Уморни јесмо од све присутније неслане медијске шале која избија на сваком углу, али са озбиљним последицама.

Сведоци смо свакога дана – шта нам се све нуди у овој суровој игри савремене медијске трке за престиж и „своју истину” Масовно се и лаже и лажуцка, само да би се придобило што више људи. Без извињења и све ређих демантија, по систему „идемо даље”.

Затрпавање траје у изобиљу „глобалних мрежа” са свим својим мејловима, веб-страницама, фејсбуцима, твитерима…

Међу ретким електронским медијима чија се свеукупна информативна понуда, уз некада Радио Југославију, сада Међународни радио Србија, издваја од изобиља других јесте програм Радио Београда. Годинама је уназад имао огромну и важну улогу и у образовном смислу, забавном посебно за Србе ван матице. Својим програмом увек је нудио квалитетну музику, осврт и умешну и упутну критику на културну лепезу, а милионску публику је привлачио и некада популарним директним преносима спортских догађаја…

Ратних деведесетих био је можда једина права спона са људима ван Србије у преносима вечитих дербија, наступима српских клубова у евро такмичењима… Емисија „Време спорта и разоноде” била је прави хит у викенд терминима резервисаним за спорт. Концепцијом, најавама у потпуности остваривала се и као ми(с)т(ик)а замишљене представе о амбијенту на спортским борилиштима, маратонима, халама у Србији, по местима које наш човек можда није никада ни знао како изгледају, нити је тамо крочио .

Исто се може рећи и за емисију „Спортски споменар” Радио Београда која се на својеврстан начин бавила историјом спорта у Србији, па и шире. Потврђивао је снагу и таленат нашег човека. Са гостима асовима старијих генерација, који су сведочили о најважнијим моментима своје каријере, говорили и о најзначајнијим дометима српског спорта првих деценија после Другог светског рата.

Ту и такву слику времена одувек је употпуњавала квалитетна музичка нота. Домаћи и инострани музички хитови различитог доба дочаравали су слику коју су људи „далеко од свога краја” још упечатљивије прихватали.

Оно што заиста издваја ову медијску кућу, само „таласање” јесте та бриљантна нит сведочења, и мешавине спорта и живота у целини, кроз слике из тешки периода искушења, попут иних из послератног времена Информбироа, Голог отока, утицаја политике и политичара на спорт… Судару култура, звезданим ноћима на Калемегдану, музици, васпитању, моралу…Свакако да је редакција пролазила кроз тешке периоде и кризе, али је посао свакако захтевао време, стрпљење, жртву, истраживања. Но, поврх свега у професионалном истрајавању и ентузијазам је увек долазио до изражаја.

Специјално издање емисије Вечерас заједно такође је имало ту изоштрену слику о наравима нашег рода. У емисији су се редовно у ноћном (стандардном) термину од 21 час „текле” актуелности из живота наших сународника у региону, али и преко океана.

Оно што је ипак у последњих неколико година изместило „колосек” у спортском делу јесте „девалвирање” домаћег спорта, пре свега укидањем преноса са фудбалских терена. Тако се у већ поменутој емисији „Време спорта и разоноде”, некако све претворило у „разоноду”, а о преносима, „на кашичицу” по малчице се понешто прозбори. Јаве се демотивисани репортери које смо редовно по својим специфичним гласовима (препо)знавали. Милан Анђић, Мирослав Нешић, Владе Радичевић, Милан Биговић, Дејан Николић, Слободан Малетић… Покојни Јордан Ивановић.

Памтимо времена након распада заједничке државе каде се и фреквенција Радио Београда могло солидно чути на простору Македоније. Када смо заједнички „навијачки” у парку на отвореном пратили радио преносе дербија. Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. губи се икаква могућност повезивања. Уз веома лош сигнал, у неком се „ћошку” могао ухватити пренос са обавезним „шуштањем”, и то само на подручју Куманова, и по негде у Скопљу…

Годинама се ништа није исправило. Руку на срце, нехај према земљацима и сународницима ван матице, само је употпуњавао општу слику и у овој сфери. Апели наравно нису долазили до компетентних. То што ни села на међи немају пријем није много забрињавало надлежне. Ни са ТВ пријемом ништа није била боља слика… Губиле су се нити… као и ми сами претопљени у асимилацији.

Дошао је онда талас кабловске телевизије, па се, најпре у урбаним срединама, а потом и по селима, између осталих канала, појавила могућност коришћења сигнала за РТС САТ (Сателитски програм). Тиме је успостављена дуго тражена веза, али „да се Власи не досете”, долази до рестрикције и дозиране редукције у погледу спортских ТВ преноса за дијаспору. У зависности од комерцијалних уговора, мало по мало, па нема преноса за дијапору већ само за програм 1 и(ли) 2 за Србију. Талас незадовољства само је ојачавао. Узалуд су били бројни апели, молбе, јављања, коментари, али на програму није „ишао” готово ни један важан пренос…

Јавни информативни сервис РТС преносио је утакмице домаћег првенства у фудбалу, уз један директан пренос. Ређали су се разни називи за домаће такмичење: Југоскандик лига, Меридијан Суперлига, Јелен супер лига…Ту „привилегију” нам нису ускраћивали па смо могли завирити у стање на терену, иако је и лаику било јасно да су тв репортери Јавног сервиса тотално незаинтересовани за домаћи фудбал, уз испољено незнање, кад-кад и иронију, са дозом „сеирења”- где је који играч играо, из које омладинске школе потиче, када му је рођендан, који су дресови за госте, а који за домаће…Ту је и Преглед кола недељом, али у ком термину, ни уредници не знају, како за подручје Србије, тако је и за дијаспору. Чекај па „убоди”! Можда је суви интерес у бизнис колачу био пресудан, али није на одмет подсетити да је и сами однос и креирање политике довео до тога да се цена мора платити.

Том мозаику се последњих година прикључио и концепт емисије Време спорта и разоноде Радио Београда. Ред спорта, па ред вести из културе и са естраде, али се емисија која траје 53 године чији је уредник и водитељ Жељко Стефановић такође приклонила таквом паушалном и ироничном контексту да „лови” и девалвира српски фудбал. Једино се начин погледа мењао према колегиници Беби Бојовић која се јављала из Ивањице са утакмица домаћег Јавора..

Пре три сезоне, јавашлук је достигао врхунац када је сезона увелико била у јеку а РТС не преноси ни један меч, на питање Споне, да ли ће и када почети преноси, у редакцији је млада и (не)љубазна новинарка одговорила „Не знам, шта да Вам кажем”?!

И тако долазимо до оног апсурда, док су љубитељи фудбала током деведесетих замишљали како изгледају терени у Бечеју, Кикинди, Банатском двору, Костолцу (терен је користио у једној сезони и бањалучки Борац), Зрењанину, Кули, Лучанима, Пожаревцу, или те сезоне у Бијелом пољу док је Јединство играло, Голубовцима, током радио преноса, свакако уживајући у „искричавом” речнику репортера, који су и досадну утакмицу знали да зачине својим опаскама, детаљним описима, где се лопта налази, или колико је Господина целзијуса на мечу…

Шта данас рећи и какву црту подвући? Ако нам је с прва одузета могућност праћења преноса, јер се угасио интерес, сада нам се појавила шира могућност – понуда ТВ Арене спорт (Све је могуће) како гласи њихов слоган у најавама, чиме се пружа невероватна шанса да завиримо у сваки спортски објекат на мапи фудбалске Србије, што је признаћете у поређењу са минулим годинама и одрађивању преноса – просто нереално! За Југо носталгичаре ту су и фудбалска првенства Босне и Херцеговине, Хрватске…Где се у веома прецизним терминима, вреше по три преноса у једном колу, иако често са говорљивим коментаторима као да су радио репортери, који само говоре и говоре… поједини огољено навијајући за „свој“ тим. Но и уз детаљан веома професионални преглед кола, и анализу спорних момената у „Јеленовом оку“… Фудбал није ни мало бољи, чак шта, сигурно је сада лошијег квалитета, али нема повлачења. Домаћи је и треба га неговати, а Арена ради на томе, иако понекад уз пренаглешену „шминку“ и надокнађивање неквалитета, спорости, или досаде…

О чему оно почесмо… о радију дабоме… Било је то некада давно…

Милутин Станчић

(Културни центар Срба у Македонији – СПОНА , 9. 12. 2014)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Xv

Categories: Преносимо