Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема.
П. П. Његош: Луча микрокозма
Мали осврт на дело и прилику најугледнијег интелектуалца црногорског народа, освајача свих књижевних и других награда које следују таквим умовима у србском окружењу.
“Геноцидни” свеци: Његош и Петар Цетињски
Наиме, не би могао ни претендовати на тако висок положај у друштву и региону да се није коснуо Његоша и сместио га тамо где треба да буде, а не тамо где је сам себе сместио и народ чији је владика и владар био. Наравно, реч је о Андреју Николаидису. (Његош је умро отприлике тачно сто година пре настанка народа којем овај интелектуалац припада.) Нисам сигуран ко у својим иступима завређује већу пажњу муфтија Зукорлић или дотични Николаидис, који се утркују, подстакнути светским „наградама“, да покажу завидно познавање србске историје, вере и културе. На такав вокабулар смо навикли слушајући разне непристрасне представнике НВО у Србији, али ова величина ми је привукла пажњу, управо јер се одмерила ни мање ни више него о Његоша. Мада, искрено, сумњам да човек оваквог размишљања може прочитати, а камоли разумети Његошева дела, чији стихови потичу са границе земаљског и небеског, дакле предела недоступних ситним душама злих намера.
Андреј Николаидис
У интервјуу за „Ферал трибјун“ досети се млађани интелектуалац (који је ономад много жалио што није успео атентат на србске политичаре у Бањалуци, кад је пронађена пушка), да је Његош написао сценарио у Горском вијенцу а Радован Караџић га спровео у дело. Не знајући да је Горски вијенац, „историческо собитије при свршетку XVII вијека“, одговор на турске зулуме и попритезање узде „е је раја ка остала марва“. На велику жалост овог малишана Горски вијенац је зауставио потурчавање србских племена у Црној Гори у време Осман паше и велише суше. Него, нећу се много бавити адвокатуром и одбраном Свеца од шиштавца, знајући да ко пљује на небо, пљувачка му пада на чело, само ћу навести неке стихове из Луче микрокозма:
Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.
Categories: Аз и буки
Коментар др Драга Перовића
Освету сила које су поражене у Првом свјетском рату, а која је данас најочигледнија, Црна Гора плаћа губитком свог идентитета и потпуном историјском дезоријентацијом на свим пољима, оцијенио је предсједник Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори Драго Перовић.
Стално се, како је навео, инсистира да живимо у нултој години историје.
„Кад је у питању однос пријатељ-непријатељ, црногорска ситуација је била идентична са оном из Великог рата све до последњих двадесетак година. Тада наступа овај преображај и пад који још траје, и не наслућује му се дно, неки га зову врх, које га може зауставити“, казао је Перовић у интервјуу „Новостима“.
Он је подсјетио да је Први свјетски рат, по ономе што је (не)посредно произвео, и то не само на геополитичком плану, рушењем великих монархија старе Европе и стварањем нових политичких односа, већ и на плану усмјерења развоја цјелокупног човјечанства дефинитивном побједом инструменталног образовања над хуманистичким, но својим и данас несагледивим последицама, најпреломнији догађај у модерној историји човечанства.
На питање како оцењује чињеницу да је Влада Црне Горе за обиљежавање овог догађаја формирала Координациони одбор у коме нема ниједног Србина или потомака славних ратника, Перовић каже да то “говори о ономе ко је приморан да организује такву једну нежељену представу”.
Упитан којим путем иде некадашња “српска Спарта“, Перовић је рекао да кад кажемо да неко пада и да се не назире крај његовом падању, онда ту нема никаквог пута.
„Некадашњи мини простор за чије се достојанство и слободу борило најмање петнаест генерација, сада је под владавином једне генерације постао празан простор“, истакао је он.
Перовић је указао да је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори до сада организовала више програма поводом стогодишњице Првог свјетског рата.
„У њима су учествовали истакнути историчари, пјесници, дипломате. Са таквим програмима ћемо свакако наставити до краја године“, навео је он.
Пасторче и маћехински однос
Према његовим ријечима, тешко да данашња Црна Гора, која се одрекла некадашње европске Црне Горе, која је бранила изворне европске идеје и вриједности, може да буде прихваћена као дио породице од Европе која је раскинула све односе са својим идејним и вриједносним коријенима, на макар се одрицала себе до своје последње главе.
„Нијесам чуо да је игдје икад пасторче пасторчетовог пасторчета постало дио породице која се према његовом дједи или баби односила маћехински. Први свјетски рат је избио због тога што она Европа која је баба данашњој Европској унији није хтјела да прихвати Балкан као Балкан, касније је слично одбачена и Југославија, не вјерујем да Црна Гора, колико год попуштала налозима које ви назвасте “искушењима”, може постати дио породице зване ЕУ“, казао је Перовић.
Упитан како коментарише то што Црна Гора ове године неће добити позив за чланство у НАТО, он је рекао да Матица српска- Друштво чланова у Црној Гори, као културно-научна организација, не заузима неке декларативне политичке ставове.
„Постоје питања око којих се и не треба износити неки став, напросто, ако се припада некој традицији, ако се има свој историјски континуитет, онда се подразумијева одређено становиште према њима. Чланови Матице учествују, колико знам, у склопу неких других организација и њихових манифестација у показивању бесмислености уласка Црне Горе у НАТО. Будући да се НАТО преобразио од одбрамбеног у агресорски савез, бесмислено је да данашња Црна Гора прихвати да учествује у њему, јер нам она више проби уши истичући себе као фактор стабилности на Балкану и незаобилазну станицу мира уопште. С друге стране, бесмислено је да НАТО прими Црну Гору, јер ако најмоћнији војни савез на свијету заиста потребује Црну Гору, у било ком смислу, онда је веома немоћан и не вјерујем да њено примање и “ангажовање” може помоћи да са спасе сигурне пропасти“, навео је Перовић.
Безуспјешни напади на Цркву и српски језик
На питање како оцењује положај Митрополије црногорско-приморске, односно прогон њених свештеника и насртаје на њену имовину, он је казао да се ради о чангризавом покушају једне врсте моћи, каква је пролазна политичка моћ, да науди једној другој врсти моћи духовној, непролазној.
„Не видим да је то игдје успјело, на не вјерујем, упркос свему овоме, да може и овде. А све то свједочи да Црна Гора ипак још не може ни у ову нову Европу“, истакао је Перовић.
Упитан каква је судбина српског језика у Црној Гори, он је казао да се са српским језиком и његовим избацивањем из употребе у Црној Гори, садашња Црна Гора одрекла своје цјелокупне традиције, свог јединог имања на коме се могла одомаћити и чувати свој историјски континуитет.
„Но, упркос свим државним мјерама, српски језик се студира и изучава на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности у Никшићу, огромна већина језичких слугу ствара своја дјела на српском језику, већина народа га живо говори. А док је то тако, жив је и биће. Као и већина нас“, навео је Перовић.
На констатацију да је држава реаговала на тумачење хашке тужитељке га је Његош геноцидан пјесник, али није у случајевима његовог ћерања по Црној Гори, Перовић је подсјетио да је владика Петар Други Петровић Његош сам одговорио на то питање: “Не бојим се од вражјега кота…“.
На питање да ли су сазрели услови да се на Ловћен врати Његошева капела, Перовић је казао: “Кад се сјетимо од када и од кога је почео суноврат Ловћена, управо од времена окупације у Првом свјетском рату, а имамо у виду све ово што сте ме питали, не вјерујем да данашња Црна Гора има покајнички намјеру, снагу и независност за један такав чин и дуг“.