(Open Democracy, 04.03.2014)
Иако се на први поглед чини да је Путинов режим исти, од 2000. је прошао кроз неке темељне промене док је од свог поновног избора, током претходне две године, председник створио и трећу верзију путинизма.
Прва фаза путинизма, коју је претежно стварао бивши шеф председничке администрације Александар Волошин, трајала је од 2000. до председничких избора 2004. Заснивала се на облику колективног управљања такозване „Јељцинове фамилије“ у којој је Путин био тек први међу једнакима. Ову породичну фирму водили су, поред Волошина, премијер Михаил Касјанов, тајкун Борис Березовски, Јељцинова ћерка Татјана Дјаченко и зет Валентин Јумашев, као и још неколико мање познатих имена. Међутим, до 2004. Путин је све остале чланове Породице уклонио са места политичке моћи, утврдио себе као јединог владара и послао у затвор бизнисмена Михаила Ходорковског, протежеа Волошина и Касјанова.
Друга фаза путинизма чији је главни архитекта био Владислав Сурков, заменик шефа председничке администрације, трајао је од 2004. до зиме 2011-12. укључујући и време када је на месту председника био Дмитриј Медведев, који је дизао много буке око реформи али заправо ништа није променио.
Коначно, путинизам треће генерације почео је да се развија чим је октобра 2010. Суркова на месту заменика шефа председничке администрације наследио Вјачеслав Володин. Данас су сви основни елементи ове верзије путинизма на месту па се већ може говорити о томе како ће Русија изгледати наредних неколико година.
Систем Сурков…
Требало би почети, међутим, анализом наслеђа којег се путинизам отарасио у трећој верзији. Сурковљев систем био је заснован на неколико кључних ствари:
1) Масовни медији (главне ТВ станице и неколико најтиражнијих листова) губе сваку слободу говора и постају пуки канали државне пропаганде. Како највећи део становништва своје мишљење о животу у Русији и активностима њених политичара црпи искључиво са телевизијских екрана, то значи да је исход избора унапред решена ствар. Режим онда може да дозволи слободу говора на интернету и по мањим листовима и радио станицама: згодан је то сигурносни вентил за незадовољну интелигенцију или пример слободних медија кад странци навале да критикују Кремљ због ограничених слобода у Русији.
2) Парламентарни избори засновани су на пропорционалном систему затворених партијских листа, што значи да мале странке лако могу бити искључене. Довољно је лишити их телевизијског времена и потенцијалног извора озбиљног новца. Људи из бизниса до којих не стигне порука о томе које политичаре могу да подрже а које не, прво се упозоре на ту чињеницу а онда се ако је потребно и казне.
3) У парламенту мора постојати званична опозиција како би се инсценирало оно што је Сурков крстио „сувереном демократијом“, али се не сме дозволити да се процедуре отргну контроли. Уз помоћ малог спина и нескривеног намештања избора, свака странка може освојити онолико посланичких места колико им Кремљ одобри, са „Јединственом Русијом“ увек у врху. Комунистима се дозвољавају ритуални прогласи о тешком животу народа и потреби за свргавањем режима олигарха, а Западу се ствара привид да демократија није сасвим одсутна из Русије.
Сурков ипак није занемарио могућност да подршка „Јединственој Русији“ озбиљно ослаби па је за ту прилику осмислио тзв. „двоногу теорију“: једна нога моћи, досетио се, у неком тренутку се може уморити а тада се тежина пребацује на другу. Разрађујући ову теорију, Кремљ је креирао „резервну“ владајућу странку коју је назвао „Праведна Русија“. Ако из неког разлога „Јединствена Русија“ изгуби подршку већине, уместо да је бране по сваку цену у резерви је друга партија под контролом Кремља, спремна да преузме парламент и обезбеди неометан ток Путиновог режима.
Сурковљев систем чак је допуштао борбу између „Уједињене Русије“ и „Праведне Русије“, али само за гласове Путинових присталица. То међутим не сме да слаби режим, па је свака дебата међу њима далеко од било какве критике харизматичног лидера Владимира Путина или разоткривања системских слабости као што је корупција.
…и његова ограничења
Сурков међутим није схватио да ће статус дублера у „Праведној Русији“ изазвати озлојеђеност против режима, који је странци обећао утицајну политичку улогу у догледној будућности. Уочи парламентарних избора 2011. избила је побуна међу посланицима „Праведне Русије“ који су одбили да се повинују устаљеним рестрикцијама. Одмах после спорних избора, придружили су им се интелектуалци за које је, према Сурковљевом распореду, било предвиђено да седе код куће и своје фрустрације истресају по интернету, а не на улици. Уместо тога, окупили су се на тргу Болотнаја и гласно захтевали прво слободне и фер изборе а онда и тоталну промену режима.
Иако нису директно угрозиле режим, ове две грешке су теоретски већ биле довољне да Сурков буде отеран. Ситуацију су погоршали све тежи економски проблеми. После кризе 2008-09, Русија није била у стању да се врати на ранији БДП и стопу реалног раста прихода, што би осигурало наставак Путинове доминације политичком ареном. Сада се појавила опасност да ће и они апсолутно лојални бирачи, зависни од телевизијских канала под контролом Кремља, пре или касније такође изаћи на улице – због раста незапослености и пада вредности плата и пензија. Читав Сурковљев систем, коначно, конструисан је на претпоставци да подршку гласача чува монопол Кремља на телевизијске вести.
Сурков одлази, Володин долази
Дакле, све у свему, дошло је време да се режим отараси Суркова. Володин, његов наследник, започео је свеобухватан преображај система, и данас, две године после политичке кризе у зиму 2011-12, обриси треће генерације путинизма довољно су јасни за наредну анализу:
1) Суштински је важно раздвојити могуће протесте у руским, све сиромашнијим провинцијама од протеста који воде интелектуалци што чекају свој повратак на трг Болотнаја. Ако би се ова два тока икада спојила, то би представљало озбиљну претњу Кремљу, и ситуација би била слична догађајима у Кијеву. Стратегија Кремља за спречавање урбанизације социјалног конфликта сачињена је од усаглашеног програма дискредитације најпознатијих лидера протеста.
2) Да би се избегло што више потенцијалних проблема, парламент вредно усваја разне сложене прописе, криминализујући много тога што се у слободном свету сматра нормалним. Па ако затреба да се изврши притисак на неку личност или организацију (укључујући медије) увек је при руци неки репресиван закон, на пример о промоцији хомосексуалности, вређању осећања верника или заговарању распада Руске федерације.
3) Посланици овај посао могу радити до у бескрај јер што више рестрикција произведу, већи је страх међу обичним Русима да ће се огрешити о овај или онај закон: ускоро ће бити немогуће све их набројати. Невољу на врат може навући и обичан пост на блогу или друштвеној мрежи. Циљ режима, наравно, није да све блогере потрпа у затвор, довољно је знати да свако може бити приведен и опоменут на кршење неког прописа. Сличан систем сузбијања различитих мишљења коришћен је у стара времена када је КГБ водио Јуриј Андропов и показао се прилично успешним: огромна већина људи радије ће одустати од својих ставова него да ризикује затвор.
4) Ако се интелектуалци који протестују изолују од јавности, биће лакше вршити утицај на масе уз помоћ нове идеологије. Таква идеологија, заснована на конзервативним принципима, већ се развија; Сурков је можда набацио основне идеје али их Володин примењује у пракси. Захваљујући пропагандистима из Кремља, какав је Дмитриј Кисељов, бирачи су из године у годину све поноснији на своју земљу, без обзира јесу ли та осећања утемељена у реалности.
5) Образовни систем Русије такође се обликује у складу са новом идеологијом. То се јасно види у недавно откривеном нацрту новог стандарда уџбеника за историју у средњим школама, који не само да улепшава непријатне тренутке руске прошлости и садашњости, већ специфичним методом спречава добре наставнике да напредним студентима пружају додатне информације о прошлости. Свако одступање од стандарда наставног плана значиће кршење прописа, и извесне последице за наставника.
Ако не можеш купити гласаче, испери им мозак
Посрнула руска економија и недостатак новца отежавају куповину гласова, па се уз помоћ штапа и шаргарепе купују политички активисти на терену. Путин је централној изборној комисији наредио да припреми нацрт закона о новим правилима избора за руски парламент. Засад се сви представници у Думи бирају пропорционалним системом заснованим на страначким листама, али председник планира да врати систем који је био на снази до 2003. а по којем је једна половина посланика Думе бирана по пропорционалном а друга половина по већинском систему.
Иза оваквог потеза лежи уверење да ће зависност Кремља од „Јединствене Русије“ и „Праведне Русије“ временом слабити. Нека у одређеној изборној јединици и победи најбољи кандидат – онда му се изнесе понуда коју не може да одбије. Ако је ипак одбије, лансира се кампања блаћења па гласачи изненада открију да им је представник криминалац, перверзњак, непријатељ народа и агент сваке могуће обавештајне службе на свету.
Трећа генерација путинизма је сложен али доследан систем, са међусобно комплементарним састојцима, као што је то била и Сурковљева верзија која му је претходила. Нови, тврдокорнији модел настао је као одговор на руску економску стагнацију. Без новца за куповину гласова, потребно је прибећи програму масовног испирања мозга не би ли се у гласачима подстакла „безусловна љубав према режиму“.
Дмитриј Травин (1961) је руски економиста и новинар
Превела: Милица Јовановић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар