Опрости(ти) је љубавно путовање

Слабо владамо „опрости” вештином(=врлином). Зато је неопходно да се у томе непрестано вежбамо. Али, након извињења или тражења опроштаја (ко разуме разлику, благо њему), требало би да избегавамо оправдања и реченице типа: али то сам урадио/ла зато или онда си ти урадио/ла то и то. Извињење је преузимање одговорности и свест да смо некога повредили; и оно је незаобилазна припрема узвишенијем делању (све)праштања, које је карактеристика хришћанског духа. Стално праштање свега свима – то је спољашња одећа хришћанске љубави која по речима Апостола дуго трпи, благотворна је, не раздражује се, све носи. Љубав је веза којом прихватамо другог човека онаквим какав он јесте.

Его нам је највећи непријатељ

Пазимо како саопштавамо истину. Ако смо исувише директни када су туђе слабости у питању то другастрана можда неће моћи да поднесе. Људи се веома често понашају врло експлозивно када су им повређена осећања. Неретко се, на пример, срећу родитељи који хистерично плачу и вриште како су промашили у животу када чују да им је дете наркоман. Сви смо веома слаби и танани и не волимо да нас постиде или повреде – то увек треба имати на уму. Зато достојанствено чувајте мир, како свој, тако и свог ближњег. То никако не значи да ближњи имају у томе изговор за недолично понашање, али знајте да ће повређени его наћи начина да се заштити и то чак на веома ружан и груб начин. Наше превелико и надувено „ја” нам је највећи и најљући непријатељ на путу спасења. И још нешто,самовољом и неискреношћу се пре свега самоизопштавамо из сваког односа и заједнице. Сами себе лишавамо блискости. За ту несрећу нам нису други криви.

Мислите о томе

Свако као слободан може да изрази своје мишљење, али није слободан онај ко своје мишљење не може да потчини својој вољи. У том духу, нездраво је и никако не треба преузимати одговорност за избор који начине други људи. Једно од најболнијих, али отрежњујућих открића у животу је разумевање колико мало тога у свету и животу можемо да контролишемо. Једино што заиста можемо да (научимо да) контролишемо и утичемо је наше понашање и одлуке које доносимо.

Оном ко верује, све је могуће

Да бисмо изграђивали унутрашњег човека и били племенити, неопходно је научити себе да никада другоме не кажемо „не”, већ свом самољубљу (егоизму). Никада немојмо повредити човека ни зарад добра ни зарад зла, уче нас Свети Оци. Сваки напредак, свако добро, свака врлина полазе од племенитости и дружељубивости. Свети Василије Велики говори како другог не треба да исправљамо или да се свађамо. Треба много да пазимо да не будемо наметљиви, да будемо благонаклони и пажљиви у разговору. Никада да не говоримо тешко, опоро и напорно. Никада грубо, чак и ако треба некога прекорити. Зато, кад год доживите интензивну (непријатну) емоцију, увек се потрудите да је истражите пре него што одлучите да нешто учините поводом ње. Поразговарајте прво са собом и размислите колико у вашем животу има духа покајања и да ли све чините у славу Божију.

Духовно племство

Како смо данас постали ускогруди, па олако игноришемо друге људе, или чекамо да се они нама обрате први, да будемо поздрављени. Али, то није сасвим исправно – ми треба искрено, и срдачно кад год можемо да се обратимо први, а не да чекамо и ситничаво порцењујемо другог. Још нешто што чинимо без икакве задршке, а извор је многих огорчености и отровних стрела које упућујемо једни другима. Огледало је обести и тешке душевне раслабљености. Ако ти супруга, мајка, брат, сестра или пријатељ спреми нешто за јело и то не буде сасвим укусно или чак буде потпуни промашај, немој рећи да је јело лоше припремљено, јер не знаш зашто се то десило, и свог ближњег можеш много да повредиш. У таквим и сличним ситуацијама неопходно је да покажеш добру вољу и унутрашњу складност.

На истом смо путу

Свако од нас у свом животу, дому, души и телу носи неку бол, муку, тешкоћу, коју скрива дубоко у свом срцу и од себе и од других. Опет каже свети Василије Велики: „Буди ведра лица, да би ономе са ким разговараш пренео радост.“ Све што чините чините тако да други помисли: „Ох, што сам се обрадовао, одморио, утешио и освежио“, истиче старац Емилијан.

И још нешто, увек се радујте успеху свог ближњег. Учествујете у сваком његовом успеху и дару који прими, јер сви његови напори су ваши и обрнуто. Будимо помоћници једни другима, јер сви смо на истом задатку и боримо се са истим страстима. Принцип неосуђивања, самопрекоревања и пожртвовности једини је који води у горњи Јерусалим.

(Духовна терапија, 12. 2. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3p5

Categories: Преносимо