Света Света Литургија

Нећемо се овде бавити детаљима расправе између „новотара” и „зилота” (како себе међусобно називају). Са обе стране изречено је много неодмерених и ружних речи које нису послужиле приближавању ставова и међусобном разумевању, већ само дубоком укопавању ровова и исцрпљивању какво иначе доноси рововско ратовање.

Узмимо да се у најбољем смислу – једна страна више бавила активирањем верних у Светој Служби, а друга очувањем Тајне. Осим честог или тек повременог причешћивања, једна од препознатљивих тема расправе постали су иконостас и царске двери на иконостасу. Да ли за време службе двери треба да буду отворене или затворене? Упрошћено, једни сматрају: ако су двери отворене, тиме се постиже активирање верних у Литургији, свест о заједничком приношењу дарова и силаску Светог Духа на све окупљене у цркви. Позивају се на старију праксу цркве. Црква је заиста Тело Христово па је одвајање свештеника као главе сабрања најблаже речено – лош знак. Ако су затворене – други сматрају да се боље чува Тајна за коју нису увек сви подједнако спремни и избегава се брисање границе између римокатоличког богослужења и православне Свете Литургије, то јест спречава се релативизација и угрожавање Истине Православља. Позивају се на новију праксу Цркве.

Човек се запита да ли се можда ове две добре и озбиљне полазне намере могу некако помирити. Макар до извесне мере. Можда и могу, или макар се силна енергија покренута у сукобу може конструктивно усмерити. Постоји један детаљ из некадашње црквене праксе на који су указивали неки озбиљни теолози који нуди занимљив поглед на Литургију. Наиме, у некадашњој пракси Цркве, постојао је један важан тренутак који је оставио траг и у Литургији коју данас служимо. На крају првог дела Литургије, такозване „литургије оглашених” ђакон изговара „Оглашени изађите! Нико од оглашених да не остане!”. Некада су после овог позива излазили из цркве сви оглашени (они који се тек спремају за крштење, „катихумени”), али и сви они који се из било ког разлога неће причестити на тој литургији! Верни, одређени за то, затварају и закључавају за онима који изађу врата цркве! Они који остану, учесници су „Литургије верних”. Молиће се, предвођени свештеником и ђаконом, и сви ће се причестити. Можда су двери (врата) заиста од посебне важности, али не толико отварање и затварање током Службе царских двери колико улазних врата цркве?

Свако ко, иоле редовно, долази на Литургију, и има иоле свест о заједничкој молитви и причешћивању, може да замисли последице обнављања ове праксе. Она мири и потпуну отвореност и затвореност која чува Тајну. О набоју молитве који се формира у тајанственом затвореном простору Светиње не треба трошити много речи, као ни о томе да се онда може наслутити како на околину делују они који после овакве Литургије и Светог Причешћа изађу из затворене цркве. Такође може се замислити и колико се повећава жеља за учествовањем у Светој Литургији до краја оних који су из цркве морали да изађу после литургије оглашених.

Занимљиво је да ни једној ни другој сукобљеној страни не смета обесвећивање Тајне њеним директним телевизијским преносом који се редовно организује за велике празнике. Камера хладно приказује све детаље Литургије, понекад скоро да улази у Свети Путир и све то бачено је под ноге баш свима. И вернима и невернима и непријатељима. Заједничка молитва свих за све, естетски моменти службе са појањем и малим входом, читање јеванђеља и проповед која му следи (понегде се и данас проповеда одмах после јеванђеља док сви још увек памте шта су чули), довољни су за мисионарску па и молитвену функцију Литургије без причешћа. Утолико би међу првим конкретним и видљивим потезима у црквеној обнови било то да се по завршетку литургије оглашених а пре литургије верних угасе камере и из цркве изађу сви који се неће причестити! Литургију можда могу да се снимају само они који су добили посебни благослов и којима је циљ да уметничким средствима представе Литургију широј публици. Па и то са одређеним ограничењима. Осим очувања Тајне, можете да замислите какав би то мисионарски (да не кажем пропагандни) значај имало међу оним неупућеним Србима. Да нешто не могу тек тако да процењују са висине, уз зевање и бурек, него да и за њих Литургија остане као Тајна у којој могу да учествују тек ако се потруде. Ви то можете да затражите. Можете да лобирате, да љубављу извршите притисак на свештенство и епископе да не допусте обесвећивање Тајне!

Неко ће наравно рећи – па онда ће сви једноставно хтети да остану у цркви и причешћиваће се без икаквог критеријума. Да ли ће баш бити тако? Да ли је Народ Божији баш толико бесловесан? Уосталом, није довољно само извести један овакав радикалан а неопходан потез. Потребно је уз њега активирати целокупан црквени живот, увести сталне озбиљне разговоре о вери у парохијама. У садашњим околностима – тешко, али никако немогуће. А ако се то, или за почетак нешто слично, не уради – све расправе о Светој Литургији биће бесплодне и имаће у најбољем случају само академски значај.

Не заборавите оно што многи од вас већ знају – обновљена Света Литургија постаће реактор обнове црквеног живота на здравим основама, а самим тим и покретач враћања живота овом народу и земљи на самрти.

Основно повезивање

Модерни живот (што укључује и ову његову „постмодерну“ фазу) под заставом слободе од свих веза, родбинских, националних, сад већ и професионалних, оставио је човека усамљеним и незаштићеним. Човек постаје идеалан објекат власти, а захваљујући монструозним, привидно безазленим психолошким техникама, људи сад више нису у стању ни да се буне због свог неподношљивог положаја. Осећају се кривима због неуспеха у свету у каквом заправо никад и нису желели да успеју и да му се прилагоде, и тако постају још изолованији.

Разрешавање проблема насталих због добровољног, па и радо пригрљеног, индивидуализма (који, нажалост, има и своје наличје) данас можда може да понуди само Црква.

Многи би волели да Црква послужи у проналажењу новог модела међуљудских односа, али су разочарани пасивношћу Цркве, и још више, материјализмом који је обојио њену организациону структуру. Циљ овога што пишемо је да подсетимо да Цркву не чини само професионално свештенство и чак и да велики део свештенства престане да извршава своје обавезе на прави начин, то не ослобађа остатак Цркве од одговорности. Ако запарложена мрежа личних интереса блокира активност Цркве и спречава је да у пуноћи буде узор и лек, онда промену могу покренути они који нису робови те мреже. Народ Божији је четврти род свештенства а обнова црквеног живота тренутно може кренути само од њега. Има сасвим довољно харизматичних и ентузијастичких монаха и свештеника и епископа који ће помоћи да ствар не склизне ван црквених оквира (надамо се да и многи други могу такви да постану), али је, пре свега, неопходно да се удахне енергија промене. Она може доћи само од Народа Божијег, од верујућих људи и оних који желе да верују.

Уколико не успе покушај обнове Цркве, чека нас вртлог у коме нећемо имати никакву контролу, али ни заједничку снагу преживљавања. Уколико обнова црквеног живота успе – постоји шанса да се у комбинацији традиционалног и нових решења пронађе не само модел нашег опстанка него и начин којим можемо постати корисни и другима. Како је то визионарски рекао Свети Николај Српски: „Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то је његов сфиникс.“

Наличје индивидуализма свуда у свету има ружне последице. Рекло би се у Србији – најружније. Извитоперене су чак и здраве основе живота. Црква, осим литургијског језгра у искуству, има начине преношења Божије благодати у све најважније етапе људског живота. Почетак обнове захтева да сви они који се у цркви редовно окупљају на литургијама – слично монасима у манастирима – направе скице огледног хришћанског друштва, које онда могу да утичу на мењање слике целог друштва у коме Црква делује. То није нешто ново. То искуство Црква има у својој историји, у различитим облицима.

О неопходности тога да се крштење повеже са Литургијом, да поново постане чин уласка у заједницу а не искључиво повод за породично славље, већ је речено. О томе да крштење, ако желимо одговорне хришћане, не може да буде без претходних припрема али и накнадних упутстава (катихеза) – и о томе смо говорили. Цркве једноставно морају, по моделу оних активнијих парохијских цркава, да уведу редовне разговоре о вери за све чланове заједнице. О верској настави за децу и да ли ће их она оспособити за истинско учествовање у црквеном животу треба посебно говорити, али за сада треба подвући да је таква настава неопходна за одрасле и поготово за старе, који се неумитно приближавају најзначајнијем догађају живота – смрти. Верска настава за њих је можда важнија него за децу.

Важније од тог „образовног“ дела за живот заједнице је свесно и темељито враћање у Цркву како венчања, дочека новорођеног детета, крштења, праћења болести, смрти. Повезивање свега важног. И наравно, пре свега, враћање праксе солидарне помоћи, подршке и заједничких активности чланова црквене заједнице. Затим и враћање свести о одговорности према онима који нису чврсто укључени у литургијску заједницу – о мисији. Део тога тиче се непосредно литургијске праксе, а део већ залази у друштвено деловање где се мора бити опрезан због опасности утопијских пројеката, секташке логике…

У времену потпуно истањене традиције, за којом се ту и тамо скоро пародијски посеже, тешко је много тога учинити за унутрашње јачање породице, брака. Ако би се стара пракса у вези са венчањима вратила, много тога би кренуло на боље. Они који треба да се венчају појаве се на Литургији неколико недеља пре венчања. Чланови групе упознају се са чланом који им се прикључује (било младић или девојка, а могу бити и обоје). Обоје долазе даље заједно на литургије до венчања. Упознају се са људима, бивају прихваћени. Да ли неко зна нешто што би могло да смета њиховом браку или је све у реду, само добронамерни необавезни савети, али у сваком случају уклапање. Као у велику фамилију. Венчање се наравно обавља у склопу литургије. Ни оно као крштење није приватни чин. Цела црква учествује. Не само рођаци и пријатељи од којих многи мисле да је црква само старинска мало накинђурена сценографија за фотографисање. Сви улажу заједничку енергију молитве за учвршћивање нове брачне заједнице. Осим заједничког ручка на коме нико никог не може да чује од прегласне музике, можда је и ово важно. Можда нешто остане да брани од криза које у већини бракова долазе.

Испраћај умрлог такође вратити у литургију. Славски колачи да се врате у цркве и да се секу такође у оквиру заједничке молитве. Да се надовежу на Литургију ако на дан светитеља има литургије, ако не макар да буде у цркви као заједнички а не приватни чин. И тако даље и тако даље…

Све ово може некоме, ко није редовно у цркви, деловати као небитни формализам, у сваком случају – нешто што је недовољно важно да би могло да помогне стварању језгра обнове и поправке страшног квара у коме се налазимо. Мислимо да није тако. Све ово је неопходна прва степеница на путу обуздавања индивидуализма, омогућава онима даровитијим за веру да прикупе снаге, да се оспособе за деловање на обнови и сопственој и своје средине. Формирање здравог језгра и модела промене. Да се најзад Бог врати као критеријум вредности и деловања овог народа. Уместо егоизма који већ полако почиње да даје оправдање и најогољенијим пљачкама и извитопереностима. „Мора се, таква су времена…“

Ово јесте само услов за свеопшту обнову, али без обнове црквеног живота неће се моћи говорити ни о каквој моралној и вредносној обнови, па ни о било каквој варијанти промене друштвених и економских односа.

Ако се крене у обнову, у Цркви ће доћи до великих организационих промена. Нема разлога да оне нужно повуку и промене у догматима, као што се плаше одређени кругови. Црква је и организам и институција. Овде се ради о корекцијама институције да би организам продисао свом снагом. Подразумева се – треба савладати инерцију и отпор свих оних којима тренутно стање млаког и малограђанског живота цркве одговара. Имате право да ово с љубављу захтевате и имате одговорност да учествујете у остваривању овога. Ако не желите – не очекујте никакву обнову. Без вас она се неће десити.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо