Виктор Аксјучиц: Октобар 1917. – судбоносни и паклени фактори

(ИА Рекс, 4. 2. 2015)

Виктор Аксјучиц

Виктор Аксјучиц

Изгледa тајанствено: како је тако вртоглавом брзином срушена руска држава? Економија Русије је од почетка 20. века јачала и убрзавао јој се раст као никада раније, и као ниједна на свету. Пораст свих најважнијих економских показатеља је био од 15-17%. Током двеју деценија пред Велики рат, жетва житарица се скоро удвостручила, а од његовог почетка, и током следећих 4 исцрпљујућих ратних година, Русија је имала довољно залиха хране. Како је казао А. И. Солжењицин: „Земља је била као препуна чаша. И за многе друге намирнице – као на пример за шећер, потрошња је стално била мања од производње. Чак и 1916. г. у Русији није дошло до пада броја говеда, оваца, свиња, а показало се да је коњског подмлатка, сходно војно-мобилизационом попису, било за 87% више од оног из 1912. г. – пре свих мобилизација. Земљишна површина за усеве, укључујући и ону незасејану је била 1,5 пута већа – од потребе земље“. Систем осигурања радника и гаранција за најамне раднике је био одличан, а животни стандард је био потпуно упоредив са европским државама. Том државом се могло у потпуности управљати. Руска армија је пред почетак 1917. г. била изнова опремљена и наоружана и спремала се за напредовање.

И. А. Буњин[1] је казао: „Пропаст Русије се ничим не може оправдати. Да ли је руска револуција била неизбежна? Наравно да није било никакве неизбежности, јер је – без обзира на све недостатке – Русија цветала, расла, развијала се брзином као у бајци и мењала у сваком погледу… Била је то Русија, био је то велики дом који је просто пуцао од свакојаког добра, насељен огромном и у сваком погледу снажном породицом, створен благословеним радом многих, многих поколења, осветљен богобојажљивошћу, памћењем прошлости и свим оним што се зове култом и културом.“

Винстон Черчил је о руској катастрофи писао: „Судбина није ни према једној земљи била тако окрутна као према Русији. Њен брод је почео да тоне онда када је лука већ била на видику. Он је већ преживео буру, када се све сламало, све жртве су већ биле пале, сав труд је већ био обављен. Власт је запала у очајање и издају онда када је задатак већ био извршен.“ Тачно је то: по реалним мерилима није било ничег неизбежног. Али – све је већ било решено у духовним сферама. Черчил је био непријатељ Русије – баш зато су његова расуђивања још и објективнија: „Представе о царском режиму као кратковидом, немилосрдном и трулом, одговарају савременим површним тврдњама. Али, само један поглед на 30-месечни рат Русије против Немачке и Аустрије мора да промени ту представу и установи основне чињенице. О снази Руске Империје можемо судити баш по оним ударцима које је успешно преживела, и по оним катастрофама које су се на њу обрушиле… На самом прагу победе, она је пала на земљу и још живу су је почели прождирати црви…“

Још је вредније оно мишљење непријатеља Русије Адолфа Хитлера. У „Мајн кампфу“ он пише: „Руску победу је било могуће одложити – али је сходно сваком људском расуђивању она била неизбежна.“ Хитлер чак не пише ни о „савезничкој победи“, него само о победи Русије. Он, у ствари, понавља оно што је казао Черчил: Русија је 1917. године стајала на прагу победе. А – онај човек осредњих способности – Николај Други, без обзира на његове „страшне грешке“, био је тај који је водио и скоро да је довео Русију до те победе. Где бисмо били сви ми да нам – а и целом свету – они црви нису спремили катастрофу од фебруара 1917. године? И, како можемо историјски, политички – а нарочито у моралном погледу – да оквалификујемо оне људе који и дан-данас нешто тртљају о народној револуцији 1917. године, па и о двема – ма чак и о четири народне револуције?

Како сматра И. Л. Солоњевич[2], у фебруару 1917. године је извршен – од раније дуго промишљан – највећи злочин у целој историји Русије: ти црви, професионални прогресивци свесно су и упорно нагризали „живот и снагу Русије… и изгризли је“.

У Русији је било још много здравих снага, имала је унутрашње резерве за регулисање проблема који су јој предстојали. Не би Русију срушио нити светски рат, нити револуционарна превирања, да није у оном критичном тренутку одлучујућу улогу у томе одиграла огромна и добро нациљана спољна помоћ унутрашњим рушилачким снагама.

На предлог међународног авантуристе – револуционара Парвуса[3] – Немачка је током рата почела снажно финансирати бољшевичку партију. У Виљнусу је немачки штаб издавао бољшевичке новине на руском језику које су ширене дуж линија фронта. У априлу 1917. г., Министарство финансија Немачке је бољшевицима доделило 5 милиона марака. О ефикасности коришћења тих средстава је реферисао државни секретар министарства спољних послова Немачке Рихард Кулман: „Наш посао је имао значајне резултате. Без наше непрекидне подршке, бољшевички покрет никада не би могао порасти до толиких размера које данас има. Све говори у прилог томе да ће тај покрет још више расти.“

Милиони марака немачког генералштаба су омогућили малобројној бољшевичкој партији да у лето 1917. г. издаје више пропагандног материјала него све остале странке узете заједно, и да развије бесомучну пропаганду. Немачка финансијска помоћ бољшевицима се настављала и после октобарског преврата. Немачки амбасадор у Москви је 13. маја 1918. писао: „Наши интереси захтевају да се очува власт бољшевичке владе… У нашем интересу би било да и минимумом средстава помажемо бољшевике како би одржавали њихову власт.“ У јуну је немачко Министарство финансија за потребе подршке бољшевичке диктатуре почело да издваја по 40 милиона марака месечно. Али, финансијску помоћ бољшевицима није указивала само Немачка, него и међународна финансијска олигархија – од банкара Јакова Шифа[4] до лорда Милнера[5]. То финансирање се повећало после фебруарске револуције.

iar-1222015

Светске силе зла су се концентрисале у Русији не само у реалним, него и у пакленим размерама. Ствара се утисак као да се след догађаја одвијао под утицајем некаквих окултних и магичних сила. Очигледно да је почетком XX века, услед нагомиланих грехова својих културних и руководећих снага, Русија била лишена небеске заштите и нашла се сама, суочена са судбоносним силама и фаталним стихијама, у матици слепих случајности и црних знамења. Шта год да се од тог доба на даље догађа у Русији – све се завршава на најгори начин, све недаће које би се могле замислити нас нису мимоишле у одлучујућем часу.

Да није било два узастопна рата, да у том тренутку није било неуспеха на фронту, да у градовима није дошло до вештачки изазване глади, док је у целој земљи постојао вишак жита, да је у Петрограду била у касарнама гарда, а не резервне трупе…. Фебруарски догађаји су били најизузетнији скуп судбоносних околности. А. И. Солжењицин каже: „Истина је – и револуционари нису били спремнији за ову чудновату револуцију од саме владе. Већ деценијама, наше револуционарне партије су спремале револуцију, и само револуцију. Али, јако уситњене после неуспеха 1906, а затим избачене из својих колосека васпостављањем руског живота за време Столипина, а онда још и узлетом руског патриотизма 1914, те странке су пред 1917. годину биле у таквој ситуацији да су биле неспремне за било шта, па скоро да нису ни имале неку улогу ни у припремању револуционарних расположења (једино би подстицале штрајкове). Све то нису изазвале социјалистичке пароле, него Државна Дума – говори у њој су били ти који су доводили до претераних друштвених узбуђења, припремали револуцију. Та револуција је настала као стихијски покрет у резервним батаљонима, у којима није ни било уобичајених тајних војничких организација. У извођењу револуције се није истакла ниједна од револуционарних партија, и ниједан револуционар није задобио ни рану, ни огреботину у уличним борбама, али су се зато с несмањеном енергијом окомили да већ од првих дана грабе плен – власт, и да у сопствену идеологију уподобљавају све што се одиграло… Тако је и револуција почела без револуционара… Револуција – то је хаос са невидљивом осовином. Она може и да победи, чак и када нико њоме не управља.“

Невидљиви анонимус је био тај који је концентрисао све бивше и тадашње духове зла у једну паклену осовину.

Затим, да се Керенски[6] није одрекао Корнилова[7] – шта би онда реанимирало бољшевике? Да у Русији тог тренутка није постојала партија каква је била бољшевичка, да бољшевици нису имали таквог вођу какав је био Лењин – а без његове манијакалне енергије и непринципијелне рачунице, бољшевици не би били у стању да изврше преврат – да Лењину није била из Европе пружена рука-помоћница, чак ни уз Лењинову ђаволску енергију ништа им не би успело без немачких милиона! Г. В. Плеханов, утемељивач руског марксизма и Лењинов учитељ, који је добро познавао свог ученика, примивши вест о томе да су бољшевици приграбили власт, у очајању је завапио: „Пропаде Русија, погибе Русија!“

Данас, листа свих ових „Да није…“ би се могла продужити, али одсуство чак и једног од њих чини октобарски преврат немогућим. Изгубивши благодат Божију, Русија је пала под точкове усуда и фатума. У одлучујућем тренутку, судбоносна случајност је била та која је одлучивала о току догађања, некаква моћна сила је на погибељ Русије сређивала редослед нимало случајних случајности. Очигледно да је душевно помрачење у Русији било дошло до таквог екстрема, када се догађаји не условљавају само природним законитостима, него бивају диктирани инферналним силама. Протојереј Александр Шмеман је казао: „Са сваким веком, са сваком годином, у Русији је нарастало оно страшно раздвајање које се завршило тријумфом бољшевизма… Чини се да се никада није огољавала толика повезаност свега у историји, сплета узрочности, суђености и слободе, добра и зла, као у нарастању руске катастрофе, а такође, баш и она коначна укорењеност свега тога у самој дубини – тамо где се врши духовни избор. У Русији је истовремено са порастом светлости текло и нарастање таме: а страшно упозорење, суд и подсећање казују да је надјачала тама.“

Народ је издао сопствену сврху и циљ постојања, изгубио линију своје судбине, и поново упао у епоху друштвеног и културног застоја и хаоса, како је то језгровито казао протопоп[8] Авакум[9]: „Сотона је од Бога испросио светлу Русију.“ На Русију као да је сам Велиар[10] управио свој поглед… У тим годинама се у човечанству нешто распало услед некакве метафизичке катастрофе, па је то одлучило судбину Русије и целог света. Испало је да је Русија земља на коју су се устремиле светске силе зла, па је дошло и до светске катастрофе.

Онда, када се у Русију убацивала најснажнија антихришћанска сила у историји, у њеној Цркви је превладавао индиферентни однос према духовима комунизма. Као пастир и духовни вођа народа, Црква није успела да мобилише националну свест за борбу против те смртне опасности. У тренутку највећих искушења, у Русији је завладао општи духовни распад, што је и био претеча грађанског рата.

У Русији је улогу отровне „духовне ракије – брље“ одиграла идеологија марксистичког комунизма, дестилисана у западноевропским интелектуалним лабораторијама, коју је у Русију унела руска интелигенција. До почетка 1917. године, идејно помућење свести је изазвало слом духовних темеља руске цивилизације, традиционалног начина живљења, њене традиционалне државности. Носилац тог најрадикалнијег облика социјалне идеоманије – партија бољшевика, тада граби власт и својим насиљем и лажима намеће тој огромној земљи идеолошку манију.

Виктор Владимирович Аксјучиц (Ви́ктор Влади́мирович Аксю́чиц, 1949 – ), савремени руски философ, политичар и стручњак за богословска питања, аутор многих публикација, а у младости је био морнарички официр. По политичком убеђењу је уставни монархиста. (Руска Википедија)

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

___________________________________

[1] Прим. ВК: Један од највећих руских књижевника, Иван Алексејевич Буњин (Ива́н Алексе́евич Бу́нин, 1870, Русија – 1953, Париз) – прозаиста и песник, први руски добитник Нобелове награде за књижевност (1933. г.).

[2] Прим. ВК: Иван Лукјанович Солоњевич (Ива́н Лукья́нович Солоне́вич, 1891, Руска Империја – 1953, Уругвај), теоретичар монархизма, публициста, мислилац и друштвени радник. Постао познат по књигама о СССР-у (изм. осталих: „Русија у концлогору“ – „Россия в концлагере“ и другима).

[3] Прим. ВК: Александр Љвович Парвус (Алекса́ндр Льво́вич Па́рвус , право име: Израиљ Лазаревич Гељфанд, 1867, Русија – 1924, Берлин) , доктор философије, теоретичар макрсизма, публициста и функционер руског и немачког социјалдемократског покрета.

[4] Прим ВК: Јаков Хајнрих Шиф (Jakob Heinrich Schiff, 1847, Франкфурт-на-Мајни – 1920, Њујорк), амерички банкар.

[5] Лорд Алфред Милнер (1854-1925), један од најистакнутијих чланова ратног кабинета енглеског премијера Џорџа Лојда за време Великог рата.

[6] Прим. ВК: Александар Фјорорович Керенски (Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский, 1881, Русија — 1970, Њујорк), руски политичар, министар – а затим и председник привремене владе 1917. г., један од истакнутих вођа руског политичког масонства.

[7] Прим. ВК: Лавр Георгијевич Корнилов (1870–1918) генерал, херој Руско-јапанског и Великог рата, један од организатрора и први главнокомандујући Белог покрета на југу Русије.

[8] Прим. ВК: Застарели назив чза чин протојереја (нетсао из употребе још краје 18 века)

[9] Прим. ВК: протопоп Авакум Петрович (Аввакýм Петро́вич —1620 – 1682 г.) најистакнутији противник црквене реформе патријарха Никона 17 века , аутор богословских дела. Сматра се за родоначелника нове руске писмености и слободног стила. Због свог непоколебљивог супротстављања црквеној реформи спаљен на ломачи после дугогодишњег заточења и мучења. Сви руски староверци га славе као светог мученика и исповедника.

[10] Прим. ВК: Beлиар (грчки Βελίαρ), у митологији јудаизма и у хришћана, демонско биће, „дух небитија“, лажи и уништавања.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3p0



Categories: Посрбљено

10 replies

  1. Dodao bih jednu poznatu cinjenicu – dolazak Lenjina u Rusiju.

    Sa vel grupom istomisljenika, Lenjin je u vreme I Sv rata ziveo u Svajcarskoj. Bio je poznat kao revolucionar, boljsevik, teoreticar i harizmatican govornik.

    Nemacka, koja je vodila teske ratove protiv Rusije i trazila nacin da oslabi ruski otpor, dosetila se da omoguci Lenjinu i njegovom drustvu prolaz kroz Nemacku u „plombiranom vagonu“. Lenjin je stigao u Petrograd 3 apr 1917 i odmah krenuo da drzi govore koji su palili mase, udaljavali ih od Svetskog rata i pripremali gradjanski rat.

    Moze se reci da je „Lenjin u plombiranom vagonu“ doneo NEMCIMA MIR a RUSIMA
    GRADJANSKI RAT I KOMUNIZAM.

  2. Na me]unarodnom naucnom skupu u Sankt Peterburgu, procitao sam svoj rad>
    „Nije bilo komunisticke revolucije u Rusiji 1917 – bila je to genocidna agresija Zapada na Rusiju“.

    Nijedan istoricar nije se javio da polemise!

  3. @Slobodan Jarcevic
    „Nijedan istoricar nije se javio da polemise!“ Ако сам добро разумео латиницу, ово питање постављаш сам себи или другима. Наравно, да нико неће, из поштовања, полемисати са идејама које немају никаквог смисла. Отварање полемике о томе на „међународном“ скупу би било обесмишљавање науке.

  4. Тачно госп. Јарчевићу, геноцидне агресоре треба тражити не само у западној Европи него и Америци, посебно у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој: не само због устоличавања у Њујорку 1867 године Мациннијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним, револуционарним, потпаљивачким и подривачким покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже. И не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати револуцију 1917. године (Види: Piere Virion, Bientot u gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, 1967, p. 28 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против црква). Јасно је да је њихов циљ био да изврше агресију на Царску Русију, која је била на путу да у свету постане водећа економска сила (Види: Georgew Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937, p. 6/8; Исто: A. Goulevitch, Czarism and revolution, Howthorne, Calif., 1962). На истом плану су се нашли велики финансијери, тз. “велики изабраници” и амерички комунисти, који су се залагали да комунизам успоставе у Русији, а не у Америци где су деловали (Види: Arthur W. Thompson, American socialists and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and reform – Essays in honor of Henry Steele Comager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York, Evanston, and London, 1967, p. 203/227; Исто: George Creel, The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975). Да није било геноцидне агресије, која је припремљена у западној Европи и Њујорку 1916. године, данас би било преко пет стотина милиона Руса ( Види: Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, Calif. 1975).
    На овом месту цитирао бих извесне податке о руским жртвама под лењинизмом и стаљинизмом, који су објављени у јануарском броју париског листа “Exil et Liberte” од 1973. године, не узимајући у обзир жртве у рату 1941-1945; жртве у рату са Финском 1918; жртве у рату са Балтичким земљама 1918-1919 године; жртве у рату са Пољском 1920; жртве у Ђурђијанским погромима 1921-1922; жртве у рату са Кином 1925-1931; жртве у Шанској револуцији 1939, које се пењу на десетине милиона жртава:
    Грађански рат 1917 – 4, 500, 000
    Глад (1921-1923) – 6, 000,000
    Терор (1917-1923): Академика, професора специјалиста, писаца, студената, уметника – 160.000
    Чиновника, грађана, официра, војника – 740,000
    Полицијских службеника – 50,000
    Свештених лица – 40,000
    Сељака и радника – 1, 300,000
    Побијено од тајне полиције (1923-1930) – 2,050,000
    Глад (1930-1933) – 7,000,000
    Стрељано за време колективизације – 750,000
    За време појачаног терора (1937-1938): интелектуалаца, радника
    и сељака – 635,000
    Политичког и командног особља Црвене армије – 30,000
    Чланова партије – 340,000
    Стрељано од Н.К.В.Д. (1938-1947):
    Из разних слојева друштва – 2,720,000
    Свештених лица – 5,000
    Црвено – армејаца – 23,000
    Cкапало у концентрационим логорима и у затворима
    (1917-1947) – 21,000,000
    Укупно – 48, 943, 000

    Тако је изгледала геноцидна агресија на Царску Русију, која је припремљена у западној Европи и Америци 1917. године…

  5. У прва два пасуса аутор текста пише о Русији као просперитетној, богатој и држави која је једном речју цветала. И да је све то пропало због неких црва „они црви нису спремили катастрофу од фебруара 1917. године“. Прилично је контрадикторно, да је та и таква Русија „пропала“ због свега и свачега што је аутор набројао. Ако Керенски и Корнилов нису могли да се сложе, а сигурно су били на истој страни, како се може говорити о Русији, као малтене „идеалној“ држави? Очигледно, да је аутор почео од тезе „Русија – идеална држава“ и да је све накнадне аргументе употребио, да ту своју тезу докаже.

  6. @Душан Буковић
    Замислите да ја сада почнем да се позивам на одреднице из социјал-демократске и марксистичке литературе. Мислите ли, да ће бити више Ваших одредница или ових других. Још када се будем позвао на Брозове, Кардељеве и Бакарићеве текстове, где би нас то одвело. Само позивање на изворе и податке са Запада је проблематично и под знаком питања, ако се сетите Маркала, Сребренице и сличних догађаја. Мислите ли да су раније писали истину о Русији, а с друге стране подржавате тезе из текста, да је све лоше стигло са Запада. Нисте ли мало контрадикторни?

  7. @слободан млинаревић: Препоручујем да (убеђен сам, са великим задовољством) прочитате подугачак полемички чланак на РЕКС-у, чији је аутор Владимир Павленко, који у свом сочињенију : “ВЕЛИКИЙ ОКТЯБРЬ: СПАСЕНИЕ ИЛИ «ИНФЕРНО»? / ВЛАДИМИР ПАВЛЕНКО. Полемика с Виктором Аксючицем “ (http://www.iarex.ru/articles/51511.html ) са правоверног (нео)бољшевичког становишта не оставља неуништеним ни словце Аксјучицовог текста, а онако, узгред, ни Аксјучицеву личност. Осим тога, товаришч Павленко није било ко – ма, он је чак и доктор политичких наука и пуноправни члан Академије Геополитичких Проблема у Москви! Оно, истина, када се погледа ко је и шта је та Академија, види се да је регистрована као обична компанија под именом “Регионална друштвена организација“ (Региональная общественная организация „АКАДЕМИЯ ГЕОПОЛИТИЧЕСКИХ ПРОБЛЕМ“ – http://www.rusprofile.ru/id/4306789 ) и да нема званични статус научноистраживачке установе, али не мари, мора да је то ипак нешто паметно, чим је Академија? У сваком случају, најбољи одговор оном никоговићу Аксјучицу и оним Србима који се с њим слажу, би био да преведете бриљнтни текст товаришча др. Павленка на српски, и објавите га на задовољство бољшевикофила. Мени је, истина, читајући Павленков текст било мука, али жртвовао сам се за општу ствар прогреса.

  8. @Иоанн Дубињин
    Са великим интересовањем и пажњом читам разне текстове. Жао ми је, када се не увиђају недоследности и мањкавости сваког текста. Смета ми искључивост, која долази са било које стране, а Ви сте перјаница у искључивости. То што је неко „академичар“ за мене само по себи не значи много. Познато ми је, да постоји безброј академија и да су многи Срби „академичари“ у тим академијама. У том смислу Ваша препорука, да читам и преводим неког „академичара“ није прихватљива. Уздржаћу се од тога. Ако Ви мислите, да је аутор доследан могу да разумем, јер сте истим проблемом оптерећени. Могли би, да понудимо овај текст познатима, па да видимо, да ли ће они видети недоследност у ауторовој процени Русије и разлога који, по аутору, објашњавају пропаст ондашње Русије. Однос између Русије „која цвета“ и „Изгубивши благодат Божију, Русија је пала под точкове усуда и фатума.“, говори о ауторовом покушају, да реалне односе у друштву пребаци у неке друге сфере. Не објашњава, како је Русија „изгубила благодат Божију“. Макар је то могао, да ближе објасни. Са погодбеним начином, којим покушава, да објасни своју тезу о пропасти ондашње Русије, тешко је објаснити узрочно-последичну везу између „просперитета“ и „пропасти“. Шта уопште значи, да је Русија “ пала под точкове усуда и фатума“. ИЛи је ипак било неких „проблема“ у тој руској држави? И како би се објаснило, да та пропала руска држава и дан данас постоји?

  9. OHRANA (Carska tajna policija) je bila udruženje MILOSRDNIH SESTARA a Raspućin MILOSRDNI ANDJEO! Kako da ne!

    Na svakoga autora koji zastupa tezu o antiruskom karakteru oktobarske revolucie mogu navesti 50 koji misle suprotno.

    Uvaženi, dični, akademici, istoričari, publicisti, književnici…..i ini treba da odgovore na nekoliko pitanja:
    .- Ko je izmislio GULAGE i slao političke neistomišljenike u Sibir?
    – Da li revolucije dižu SITI ili GLADNI?
    – Da li je sve u Carskoj Rusiji bilo tako idilično kao što to prikazuje autor članka? Pa eto sit, srećan i zadovoljan anrod nije imao druga posla nego kreno da se igra revolucije. Iz dosade. To je daleko od istorijske istine! REVOLUCIJE DIŽU GLADNI!
    – Da li je Car Nikolaj II, okružen nesposobnim i korumpiranim savetnicima, plemstvom, političarima bio najveći neprijatelj sebi i svome narodu.
    – Da li je bilo pobuna, nemira, demonstarcija protiv carske vlasti i pre Okobarske revolcije?

    No, bez obzira na sve. Srpski narod treba da sruši sramni Spomenik zahvalnosti Francuskoj i da na njegovo mesto podigne još veći Spomenik zahvalnosti Nikolaju II.
    Zaslužio je.

  10. Za @Stevu :
    Ne bih se slozio sa vasim predlogom za rusenje spomenika zahvalnosti Francuskoj.

    Komunisti su bili majstori za prekrajanje istorije i rusenje spomenika. Rusenje spomenika je skoro uvek varvarski cin. Svaki spomenik je simbol jednog trenutka u istoriji i podseca nas na ljude i dogadjaje koji su nasim predcima nesto znacili.

    Spomenici diktatora su takodje deo kolektivne memorije i treba ih cuvati – iz pedagoskih razloga. Prolazeci pored Staljinovog ili Sadamovog spomenika, sin ce upitati oca : ko je bio ovaj covek ?

    Prosle godine je u Beogradu na vidnom mestu postavljen spomenik ruskom caru Nikolaju II, kao znak zahvalnosti za njegovu pomoc Srbiji u I Sv. ratu. Sa skoro 100 godina zakasnjenja.

Оставите коментар