(Casey Research, 6. 11. 2014)

Прошлог септембра, прецизније 12. и 13, у једном граду одржан је на највишем нивоу састанак организације за коју већина Американаца никад није чула. Извештај главних медија о овом догађају је непостојећи.

Град се зове Душанбе, главни град Таџикистана – земље за коју ће тек понеки „западњаци“ погодити где се на мапи налази.

Али, можете се кладити у последњу рубљу да Владимир Путин и у сну зна где се Таџикистан налази. Тамо је настало његово чедо, Шангајска организација за сарадњу (ШОС), коју сачињава шест чланица – Русија, Кина, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Узбекистан.

ШОС је основана 2001. – наводно да се колективно супротстави екстремизму и ојача безбедност граница – али је стварни разлог њеног настанка много шири. Путин је у широком контексту сагледава као противтежу НАТО (што Организација уопште не пориче). Званично, позиције ШОС су да гарантује неблоковски принцип, неконфронтацију и немешање у ствари других земаља, али – што је значајно – чланице одржавају заједничке војне вежбе.

Зашто бисмо уопште обраћали пажњу на овај састанак одржан у некој недођији? Па, очигледно, било шта што Русија и Кина предложе као међусобну сарадњу заслужује нашу пажњу, али постоји и много више од тога.

Од оснивања ШОС, Русија је опрезно вукла потезе, водећи рачуна да се избегне да група постане одскочна даска за кинеску експанзију у простор који Русија види као свој стратешки ослонац – централну Азију. Истовремено, Путин је стварао пријатеље широм света што је брже могао. Ако има намеру да се супротстави глобалној хегемонији САД – теза коју детаљно обрађујем у својој новој књизи „Хладнији рат“ – требаће му савезништава колико год може да успостави.

Многи посматрачи су предвиђали да ће састанак у Душанбеу бити историјски. Очекивало се да ће се организација отворити за нове чланице, међутим проширење је одложено да би се фокус усмерио на збивања у Украјини. Чланице су, према очекивањима, подржале позиције Русије и пружиле подршку наставку дијалога. Поздрављен је договор о прекиду ватре потписан у Минску и високо су оцењени успеси мировне иницијативе руског председника.

Међутим, идеја пријема нових чланица остала је потпуно запостављена. Неколико земаља већ годинама активно тражи начин да се придружи. Сада, када ротирајуће председавање организацијом прелази у Москву – наредни самит је планиран за јули 2015. у руском граду Уфа – услови могу да иду у прилог фаворизовања проширења.

Након разматрања, учесници самита у Душанбеу потписали су документа која се тичу  проблема [проширења]:  „Типски меморандум о обавезама држава кандидата за добијање статуса чланица ШОС“ и „Поступак за доделу статуса државе чланице ШОС“.

Ово је од ИЗУЗЕТНЕ важности и за Русију и за Запад, јер две од нација које гласно изражавају жељу за пријем јесу земље чији геополитички значај избија у први план – Индија и Пакистан, а спреман је још један велики играч – Иран.

Објашњавајући разлоге што се није гласало о пријему ових земаља, Јуриј Ушаков – помоћник председника Путина – био је отворен. Саопштио је руским медијима да је проширење у овом моменту преурањено због потенцијалних тешкоћа које произилазе из познатих несугласица између Индије и Кине, као и Индије и Пакистана, а и због санкција које је Запад увео Ирану. Ови конфликти би могли да ослабе савез и то је ситуација коју Русија жели да избегне.

Довођење дуготрајно супротстављених држава за исти сто захтева деликатно дипломатско маневрисање, али то је ситуација коју Путин никад није избегавао (ко би други могао да оствари срдачне односе истовремено са Ираном и Израелом?).

Као и обично, Путин овде нема у виду мале или краткорочне циљеве. Међу приоритетима које је изложио поводом руског преузимања председавања јесу јачање улоге ШОС у остваривању регионалне безбедности, покретање значајних мултилатералних економских пројеката, проширење културних и социјалних веза између држава чланица и изграђивање свеобухватног приступа савременим глобалним изазовима. Он припрема развој стратегије ШОС за период 2015–2025. и верује да ће бити спремна за следећи самит.

Потребно је да обратимо пажњу шта се дешава унутар ШОС. Када Индија и Пакистан постану чланице (а то ће се сигурно десити), а одмах затим и Иран – правила геополитичке игре се дефинитивно мењају.

Путин преузима водећу улогу у стварању међународног савеза са четири од десет најмногољуднијих нација на планети – укупна популација чланица представљаће више од 40% укупне светске популације, односно нешто мање од три милијарде људи. Обухватаће две глобалне економије са најбржим растом. Укључивање Ирана значи да ће чланице да контролишу више од половине светских резерви природног гаса. Развој азијске мреже цевовода даће импулс економском развоју региона и ојачати међусобну повезаност.

Ако Путин оствари свој наум, ШОС неће постати само супарник НАТО већ може да креира нову финансијску структуру која директно конкурише ММФ-у и Светској банци. Оснивање Нове развојне банке (BRICS банка) овог лета у Бразилу био је први корак у том правцу и може да води детронизацији америчког долара као светске резервне валуте са страшним последицама по америчку економију.

Како сам изложио у књизи „Хладнији рат“, верујем да је Путинов крајњи циљ да припреми напад на долар – што би САД свело на ниво једне од многих нација у свету … а у том процесу да подигне своју отаџбину до највишег могућег статуса.

Оно што се десило у Таџикистану ове године и што ће се десити следећег лета у Уфи  ствари су од изузетног значаја. Немерљивог.

Марин Катуса је бивши професор математике, руководилац за стратешко инвестирање у области енергетике у Casey Research LLC, аутор је књиге „Хладнији рат“

Са енглеског посрбио: Aerial6

Categories: Посрбљено