Повишена осетљивост српске јавности у вези са интерпретацијом узрока Првог светског рата је разумљива, али је понешто и претерана. Не постоји анализа узрока рата у којој Србија може проћи сјајно, али је Србија превише мала и безначајна мета да би се само преко њених леђа могла успешно променити слика о кривици за избијање Првог светског рата.

Стогодишњица избијања Првог светског рата је згодна прилика да историчари зараде неку пару објављујући пригодне књиге у очекивању већих тиража. Када су историја Првог и Другог светског рата у питању, сваки повод је добар као корак у процесу вршења ревизије прошлости, у складу са новом констелацијом снага и савезништава. Највећа жртва историјског ревизионизма је увек и систематски Русија. Овај тренд је поготово видљив последњих двадесет година [1].

У правилу, ревизија историје XX века не почива на новим сазнањима и промењеној фактографији, већ на новој интерпретацији познатих догађаја. У таквим ревизијама важне чињенице се често занемарују, другачије акцентују или намерно потискују. Књиге старих аутора које се не уклапају у нову реалност се полако гурају у заборав. Стасавају нове генерације историчара, а са њима и „нова“ историја.

Нове звезде модерне историје се не баве мучним и досадним копањем по архивима, и радије се фокусирају на компилацију, синтезу и реинтерпретацију раније објављених радова. Мора се признати да су нове књиге занимљиво писане, да су довољно информативне и обично пријатне за читање. Списатељски дар је на већој цени но што је то дубина знања о теми о којој се пише. Неспорно је да нови историчари доприносе популаризацији историје, али врло често, и њеној пропагандној манипулацији.

Књига “Месечари” Кристофера Кларка је узнемирила српску јавност [2]. Превладало је тумачење по коме је књига ревизионистички памфлет који кривицу за избијање Првог светског рата покушава да свали на леђа краљевине Србије. Страх је тим већи што је Кларк историчар од угледа и што је његова књига била једна од најзапаженијих у књижевној продукцији 2012. године. Кларкова књига је имала приказе у свим важнијим светским часописима и нашла се на свим важнијим листама препоручене литературе у тој години.

Чини се да би Кларкову књигу ипак ваљало читати пре свега као пронемачку и последично антируску и антифранцуску. Тек у другом кораку, она се може тумачити као антисрпска. (Ко је имао прилике да прочита одличну Кларкову књигу о историји Пруске, под насловом „Гвоздено краљевство“, приметиће да је Кларкова фасцинација Пруском и пруским духом у значајној мери пренета и на „Месечаре“).

Током 2013. године, бар у књигама објављеним на енглеском говорном подручју, није се наставио агресивни ревизионистички тренд који је Кларк најавио и од кога Србија толико стрепи [3].

Најзапаженија књига прошле године је вероватно „Рат којим је окончан мир“, Маргарете Макмилан, историчарке са Оксфорда [4]. У 2013. години ова књига је имала одјек идентичан ономе који је Кларкова књига имала 2012. године. Ако бих судио само о стилу писања и о структури једне и друге књиге, предност бих дао Макмилановој. Свеједно, обе књиге су информативне и одлично написане, невезано од теза које заступају.

Супротно Кларку, погледи Макмиланове на узроке избијања Првог светског рата су одмеренији, објективнији, и ако је то важно, ближи српском становишту. Иако и она, попут Кларка, упоређује Младу Босну са Ал-Каидом, или однос Србије према Србима у Босни (и Македонији) као однос Ирана према Хезболаху, иоле писменији читалац неће у књизи пронаћи тезу о српској кривици за избијање рата, нити ће наићи на битнију ревизију историје Првог светског рата.

Шта год о Првом светску рату било писано, над свим новим књигама лебди дуга и моћна сенка Фрица Фишера (Fritz Fischer) и његове књиге „Циљеви Немачке у Првом светском рату“, објављене далеке 1961. године. И Кларкови „Месечари“ су само закаснели и неуспели обрачун са Фишером.

У чему је значај Фишерове књиге и откуда потреба да се са њом и данас полемише, пола века након њеног објављивања и тринаест година после Фишерове смрти?

Копајући упорно и педантно по немачким архивима, Фишер је у свом обимном делу добро документовао неколико кључних теза које су помогле да се примарна кривица за избијање Првог светског рата још аргументованије припише Немачкој. Ако постоји незаобилазни историчар Првог светског рата, онда је то пре свих Фишер [5].

Фишер доказује да је Немачка желела рат 1914. године и да је агресивно гурала Аустроугарску у рат са Србијом – по сваку цену, па и по цену да тај рат поприми светске размере. Иако аустроугарска жеља да се са Србијом обрачуна једном и заувек није спорна, тај рат би био тешко замислив без немачке снажне подршке.

Дипломатско посредовање које је Британија нудила као покушај решења конфликта Аустроугарске и Србије, Немачка је на сваки начин саботирала. Над Немачком се надвијао велики и разумљив страх од Русије. Процене су биле да ће и економска и војна моћ Русије већ од 1916. године бити таква, да Русију нико више неће моћи да победи.

Са друге стране, немачке процене су те, 1914. године указивале да ни Русија ни Француска још увек нису спремне за рат – доста тачно, како ће догађаји показати. Немци су веровали и да ће Британија остати уздржана у сукобу на континенту – нетачно, како се показало.

Иако у Првом светском рату нема невиних, одлучност Немачке да ратом избори статус велике империјалне силе определила је судбину Европе 1914. године. У том светлу, Кларково инсистирање на кривици Русије због подршке „злој“ Србији и због мобилизације која је отпочела пре мобилизације у Немачкој, делује свакако натегнуто, готово детињасто [6].

Фишер указује и на нескривену подршку ратној опцији која је стизала од немачке политичке и пословне елите. Немачка ратоборност се зато не може везивати искључиво за армију и за кајзера Вилхелма II, како се то обично сугерисало [7].

На другој страни, Фишерови критичари споре да се за катаклизму 1914. године може кривити само једна држава и тврде да се радило о глобалном империјалном сукобу великих сила у коме је Немачка само покушала да поправи последице свог касног уласка на историјску сцену.

Постоји и теза да би се детаљним проучавањем архива других држава (на начин како је то Фишер урадио са доступним архивима Немачке) открило да се ни остале велике силе нису понашале много боље од Немачке. Услед асиметричности доступних информација, инсистира се на томе да је објективна слика о Првом светском рату и његовим узроцима остала искривљена на штету Немачке.

Иако ове критике нису бесмислене, оне не угрожавају битно ни Фишерове тезе, ни квалитет његове анализе. Управо таквом анализом и јаком аргументацијом, Фишер отвара Пандорину кутију немачке историје XX века.

Он показује да је најважнији империјални циљ Немачке био преузимање потпуне превласти над простором централне Европе уз анектирање великих делова територија (поготово) на истоку, као и потпуно политичко и економско потчињавање малих држава на истоку и северу Европе. Можда и горе, делови немачке елите су предстојећи рат сматрали као неминовни сукоб две расе – Словенске и Тевтонске. И кајзер Вилхелм и начелник немачког генералштаба фон Молтке, о томе говоре сасвим експлицитно.

Ако је Фишер у праву, ако је његова интерпретација немачке политике и циљева тачна, онда се отвара најдраматичније од свих питања (иако ово питање сам Фишер не отвара). Да ли политику Хитлерове Немачке треба сагледавати као бруталнији и радикалнији наставак политике кајзеровске Немачке, а не само као болесну историјску аберацију? Да ли у немачкој политици током целог XX века постоји јасна и конзистентна стратешка линија коју прате сви режими?

У таквом тумачењу, популарна теза по којој је успон Хитлера проистекао као последица неразумног Версајског споразума (поготово члана 231.) опасно губи на снази. Отворен је простор у коме је кривицу за Други светски рат могуће тражити пре у континуитету немачке политике и њених циљева него у неправедном Версајском миру.

Фишерова анализа јасно показује какви су историјски и политички улози у игри. Тек са овим подсећањем на Фишера, могуће је и боље разумети страсти које је његова књига пробудила 1961. године и чији ехо снажно одјекује и данас.

(Блог Небојше Катића)

Овај текст је измењен 19. 1. 2014. године: додат је извор – Блог Небојше Катића – који је ненамерном грешком изостављен.

———————————————————–

[1] О историјском ревизионизму везаном за Други светски рат сам писао у тексту http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.

[2] Christopher Clark, “The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914″.

[3] Познати британски историчар Макс Хестингс (Max Hastings), на пример, у својој популарној књизи „Catastrophe: Europe Goes to War 1914“ чврсто истрајава на немачкој кривици за избијање рата.

[4] Margaret MacMillan, “The War theat Ended Peace: How Europe abandoned peace for the First World War”.

[5] Када је реч о старијим историчарима, међу најзначајнијима би свакако био и Италијан, Луиђи Албертини (Luigi Albertini). Албертини такође највећу кривицу за рат приписује Немачкој.

[6] На руској кривици за Први светски рат још радикалније инсистира аутор невелике репутације Шон Мекмикин (Sean McMeekin) у књизи „July 1914: Countdown to War“.

[7] Фриц Фишер је овој теми посветио књигу „Савез елита“.

Categories: Преносимо