Цензура, па и аутоцензура, најочигледнија је у класичним средствима обавештавања на питању српског писма

Драгољуб Збиљић

Цензура није само кад се нешто буквално забрани средствима информисања да објављују. Можда је још опаснија по народ и друштво она цензура (и аутоцензура) која не допушта да се једна тема – како што је очигледан проблем ћирилице у Срба – свестрано представи и реално објасни стање у коме се нашла српска ћирилица у српском језику, као и зашто и како се нашла, и кад се не допушта да се предлаже право решење тога проблема. Класична средства информисања (новине, ТВ, часописи и сл.) не допуштају да се говори озбиљно о том проблему и да се изнесе предлог нормалног решења тог проблема. Зато проблем ћирилице у Срба никако не може да се реши већ двадесетак година у Србији, иако је то питање прилично једноставно – само ако се примени начин решења питања писма у свим другим језицима и народима и ако се примени уставна обавеза.

На такав начин, проблем писма имају само Срби и само зато што је то питање решено кроз постојање писма и параписма – српске ћирилице и хрватске латинице у алтернативној улози, с тим што је претходна насилна фаворизација хрватске латинице одиграла своју негативну а планирану улогу у народу. Зато се сада мора то питање или нормално решити, или ће српска азбука све више и брже одумирати.

Једино су ту удружења за заштиту ћирилице којима се данас допушта само да на појединим сајтовима ту тему још држе отвореном. Иначе, да није удружења и упорних свесних појединаца који се боре за своје писмо, српска азбука би одавно била само на гробљима и у музејима.

Кратка веза до ове странице:

Categories: Четири стотине речи