Негослава Станојевић: Како се одупрети простаклуку и злоби на Фејсбуку

Негослава Станојевић

Негослава Станојевић

– А како смо ми постали пријатељи – питам синоћ Фб пријатеља који је лајковао нешто на мом профилу.

– Бавимо се сличним послом, и ја имам сајт, Ви пишете… – одговара ми човек. – Ако је грешка, бришите или да бришем, то је бар лако.

-Не, таман посла. Само сам се питала јер, видим, нисмо прозборили ни реч.

– У реду, поздрављам Вас.

– И ја Вас, извините на сметњи.

– Ма није сметња, него ми мука и од других и од себе, на овом Фејсбуку. Па понекад делујем нарогушено, хехе. А не може човек да има сајт, а да нема Фб профил, не бива.

– Е да, и мене су натерали, и на блог и на Фб, али тек када сам покренула блог схватила сам колико ми сам Фб значи баш због блогова.

– Јесте, ако неко може да држи Фб у том својству рекламе за нешто и информисања за друго, добро је… Али, много неразумевања, тешких речи… Ух!

n-2322015-1

Обећах човеку да ћу, уместо да му објашњавам како ја решавам те проблеме, написати текст на ову тему. Како избегавам замку тешких речи на Фб, како се клоним негативних, простих, злих… људи, речи, тема. И како ме је томе сам нет, сам Фб и сам компјутер, заправо, научио.

По природи сам… када сам почела да тражим дефиницију речи прзница на нету, схватила сам да ову реч исувише олако употребљавамо и да је она много тежа по онога о коме је реч, него што мислимо. Дакле, нисам прзница у смислу онога ко лако и брзо започиње кавгу и свађу тек да би се свађао, али јесам особа која лако плане, пре свега када је реч о неправди, о томе да ме неко уверава да је црно бело или да је рекао и урадио оно што није или да сам рекла или урадила оно што нисам или да мислим оно што не мислим или да сам се наљутила када нисам (баш зато што ја увек када се наљутим то и кажем и покажем)… Дода ли се томе да сам у хороскопу ован, све је јасно.

Неретко сам у животу са ове стране екрана, односно у „стварној“ стварности имала проблеме због тога – не воле људи када им истину саспеш у лице. Нити воле да им даш до знања да ти је јасно да те фортају, да си, случајно или намерно, сазнао да су „заобилазили истину“ ономад кад су рекли једно а испоставило се нешто сасвим треће, нити некима прија ако, када си у своју тврдњу сигуран милион посто, остајеш при њој и када би по сваку цену да те убеде у своје веровање, поткрепљено с два одсто вероватноће да је могуће.

Сва срећа је, зато, што сам и оно мало времена проведених на Фб, пре него што сам покренула блог, утрошила на праћење овог феномена из свих могућих углова. Ко, шта, како, где, зашто, чему, са ким, о коме, зашто – посматрала сам док сам своје албуме на Фб пунила фотографијама у пинк-розе-љубичанственим нијансама, због чега су неки, схватила сам, поверовали у то да се лажно издајем за економисту и новинара (опроштено им је, наравно, јер сам им сама давала основе за то).

Прочитала сам и текст сјајне Хане Казазовић на тему – како ми је нет помогао да постанем бољи човек и неколико сличних, схватила како се понашају на нету паметни и нормални људи, видела како се понашају будале и остали и… захваљујући свему томе ја сам полако, готово неприметно за мене саму, без икаквих настојања, напора и ангажовања, превазилазила ону своју плаховиту природу, обуздавајући своју склоност да планем, да одмах реагујем сасипајући све што имам, да, једноставно, кажем своје.

n-2322015-2

За непуне три године како сам активна на Фб, најпре захваљујући потреби да ширем кругу људи укажем на то што пишем на својим блоговима (никада нисам крила да је мени јако важна читаност и да ми много значи), ја сам доживела да ми признање за стрпљење и толеранцију према разно-разним ликовима, од рођених провокатора до оних који заиста не капирају неке ствари, одају и другари у неким групама у којима сам администратор. Можда се понекад неко и пита откуд ми толико снаге, енергије и времена да се на тај начин носим са особама које не капирају или не желе да укапирају када им се каже – ово може, оно не; ово је у реду, ово није у реду зато и зато, па опет – зато и зато…; не дозвољавамо употребу ружних и непримерених речи упркос томе што тих речи има широм васцелог нета; имаш право да кажеш своје мишљење, али без вређања онога ко мисли другачије.

Чињеница је, љубазност и одлучан став су кључ за решавање безобразлука свих врста.

Најлакше је некога блокирати, обрисати, уклонити.

Ја и даље то чиним тек када исцрпем све остале могућности.

На сву срећу, нисам имала много неприлика на сопственом профилу и на блоговима.

Клоним се, иначе, острашћених дискусија у којима се на стуб срама поставља нека особа – од пљувања по Орловима и осталим старлетама, певаљкама, Шиптарима, Хрватима, нама самима, комшији, Путину или Обами, Чанку и осталим сепаратистима у Војводини, Вучићу и осталој власти, Кандићки и осталим Лихтовима и страним п(л)аћеницима… Кажем понекад своје мишљење, али избегавам упливавање у кругове где се прети крвљу, клањем, где се живи сахрањују и богороди им се све до деветог колена…

Једнако као што водим рачуна о томе да не упаднем у замке препуцавања са људима који провоцирају како би привукли пажњу, настојим и да коригујем сопствене фалинке у понашању, односно, како то лепо рече Хана, да будем бољи човек. Да, с једне стране, такве разумем и покушам да нађем разлоге за њихову нетолерантност, дрскост, пакост и злобу (ко зна какве све несреће натерају човека да буде пакостан и зао), а да с друге стране таквима и не дам повода да се мени лично обраћају.

n-2322015-3

Свакога најпре, ако је томе склон, замолим да на мојој страни не користи ружне речи и псовке, да не вређа моје саговорнике и људе који коментаришу и о којима пишем, да свој став каже тако да га сви разумеју. То, што је на такве појаве навикао на неким другим местима, није мој проблем.

Списак блокиран особа ми није предугачак, али постоји. Ту су они профили, намерно не кажем имена јер заиста не знам ко иза њих стоји, са којима није вредно даље губљење времена. Занимљиво, чешће се дешавало да такве особе обришу мене, него ја њих. Ваљда по оној логици – ако им не дозвољавам да шире свој инат, све незнање, своју дрскост и умишљеност, онда им нисам ни потребна. А ни, такви кави јесу, они мени.

Фотографије позајмљене с Фб

(NEGOSLAVA’S blog, 23. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3wF



Categories: Преносимо

Оставите коментар