(ИА Рекс, 4. 2. 2015)

Виктор Аксјучиц

Изгледa тајанствено: како је тако вртоглавом брзином срушена руска држава? Економија Русије је од почетка 20. века јачала и убрзавао јој се раст као никада раније, и као ниједна на свету. Пораст свих најважнијих економских показатеља је био од 15-17%. Током двеју деценија пред Велики рат, жетва житарица се скоро удвостручила, а од његовог почетка, и током следећих 4 исцрпљујућих ратних година, Русија је имала довољно залиха хране. Како је казао А. И. Солжењицин: „Земља је била као препуна чаша. И за многе друге намирнице – као на пример за шећер, потрошња је стално била мања од производње. Чак и 1916. г. у Русији није дошло до пада броја говеда, оваца, свиња, а показало се да је коњског подмлатка, сходно војно-мобилизационом попису, било за 87% више од оног из 1912. г. – пре свих мобилизација. Земљишна површина за усеве, укључујући и ону незасејану је била 1,5 пута већа – од потребе земље“. Систем осигурања радника и гаранција за најамне раднике је био одличан, а животни стандард је био потпуно упоредив са европским државама. Том државом се могло у потпуности управљати. Руска армија је пред почетак 1917. г. била изнова опремљена и наоружана и спремала се за напредовање.

И. А. Буњин[1] је казао: „Пропаст Русије се ничим не може оправдати. Да ли је руска револуција била неизбежна? Наравно да није било никакве неизбежности, јер је – без обзира на све недостатке – Русија цветала, расла, развијала се брзином као у бајци и мењала у сваком погледу… Била је то Русија, био је то велики дом који је просто пуцао од свакојаког добра, насељен огромном и у сваком погледу снажном породицом, створен благословеним радом многих, многих поколења, осветљен богобојажљивошћу, памћењем прошлости и свим оним што се зове култом и културом.“

Винстон Черчил је о руској катастрофи писао: „Судбина није ни према једној земљи била тако окрутна као према Русији. Њен брод је почео да тоне онда када је лука већ била на видику. Он је већ преживео буру, када се све сламало, све жртве су већ биле пале, сав труд је већ био обављен. Власт је запала у очајање и издају онда када је задатак већ био извршен.“ Тачно је то: по реалним мерилима није било ничег неизбежног. Али – све је већ било решено у духовним сферама. Черчил је био непријатељ Русије – баш зато су његова расуђивања још и објективнија: „Представе о царском режиму као кратковидом, немилосрдном и трулом, одговарају савременим површним тврдњама. Али, само један поглед на 30-месечни рат Русије против Немачке и Аустрије мора да промени ту представу и установи основне чињенице. О снази Руске Империје можемо судити баш по оним ударцима које је успешно преживела, и по оним катастрофама које су се на њу обрушиле… На самом прагу победе, она је пала на земљу и још живу су је почели прождирати црви…“

Још је вредније оно мишљење непријатеља Русије Адолфа Хитлера. У „Мајн кампфу“ он пише: „Руску победу је било могуће одложити – али је сходно сваком људском расуђивању она била неизбежна.“ Хитлер чак не пише ни о „савезничкој победи“, него само о победи Русије. Он, у ствари, понавља оно што је казао Черчил: Русија је 1917. године стајала на прагу победе. А – онај човек осредњих способности – Николај Други, без обзира на његове „страшне грешке“, био је тај који је водио и скоро да је довео Русију до те победе. Где бисмо били сви ми да нам – а и целом свету – они црви нису спремили катастрофу од фебруара 1917. године? И, како можемо историјски, политички – а нарочито у моралном погледу – да оквалификујемо оне људе који и дан-данас нешто тртљају о народној револуцији 1917. године, па и о двема – ма чак и о четири народне револуције?

Како сматра И. Л. Солоњевич[2], у фебруару 1917. године је извршен – од раније дуго промишљан – највећи злочин у целој историји Русије: ти црви, професионални прогресивци свесно су и упорно нагризали „живот и снагу Русије… и изгризли је“.

У Русији је било још много здравих снага, имала је унутрашње резерве за регулисање проблема који су јој предстојали. Не би Русију срушио нити светски рат, нити револуционарна превирања, да није у оном критичном тренутку одлучујућу улогу у томе одиграла огромна и добро нациљана спољна помоћ унутрашњим рушилачким снагама.

На предлог међународног авантуристе – револуционара Парвуса[3] – Немачка је током рата почела снажно финансирати бољшевичку партију. У Виљнусу је немачки штаб издавао бољшевичке новине на руском језику које су ширене дуж линија фронта. У априлу 1917. г., Министарство финансија Немачке је бољшевицима доделило 5 милиона марака. О ефикасности коришћења тих средстава је реферисао државни секретар министарства спољних послова Немачке Рихард Кулман: „Наш посао је имао значајне резултате. Без наше непрекидне подршке, бољшевички покрет никада не би могао порасти до толиких размера које данас има. Све говори у прилог томе да ће тај покрет још више расти.“

Милиони марака немачког генералштаба су омогућили малобројној бољшевичкој партији да у лето 1917. г. издаје више пропагандног материјала него све остале странке узете заједно, и да развије бесомучну пропаганду. Немачка финансијска помоћ бољшевицима се настављала и после октобарског преврата. Немачки амбасадор у Москви је 13. маја 1918. писао: „Наши интереси захтевају да се очува власт бољшевичке владе… У нашем интересу би било да и минимумом средстава помажемо бољшевике како би одржавали њихову власт.“ У јуну је немачко Министарство финансија за потребе подршке бољшевичке диктатуре почело да издваја по 40 милиона марака месечно. Али, финансијску помоћ бољшевицима није указивала само Немачка, него и међународна финансијска олигархија – од банкара Јакова Шифа[4] до лорда Милнера[5]. То финансирање се повећало после фебруарске револуције.

Светске силе зла су се концентрисале у Русији не само у реалним, него и у пакленим размерама. Ствара се утисак као да се след догађаја одвијао под утицајем некаквих окултних и магичних сила. Очигледно да је почетком XX века, услед нагомиланих грехова својих културних и руководећих снага, Русија била лишена небеске заштите и нашла се сама, суочена са судбоносним силама и фаталним стихијама, у матици слепих случајности и црних знамења. Шта год да се од тог доба на даље догађа у Русији – све се завршава на најгори начин, све недаће које би се могле замислити нас нису мимоишле у одлучујућем часу.

Да није било два узастопна рата, да у том тренутку није било неуспеха на фронту, да у градовима није дошло до вештачки изазване глади, док је у целој земљи постојао вишак жита, да је у Петрограду била у касарнама гарда, а не резервне трупе…. Фебруарски догађаји су били најизузетнији скуп судбоносних околности. А. И. Солжењицин каже: „Истина је – и револуционари нису били спремнији за ову чудновату револуцију од саме владе. Већ деценијама, наше револуционарне партије су спремале револуцију, и само револуцију. Али, јако уситњене после неуспеха 1906, а затим избачене из својих колосека васпостављањем руског живота за време Столипина, а онда још и узлетом руског патриотизма 1914, те странке су пред 1917. годину биле у таквој ситуацији да су биле неспремне за било шта, па скоро да нису ни имале неку улогу ни у припремању револуционарних расположења (једино би подстицале штрајкове). Све то нису изазвале социјалистичке пароле, него Државна Дума – говори у њој су били ти који су доводили до претераних друштвених узбуђења, припремали револуцију. Та револуција је настала као стихијски покрет у резервним батаљонима, у којима није ни било уобичајених тајних војничких организација. У извођењу револуције се није истакла ниједна од револуционарних партија, и ниједан револуционар није задобио ни рану, ни огреботину у уличним борбама, али су се зато с несмањеном енергијом окомили да већ од првих дана грабе плен – власт, и да у сопствену идеологију уподобљавају све што се одиграло… Тако је и револуција почела без револуционара… Револуција – то је хаос са невидљивом осовином. Она може и да победи, чак и када нико њоме не управља.“

Невидљиви анонимус је био тај који је концентрисао све бивше и тадашње духове зла у једну паклену осовину.

Затим, да се Керенски[6] није одрекао Корнилова[7] – шта би онда реанимирало бољшевике? Да у Русији тог тренутка није постојала партија каква је била бољшевичка, да бољшевици нису имали таквог вођу какав је био Лењин – а без његове манијакалне енергије и непринципијелне рачунице, бољшевици не би били у стању да изврше преврат – да Лењину није била из Европе пружена рука-помоћница, чак ни уз Лењинову ђаволску енергију ништа им не би успело без немачких милиона! Г. В. Плеханов, утемељивач руског марксизма и Лењинов учитељ, који је добро познавао свог ученика, примивши вест о томе да су бољшевици приграбили власт, у очајању је завапио: „Пропаде Русија, погибе Русија!“

Данас, листа свих ових „Да није…“ би се могла продужити, али одсуство чак и једног од њих чини октобарски преврат немогућим. Изгубивши благодат Божију, Русија је пала под точкове усуда и фатума. У одлучујућем тренутку, судбоносна случајност је била та која је одлучивала о току догађања, некаква моћна сила је на погибељ Русије сређивала редослед нимало случајних случајности. Очигледно да је душевно помрачење у Русији било дошло до таквог екстрема, када се догађаји не условљавају само природним законитостима, него бивају диктирани инферналним силама. Протојереј Александр Шмеман је казао: „Са сваким веком, са сваком годином, у Русији је нарастало оно страшно раздвајање које се завршило тријумфом бољшевизма… Чини се да се никада није огољавала толика повезаност свега у историји, сплета узрочности, суђености и слободе, добра и зла, као у нарастању руске катастрофе, а такође, баш и она коначна укорењеност свега тога у самој дубини – тамо где се врши духовни избор. У Русији је истовремено са порастом светлости текло и нарастање таме: а страшно упозорење, суд и подсећање казују да је надјачала тама.“

Народ је издао сопствену сврху и циљ постојања, изгубио линију своје судбине, и поново упао у епоху друштвеног и културног застоја и хаоса, како је то језгровито казао протопоп[8] Авакум[9]: „Сотона је од Бога испросио светлу Русију.“ На Русију као да је сам Велиар[10] управио свој поглед… У тим годинама се у човечанству нешто распало услед некакве метафизичке катастрофе, па је то одлучило судбину Русије и целог света. Испало је да је Русија земља на коју су се устремиле светске силе зла, па је дошло и до светске катастрофе.

Онда, када се у Русију убацивала најснажнија антихришћанска сила у историји, у њеној Цркви је превладавао индиферентни однос према духовима комунизма. Као пастир и духовни вођа народа, Црква није успела да мобилише националну свест за борбу против те смртне опасности. У тренутку највећих искушења, у Русији је завладао општи духовни распад, што је и био претеча грађанског рата.

У Русији је улогу отровне „духовне ракије – брље“ одиграла идеологија марксистичког комунизма, дестилисана у западноевропским интелектуалним лабораторијама, коју је у Русију унела руска интелигенција. До почетка 1917. године, идејно помућење свести је изазвало слом духовних темеља руске цивилизације, традиционалног начина живљења, њене традиционалне државности. Носилац тог најрадикалнијег облика социјалне идеоманије – партија бољшевика, тада граби власт и својим насиљем и лажима намеће тој огромној земљи идеолошку манију.

Виктор Владимирович Аксјучиц (Ви́ктор Влади́мирович Аксю́чиц, 1949 – ), савремени руски философ, политичар и стручњак за богословска питања, аутор многих публикација, а у младости је био морнарички официр. По политичком убеђењу је уставни монархиста. (Руска Википедија)

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

___________________________________

[1] Прим. ВК: Један од највећих руских књижевника, Иван Алексејевич Буњин (Ива́н Алексе́евич Бу́нин, 1870, Русија – 1953, Париз) – прозаиста и песник, први руски добитник Нобелове награде за књижевност (1933. г.).

[2] Прим. ВК: Иван Лукјанович Солоњевич (Ива́н Лукья́нович Солоне́вич, 1891, Руска Империја – 1953, Уругвај), теоретичар монархизма, публициста, мислилац и друштвени радник. Постао познат по књигама о СССР-у (изм. осталих: „Русија у концлогору“ – „Россия в концлагере“ и другима).

[3] Прим. ВК: Александр Љвович Парвус (Алекса́ндр Льво́вич Па́рвус , право име: Израиљ Лазаревич Гељфанд, 1867, Русија – 1924, Берлин) , доктор философије, теоретичар макрсизма, публициста и функционер руског и немачког социјалдемократског покрета.

[4] Прим ВК: Јаков Хајнрих Шиф (Jakob Heinrich Schiff, 1847, Франкфурт-на-Мајни – 1920, Њујорк), амерички банкар.

[5] Лорд Алфред Милнер (1854-1925), један од најистакнутијих чланова ратног кабинета енглеског премијера Џорџа Лојда за време Великог рата.

[6] Прим. ВК: Александар Фјорорович Керенски (Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский, 1881, Русија — 1970, Њујорк), руски политичар, министар – а затим и председник привремене владе 1917. г., један од истакнутих вођа руског политичког масонства.

[7] Прим. ВК: Лавр Георгијевич Корнилов (1870–1918) генерал, херој Руско-јапанског и Великог рата, један од организатрора и први главнокомандујући Белог покрета на југу Русије.

[8] Прим. ВК: Застарели назив чза чин протојереја (нетсао из употребе још краје 18 века)

[9] Прим. ВК: протопоп Авакум Петрович (Аввакýм Петро́вич —1620 – 1682 г.) најистакнутији противник црквене реформе патријарха Никона 17 века , аутор богословских дела. Сматра се за родоначелника нове руске писмености и слободног стила. Због свог непоколебљивог супротстављања црквеној реформи спаљен на ломачи после дугогодишњег заточења и мучења. Сви руски староверци га славе као светог мученика и исповедника.

[10] Прим. ВК: Beлиар (грчки Βελίαρ), у митологији јудаизма и у хришћана, демонско биће, „дух небитија“, лажи и уништавања.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3p0

Categories: Посрбљено