом грчком туристичком граду Паралији, 60 км удаљеног од Солуна

На молбу Министра вјера Републике Српске господина Драгана Давидовића и начелника за односе са Српском Православном Црквом у Републици Српској господина Мирка Марића,а са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, јула месеца 2014. године, ишао сам на Егину са породицом једног младог и дивног човека, брата Драгана, који се разболео од тешке болести. Били смо на разговору и молитви, код старца архимандрита Нектарија Виталиса у приморском селу Камаризи, а потом на поклоњењу моштима светог Нектарија на острву Егини, у манастиру Пресвете Тројице.

У повратку са Егине, поклонили смо се моштима Светог Великомученика Димитрија Мироточивог у Солуну, и на предлог Драганових родитеља, отишли смо у Паралију да би ту коначили. Први пут сам тада био у Паралији, врели летњи дан, а пуне улице народа и то Срби, а редови аутомобила са нашим регистарским ознакама, дуж улица. Објаснили су ми сапутници, да је Паралија једно од највећих одмаралишта у овом делу Грчке, чији су гости 90 % Срби. То се приметило и по томе што у сваком ресторану и продавници у који сам свратио, знају да причају угоститељи и трговци српски језик. Верујте осећао сам се као да смо већ у Србији.Можда се питате , зашто сам свраћао у више ресторана и продавница? Да, тражио сам свежу скушу (због посебних околности), која се ретко где налази, али засигурно је има у овом грчком северном мору, и једна је од најздравијих риба. Толико је ретка, да сам обишао десетак ресторана и нисам је нашао… и већ сам хтео да одустанем, када видим још један ресторан и то рибљи, зове се МЕДТКА. Ту свратим и упитам старију госпођу за пултом, да ли имају на понуди за трпезу- скумбри, тј. скушу… и на моју радост, она ми течним српским језиком одговори: (пошто је схватила да сам Србин, по мом „добром говору грчког језика“) „Имамо, али оче(видевши ме у мантији), тек сутра ујутру, ноћас иду наши рибари у риболов, скуша се само ноћу лови, према светлу, рефлекторима…дођите у 7 сати. Ја ћу бити овде и скуваћу вам је, ја сам власник ресторана и зовем се Софија“.

Вратио сам се у мотел, и иза главног улаза у мотел, крај плаже спазио сам црквицу, параклис или како ми зовемо капелицу. Привукла ме њена лепота, а и ред је да се поклоним, да целивам икону. О чуда и радости, црквица је посвећена Светитељу због којег смо дошли у Грчку и од кога идемо, Светом Нектарију… Моја супруга је већ била у црквици, и моји сапутници, и седели су надомак мотела посматрајући моју радосну реакцију, рекавши ми: „Видиш оче Ненаде, како нас Свети Нектарије удостоји, да баш изнајмимо мотел крај његове црквице, да нас чува, а ти се колебаш да ли, да долазимо у Паралију, јер си чуо да је то чисто туристичко место, само за одмор и летовања,а ево има и за душу лепоте и ова мала црквица а и она у граду велика, Грчка је ово Света“, и тако сви смо се орадостили…

+++

Ујутру сам отишао по скушу, међутим госпођа Софија ми рече да рибари још нису стигли, па да их заједно сачекамо, каже сваког трена треба да дођу. Сео сам за сто домаћице, која видно показује гостопримство баш што сам Србин, и наставио сам разговор уз послужење које ми је баш пријало- пистаћи у меду, грчка посластица и хладна вода.“- Са својим пријатељима враћам се са Егине, па сам се обрадовао што смо одсели у мотелу, крај кога је црквица Светог Нектарија. Када је саграђена, да ли знате?“, упитах госпођу Софију.- „ Знам како да не, моја породица више година одржава ту Светињу. Водимо бригу о њеној чистоћи, кандило одржавамо да сваки дан гори, чистимо иконе, дочекујемо пароха када из великог нашег парохијског храма долази да врши акатист светом Нектарију и молитве за здравље…То је наша овде највећа Светиња иако је мала црква, али је велики Свето Нектарије чудотворац. Захваљујући његовим молитвама ми имамо овај ресторан а и плац где су мотели и тако смо сувласници мотела.“ Зачудио сам се, слушајући све ово и упитах је: „Како захваљујући светом Нектарију имате ресторан?“

Оче, пре тридесет и више година ово место је било веома неразвијено и сиромашно. Тако и моја породица, много пута нисмо имали новца за хлеб да купимо, да једемо уз рибу коју улове наши очеви. Неколико дана пред упокојење мој отац, пошто је био тешко болестан, тражио је икону светог Нектарија да је држи под јастуком док спава, и молио му се често. А мајка се бринула, шта ће сада са нама отац умире, сиромашни смо… велика невоља. Једног дана, мој отац позва нас све крај његове постеље и рече нам, не бојте се Бог и свети Нектарије се брину о нама. Преко пута црквице добићемо плац, јавио ми се у сну Свети Нектарије и то ми рекао. НИСМО МУ ВЕРОВАЛИ, јер сматрали смо да бунца услед лошег здравственог стања, за три дана је и умро. Међутим, после тридесетак дана из Општине моја мајка добије позив да иде на неки састанак. Није хтела да иде, јер је још жалила тату, молила се сваки дан за њега и нигде није ишла осим у храм, али бака (татина мама) јој је рекла – „иди кћери, није то одлазак ради забаве, неће нарушити твоју молитву за покојником, то те држава зове“. И мама је отишла, оче, мој тата је био управу, тада су мами рекли у Општини да нам додељују плац крај црквице св. Нектарија… и тако је и било. Ускоро су почели градити хотеле и Паралија је постајала туристима позната. Наш плац је био веома занимљив угоститељима, јер је у центру садашњег одмаралишта и један део смо продали, а за други смо добили део власништва, тј. неколико соба у мотелу за издавање. Од продаје плаца и закупа, отворили смо мањи ресторан и сада ево имамо овај велики, јер веома успешно радимо. Ћерка ми је лекар, студирала је у Нишу, а моја млађа сестра се удала у Прокупље, зато знам добро српски и Србе и све вас волим. А и овде у Паралији, хиљаде Срба летују сваке године…

И друго чудо ћу ти испричати… После татиног упокојења и добијања плаца, ми смо и даље били сиромашни, све до продаје плаца, али смо прихватили благослов од нашег свештеника да одржавамо и даље црквицу. Имали смо пред празник светог Нектарија уља само пола флаше… мама је могла да бира или да нам прави са тим уљем јело или да сипа у кандилце светом Нектарију… и одлучила је да ипак то уље користи само за кандилце у црквици, а ми да једемо на води… тако смо се сви сложили.

Сутрадан, наш рођак из Волоса, кога нисмо видели више година, дошао нам је у посету, доневши нам на дар два бурета свеже цеђеног маслиновог уља, довезао их је коњима, јер његова породица је веома богата и имају плантаже и данас маслина…“

Прекрстио сам се и обрадовао, јер сам чуо повест о живом присуству Свеца у Паралији, није ми уопште било жао што сам толико трагао за скушом, а нахранио сам се духовно… јер иначе сабирам сведочења других о чудима светог Нектарија и већ сам две књиге објавио о Светом Нектарију…

Ускоро су стигли и рибари и скушу су донели…имали су добар улов, а како и не, када пред сваки улов, моле се искрено Светом Нектарију и Светом Николи, и упале им у част свећице у овој малој цркви… Упознао сам и моје сапутнике са овом благочестивом госпођом Софијом, и они су се зачудили и обрадовали овој причи… и чудима Светог Нектарија!

Кликните на слику за увећање

Ко иде у Паралију, нека сврати до црквице, једина мала црква тик уз плажу…

Записао и фотографисао: свештеник Ненад Андрић

(Фејсбук страница свештеника Ненада Андрића)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4BG

Categories: Српско православно стање

Tags: Парајлија, прота Ненад Андрић, свети Нектарије Егински Чудотворац, чудо