Недавно је објављено писмо групе режисера и глумаца (Ф. Бондарчук, Н. Михалков, К. Шахназаров, С. Мирошниченко, О.Табаков и В. Хотиненко), упућено премијер-министру Димитрију Медведеву, са предлогом да се дозволе псовке у филмовима (пошто је донет закон о забрани псовки пре тога – прим.прев).
Писмо је изазвало нарочиту реакцију православне јавности, будући да његови аутори сматрају себе верујућим људима. Познати православни песник и публициста, јеромонах Роман (Матјушин) написао је одговор у виду памфлета против глумаца…
Јеромонах Роман Матјушин: Ко су они? Против глумаца
Ко су они, који носе одежде царева, патријараха, преступника, трговаца?
Ко су ти проповедници разврата који ходају голи, блудниче пред целим светом?
Ко су ти светогрдници, који улазе у храмове на коњима?
Ко су ти живодери, који бацају коње са звоника?
Ко су ти нељуди, који се хране људском крвљу?
Ко су ти мајстори непристојности, који пуше, боду се, пију, псују?
Ко су они, који уче друге да силују, убијају, пљачкају банке, куће и пролазнике?
Ко су они, који оскврњују све што дотакну својим смрадним душицама?
Ко су ти пљувачи по очевом дому, који замењују мајчино лице флекама на њеном скуту?
Ко су ти искатељи нечистота, који зарађују на несрећи Отаџбине?
Ко су ти који се подсмевају Вери, који дозвољавају себи да проклињу Бога?
Ко су ти , овенчани грехом и пороком?
То су потомци и следбеници оних које раније нису пуштали у поштене куће, чији трупове су без хришћанског погреба закопавали ван гробља.
То су трули отпаци свих времена и народа – „господа“ глумци!…
Каква је та глумица мајка или жена, ако се јавно скида гола и леже у постељу са оним са ким јој кажу? Какав је њен муж, ако целом свету показује наготу своје жене? Какав је то њен отац ако тера кћер да се скине гола? Кога и шта воли то племе?
Они воле себе, најгенијалније од свих, славу, новац, алкохол, дуван, блуд и аплаузе! То, ради чега они живе, спроводи оне који леже у гробу на последњи пут. Они који леже ће се преврнути ако спровод не удовољи онима којима они служе – бесовима.
Људи без савести и стида, значи и без части, заблудели, не додирнувши своје дубине, гордељивци изокренутих душица који се нису нашли у правом животу, људи који су изгубили лице, испунили су екране и сцене, трудећи се да се уживе у маске…
Нахрањени лажју, душегуби и душегубке, које грехе и пороке још нисте опевали, којим пакостима још нисте обогатили милионе?
Глумци мисле да су покретачи напретка – философи, песници, историчари, психолози. Они све виде на свој начин: на свој начин виде, на свој начин представљају. Насићене лажју душе, хоће ли њима приказати истину?
Робови фантазије, робови кадра, туже се да непристојностима изразе тугу. Како без голотиње представити тугу души која није тужна? Поцепај грудњак, избаци груди – и поштоваоци ремек дела ће се истог часа убедити да је удовица капетана неутешно тужна. Како без псовке изразити богатство сиромашне, загрејане душе? Како без блуда показати хероизам Стаљинградаца?
Ми живимо у изокренутом човечанству. Оно што је некада било на дну – сада слави на врху. Отпаци и талог су постали „звезде“ и „крем“.
Несрећни и беславни, подригујући срчу част и славу. Онима који се не слажу са њима, они се подсмевају као црнилу које ништа не схвата. Они којима све власти ласкају, који се распадају у самољубљу и нези, разлажу народ својом непотребношћу! Слично ситим мачкама, које из досаде лижу своја срамна места, њих стално вуче ка сраму – блуду и псовци. За њих су власт која се радује поругама Отачаства и наградама од непријатеља, новац од оних који су срећни ако су остали живи, штампа, екрани, микрофони, модне писте – све пали свет.
Али, са нама је Бог! И сваки Његов истинити служитељ не треба да оправдава глуму, вршећи опело глумцима који су се ругали Хришћанству.
Схватам ја против чега и против кога идем. Они који пишу о овом свету и његовим представницима, добиће етикету средњевековног мрачњака, уврстиће га у непријатеље човечанства. Нећу се изненадити ако ме оптуже за светоотатсво (крађу светих предмета) и богохуљење: како на „храм Уметности“ да нападнеш!
Али, ако у храму псују, скидају се голи и блудниче, онда то није храм већ бесовско идолиште и зато ће платити душе оних који учествују, гледају и тапшу: њихове душе су главни хонорар и награда кнеза овога света.
Данашње награде и хонорари „звезда“ и „крема“ су – вражији мамац пропаганде тог кнеза. Да нас сачува Господ од његових мучења!
27 јануара 2015. г., скит Ветрово
http://ruskline.ru/special_opinion/2015/01/kto_oni_protiv_licedeev/
(Православнаја породица, 26. 3. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3YA
Categories: Преносимо
Ово је најснажнији атак на гордост и самољубље, на које смо се толико навикли, да би смо можда и хтели да бранимо “јунаке” ове критике оца Романа (Матјушкина). Али како? Свака реч је на месту и више од тога, оптужује све у нама што је до јуче било за “слободу стварања” уптужује све нас (пре свега мислим на себе) за непромишљено саучешће у свему томе. Дивили смо се, зар не? Зар нисмо преступили другу заповест: “Не прави себи идоле, не клањај се и не служи им.” У суштини, ово је много више текст против идолопоклоничког у нама (читај мени) него против глумаца и режисера. Они ће се можда и сетити једног дана, али ми обични саучесници и статаисти смо истински погођени сопственом непромишљеношћу и саучешћем у ружењу дивног Божијег дела овог света. Отац Роман нам је управо то открио и показао.
На први поглед, лако је сложити се, са аутором текста. Све што је речено, има основа, да се осуђује. Међутим, поставља се питање, како да се филм направи и о чему, ако не прича о стварном животу? Да ли је то уопште могуће. Верујем, да је то само питање мере. Поменути режисери и глумци су, по мом мишљењу, оправдано покренули питање псовки на филму. Ако ми псујем у свакодневном животу, како тај живот приказати? Да ли “умивен” од свих зала на овом свету? А псовка је бенигна у односу на остало. Како је забранити у свакодневном животу? Одрастао сам у згради са великим, уређеним двориштем у коме се негде пре 1962 играло скоро стотина деце. Ми старији у једном моменту, а имали смо и дечији кућни савет, смо одлучили, да забранимо псовку, тиме што смо увели плаћање минималне новчане казне. Трајало је кратко. Једини ја нисам псовао, па је већина “демократски” одлучила, да је недопустиво, да једини ја казне не плаћам. И “пропис” је укинут! Толико о реалном животу.