Ремарк је често цитирао стару пруску војничку песму: “Радујте се рату војници, браћо моја, јер мир ће бити гори” и сетио сам се тога гледајући пре пар дана како се обележава 15 година од погибије пуковника Миленка Павловића. 

Да вас подсетим, то је био командант 204. ловачког авијацијског пука који је 4. маја 1999. полетео у мигу 29 а затим оборен изнад родне ваљевске Подгорине. Најпре је на Батајници тог дана колеги дао саобраћајну дозволу и показао му како се искључује аларм на колима. Сви су то касније тумачили као његов предосећај да се тог дана неће вратити. Онда је, кад су радари забележили присуство НАТО авиона млађег колегу пилота буквално извукао  из кокпита уз псовке и повике “Мајку вам вашу дечију, нећете ви да гинете, ја ћу”. Полетео је ка Ваљеву у сусрет НАТО ловцима, његов је лет трајао 12 минута. У оперативном центру се чуло “Имају ме”, а затим је авион нестао са радара. Павловић је оборен наводно ракетама које су холандски Ф 16 испалили из околине Тузле, а одмах по полетењу отказао је на његовом авиону и генератор наизменичне струје чиме је постао “слеп” јер му радар није радио. Чак и да јесте, познаваоци кажу да није имао шансе.

Павловић је сахрањен на Бежанијском гробљу, иза себе је оставио два сина и супругу, а током ових година подигнута су два пригодна споменика, један у Ваљеву, други у селу Бујачић где је пао његов авион. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком, али никада се нико од државних званичника није огласио поводом бројних захтева да Миленко Павловић буде проглашен народним херојем. Зашто?

Пуковник Миленко Павловић

Не само да није проглашен херојем него је држава успела и да се прописно обрука јер је тек после шест година и више судских пресуда породици исплаћена пресуда за нематеријалну штету, па је после Врховни суд тражио да породица врати паре. Практично, ценкали су се око тога колико вреди глава погинулог пилота.

Павловић свакако није једини официр којим би Србија требало да се поноси, гинули су и други пилоти, гинуло се у том рату и на земљи и у том смислу можда има неког резона у контрапитању “зашто Павловић, а не неко други”, али такво питање нико никад није поставио јавно. Заправо делује као да се свих тих људи неко стиди. Србија још није добила јединствено државно спомен обележје браниоцима отаџбине 1999. Не само да таквог меморијала нема, него уопште термин “браниоци отаџбине” неретко изазива подсмех.

Изгледа да је право, из бројних разлога непостављано питање заправо могу ли пуковник Павловић и слични њему добити звање народног хероја, а да њихов, силом прилика, врховни командант Слободан Милошевић задржи готово свеприсутни ореол државног непријатеља број 1? Има ли у Србији консензуса макар о томе ко је кога напао 1999. и какав је карактер тог рата био? Верује ли ико да је Павловић полетео да брани Милошевићеву идеологију или да је погинуо за Миру Марковић? Или нико ко се тукао са Алијансом неће никад бити проглашен народним херојем, јер свака власт после ‘99. прави планове за чланство у НАТО-у?

Кад држава Србија одговори на ова питања биће то дефинитивни крај рата. Чини се да за обичан свет није спорно да је Павловић херој. Док се то и озваничи  опет Ремарк и  “радујте се рату, војници, браћо моја, јер мир ће бити гори”.

(Два у један, 7. 6. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Лет у смрт пилота Миленка Павловића

Александар Лазић: Ратни дневник 1999. – како је „Милошевићев рат“ постао и мој

Categories: Преносимо