У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.

Турска – тај драгуљ у круни Империје, кључна карика у вашингтонској стратегији „затварања“ Русије још од прапочетака Хладног рата – је де факто управо пребегла у руски табор. То свашта нешто може, али не мора, да значи: од краја турске агитације против власти у Дамаску (које Москва подржава), до промене тона турских амбиција на Балкану и у централној Азији, до јуче непријатељских према руским интересима а сутра можда у складу с њима. Чак и да се ништа од тога не деси, енергетски споразум са Москвом већ је одлучно пореметио све планове Запада да кроз Турску изгради нафтоводе и гасоводе којима би заобишао Русију.

Руско-турски детант могао би да промени и политичку динамику на Балкану. Турска је годинама била један од главних савезника Б-Х муслимана, а потом Албанаца. Ахмет Давутоглу, садашњи премијер а тада министар иностраних дела, изазвао је скандал 2009. када се са носталгијом присетио Османског царства – које Срби, Грци, Румуни и Бугари с правом виде као мрачно доба робовања и окупације. Турска је такође покушала да присвоји посебну улогу у Босни и Херцеговини: медији су 2012. цитирали изјаву председника Ердогана како му је Босну као „османско наслеђе“ на самртној постељи „оставио у аманет“ Алија Изетбеговић.

Многим посматрачима тада се чинило да Анкара има благослов Вашингтона да се тако понаша. Али пошто од свега тога на крају није произашло много, сасвим је могуће да су Турци радили по своме, а да је Вашингтон покушао да их обузда. Фрустрација „западним партнерима“ сигурно би могла да буде једно од објашњења зашто је Анкара похрлила у загрљај Русије. Остаје да се види хоће ли новостворени пословни однос са Москвом моћи да превазиђе векове верских и етничких сукоба и бар донекле ублажи агресивни турски наступ на Балкану.

Шта год биле последице отказивања Јужног тока по Србију, Босну, Бугарску или ЕУ, најзначајнији исход покушаја Вашингтона и Брисела да спрече изградњу овог гасовода ипак би могао да буде турски излазак из лагера Запада. Нема боље илустрације шта стварно значи „партнерство“ са Империјом од чињенице да је Анкара њиме била до те мере фрустрирана да се окренула свом историјском противнику.

Ма колико се трудила, Империја не може да сакрије ту чињеницу; њена контрола над медијима више није апсолутна. Народи широм света могли су да виде шта заиста доноси империјална „изградња демократије“, од Ирака и Авганистана до Либије, Сирије и Украјине. „Створе пустош, а зову је мир,“ како је својевремено писао Тацит. Сада је питање само хоће ли Империја да седи скрштених руку, или ће кренути да руши власт у Анкари.

Давне 1968, упозоравајући свог шефа – председника САД Ричарда Никсона – да не руши недовољно послушни квислиншки режим у Вијетнаму, Хенри Кисинџер је рекао: „Послаћемо поруку народима света да је бити амерички непријатељ опасно, али да је бити амерички пријатељ погубно“. Није ни слутио колико ће те речи постати пророчанске.

(Сиви соко, 12. 12. 2014)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Qk

Categories: Сиви соко