Искрено се надам да читаоци ових редова нису заборавили неуспешну кандидатуру Вука Јеремића за потпредседника Демократске странке на изборној скупштини ове партије од 18. децембра 2010. године. Подсетимо, тада је „пао“ систем електронског гласања, тако да је између 40 и 50 одсто гласова делегата пребројавано ручно. Приликом саопштавања резултата гласања Вук Јеремић је реаговао веома емотивно тврдећи да је „покраден на најстрашнији начин“, а његова првобитна изјава убрзо је повучена са већине домаћих портала.[1]

Како у свакој несрећи има помало и среће, ова политичка епизода и те како му је користила у потоњем политичком деловању, јер је схватио како се целокупан чин гласања одвија у три корака – гласање, пребројавање гласова и објављивање резултата.

Дешавања која су претходила његовом избору за председавајућег 67. Генералне скупштине Уједињених нација 8. јуна 2012. године, поверио је новинару Бошку Јакшићу.[2]

Наиме, Јеремићева вишемесечна кампања која је претходила наведеном изборном чину донела му је 127 „сигурних гласова“ (што ће рећи, било је 127 писмених подршки земаља за његов избор), али га то није „успавало“; напротив, био је све време „будан“. Најпре је осетио да постоји притисак на земље који су му „обећале“ глас да промене мишљење и гласају за литванског (против)кандидата. Гледајући списак чланова комитета за спровођење избора, запазио је да долазе превасходно из проамеричких земаља, а које му засигурно нису наклоњене. (У сличним комитетима Уједињених нација обично седе представници малих земаља из Источне Европе, Подсахарске Африке, Централне Америке, са Пацифика итд, а којима се на тај начин указује част да дају неки допринос у раду ове организације.)

Под снажним утиском „већ виђеног“, Вук Јеремић се пресабрао – уколико неко утицајан не поразговара са представницима у Генералној скупштини који се колебају и ако у изборном комитету нема неког „свог“ који ће да прати пребројавање гласова, пораз му је загарантован.

Зато је похитао код Виталија Чуркина, руског амбасадора у Уједињеним нацијама, саопштио му своје стрепње и уједно предложио да Русија пошаље свог представника у изборни комитет. Амбасадор Чуркин се сложио са Јеремићевим запажањима и констатовао како заиста треба да се интервенише, али и да није примерено да се чланица Савета безбедности намеће за улазак у мали комитет; међутим, допунио је своју мисао руски амбасадор, то би било изводљиво у случају да руско учешће предложи „неко важан“.

Вук Јеремић се, потом, сетио турског министра иностраних послова Ахмета Давтоглуа и на предлог Турске комитет за избор председавајућег Генералне скупштине УН је „појачан“ представником Русије.

Према каснијим Јеремићевим разматрањима, околност да се Русија умешала (посебно што је пребројавање гласова надзирао руски представник) пресудно је допринела његовом избору.[3] Тако је наш Вук (Јеремић) демонстрирао шта је све потребно да учини онај ко је добио највише гласова да би био проглашен победником  избора.

[1] http://www.izjave.net/quote/9608

[2] На трагу истините анегдоте, коју је уредник спољнополитичке рубрике „Политике“ Бошко Јакшић саопштио у емисији „Ћирилица“ на ТВ „Хепи“ од 7. јануара 2013. године, настао је и овај чланак.

http://www.youtube.com/watch?v=HmOnf25Esh4&t=110s

[3] Од 193 земље чланице Уједињених нација, Вук Јеремић је добио поверење њих 99, док је његовог противкандидата Далиуса Цекуолиса, литванског амбасадора у овој међународној организацији, подржало 85 земаља. Остале земље биле су уздржане.

http://www.naslovi.net/tema/383903

Categories: Четири стотине речи