Градоначелник Лондона Борис Џонсон тражи повлачење министра образовања у сенци, лабуристе Тристрама Ханта, Хант тврди да су ставови актуелног министра образовања Мајкла Гоува шокантни, Гоув оптужује историчаре са левице да „умањују значај Британије и њених лидера“. Шта је следеће? Дуел у зору у ком се противници гађају уџбеницима историје и једни другима уништавају митове? Ко би могао да замисли да ће Први светски рат, стотину година касније, изазивати такве страсти?
Проблем у дебати о Великом рату лежи у томе што оно што једни сматрају митом, други држе за непорециву истину. Или су сви генерали били магарци, или су били разумни људи који су дали све од себе. Рат је био или колосална грешка или борба за важне принципе. Таква поларизација можда може послужити за добар спектакл, али не ради оно што би историја требало да ради – а то је да нам помогне да разумемо сву сложеност прошлости.
Предложила бих да почнемо од схватања да постоји кључна разлика између митова, који се доказима могу побити, и интерпретација – које се на доказе ослањају. Митови о рату које су историчари временом докрајчили говоре, на пример, да су сви Европљани рат дочекали уз аплауз и цвеће. Данас знамо да је широм континента јавно расположење радије било мешавина зебње, резигнације, страха или, у неким случајевима, радости што је коначно избила олуја која је тако дуго претила.
Још један мит каже да су генерали са обе стране били аристократи и бездушни слабићи што у позадини фронта срчу шампањац док залудно разматрају изазове модерног индустријског рата. Историчари као што су Гери Шефилд и Џон Терејн показали су да су генерали били врло свесни тих изазова али да напросто није постојала одговарајућа технологија – бар не до пред крај рата. Такође нису сви били из више класе. Генерал Ерих Лудендорф, један од најуспешнијих немачких генерала, потицао је из средње класе, док је генерал Артур Кири, вероватно најспособнији генерал британске империје, био промашени трговац осигурањем.
Интерпретације су друга ствар. Људи могу имати исте доказе о неком догађају па ипак сасвим различито схватати њихово значење. Децембра 1912. у време растућих тензија у Европи услед рата на Балкану, Кајзер Вилхелм позвао је своје омиљене војне саветнике у палату у Потсдаму како би разговарали о ситуацији и немачким шансама уколико избије већи рат. Ништа није одлучено а његов канцелар Теобалд Бетман Холвег је побеснео што није консултован.
Дакле, да ли је тај скуп био ратно веће које указује на одлучност немачког руководства да се упусти у освајачки рат, као што то мисле неки историчари укључујући Франца Фишера или је реч, као што сам склона да мислим, о још једном примеру кајзеровог бусања у прса? Вилхелм је често звучао ратоборно али кад би дошло до одлуке, обично би изабрао мир. Његови вољени официри звали су га Стидљиви Вилијам, што га је вређало и можда га 1914. учинило решеним да не устукне. Сматрам да нема друге него да прихватимо да су обе интерпретације валидне и да можда никада неће бити могуће одлучити која је уверљивија.
Историја је сва у неслагањима, па би и ђаке и јавност требало обавестити да је Први светски рат од почетка до краја предмет многих спорова. И то треба прихватити без страха. Подстицање дискусије о прошлости може само проширити и продубити наше разумевање. Ове године ћемо много разговарати о узроцима и одговорности за рат. За разлику од Другог светског рата, овде немамо јасан консензус о томе како је рат започео – и никада га нећемо ни имати. Да, можемо приписивати мање или више одговорности – ја кривим Аустроугарску и Немачку због њихове сумануте решености да униште Србију иако су знали да би то могло довести до општег рата – али још увек има много простора за неслагања. Потребно је да сагледамо ствари мимо појединих актера или држава и узмемо у обзир читав контекст. У Европи је до 1914. створено опасно расположење да је рат могућа опција – да је вероватно неизбежан. (Чему је, наравно, помогло и то што су официри претпостављали, упркос многим супротним доказима, да ће рат бити кратак и јасан.)
Заиста, многи су веровали да је сукоб дубоко укорењен у људско друштво и да су нације преживеле захваљујући својој спремности за борбу. Министар Гоув је оптужио Немце да су привржени социјалном дарвинизму, али би требало да зна да су такве идеје биле широко распрострањене у Европи а да је један од његових најисцрпнијих описа дао Херберт Спенсер, Енглез.
Такође би требало да се клонимо приписивања идеја и мотива ретроактивно, да би одговарали тренутним потребама. Канадски премијер Стивен Харпер рекао је да је битка код узвишице Вими, где су канадске трупе освојиле кључни положај упркос снажној немачкој одбрани, показала „непоколебљиву посвећеност Канађана одбрани мира и слободе“. Сумњам да би војници који су се тамо борили то баш тако рекли. Мој деда и његови рођаци су се борили за своју отаџбину. Такође сумњам да су британски војници мислили да бране, као што то министар Гоув тврди, „либерални међународни поредак Запада“. Требало би запамтити да су се војници на свим странама, као и моји преци, борили за своју земљу, за своје породице и пријатеље.
Обесхрабрује како се наша сећања на један катастрофалан и монументалан догађај савремене историје увлаче у текуће политичке расправе. Била би велика штета ако стоту годишњицу не искористимо као тренутак за разумевање и размену искуства које је погодило читаву Европу, па и приличан остатак света, укључујући и моју земљу, Канаду. Поштујмо мртве на које се тако често позивамо у расправама, настојањем да разумемо шта се десило уместо да их користимо за освајање јефтиних поена.
Превела: Милица Јовановић
Наслов и опрема: Стање ствари
Маргарет Макмилан: Припадници Младе Босне фанатици као Ал каида и Хезболах
Маргарет Макмилан у студији „Рат који је окончао мир: пут до 1914”види Гаврила Принципа и као пандан ововременим терористима незаинтересованим за било какав компромис
Треба бити фер и рећи да су, иако никада нећемо сазнати детаље, највише рангирани чланови српске владе подржавали учеснике у сарајевском атентату, истиче канадска историчарка Маргарет Макмилан учествујући у радијској емисији Би-Би-Сија посвећеној почетку Првог светског рата. Спремајући се за обележавање века од избијања Великог рата британски јавни сервис најавио је досад невиђени подухват у својој историји – око 2.500 сати програма посвећеног овом сукобу – а чини се да ни издаваштво не заостаје будући да је на енглеском говорном подручју већ објављено сијасет књига са овом тематиком из пера мање или више релевантних историчара. Дело Маргарет Макмилан „Рат који је окончао мир: пут до 1914” критика у угледним англофоним новинама дочекала је благонаклоно, а као што наслов сугерише, кроз књигу провејава ламент над ером просперитета која је бесповратно ишчезла одласком Европе у рат. На оно, ипак важније, и ових дана посебно актуелизовано питање – ко је главни кривац за почетак Великог рата – Макмиланова директно не одговара, али нема дилеме о догађају који ће означити почетак краја благостања.
– Потез који ће послати Европу на последњу деоницу њеног путовања у сусрет Великом рату извршио је млади словенски националиста, младобосанци и њихови тајанствени спонзори из Србије. Сами атентатори као и њихове присталице углавном су били млади српски и хрватски сељаци који су напустили родна села да би студирали и радили у градовима двојне монархије и Србије – пише Маргарет Макмилан о сарајевском атентату.
За њу су припадници Младе Босне фанатици, неспособни за било какав компромис у чему види елементе карактеристичне за данашње терористе и Ал каиду.
–Док су уместо својих традиционалних ношњи навлачили модерна одела и осуђивали конзервативизам својих предака, много тога у савременом свету је за њих било збуњујуће и узнемирујуће. Тешко је не упоредити их са екстремним групама исламских фундаменталиста попут Ал каиде век касније. Попут ових потоњих фанатика, и младобосанци су углавном били жестоки пуританци који презиру такве ствари као што су алкохол и сексуални односи.
Били су идеалисти страствено посвећени ослобађању Босне од иностране владавине и изградњи новог и праведнијег света. На њих су снажно утицали велики руски револуционари и анархисти, а младобосанци су веровали да могу остварити своје циљеве једино кроз насиље и, ако је потребно, жртвовање сопствених живота – наводи Маргарет Макмилан.
Она посебно упире прстом на једног од њих, па пише: – Вођа целе уроте био је босански Србин Гаврило Принцип, вижљасти, интровертни и осетљиви син марљивог сељака. Принцип, који је жудео да постане песник, ишао је од школе до школе без већег успеха. „Где год бих дошао, људи би ме доживљавали као слабића”, рекао је полицији након што је ухапшен 28. јуна, „и ја сам се претварао да сам слаба личност, иако то нисам био.” Већ 1911. увучен је подземни свет револуционарне политике. Он и неколико пријатеља који ће му касније постати саучесници посветили су се терористичким акцијама против важних мета – самог остарелог цара или неког њему блиског. Победе Србије у балканским ратовима 1912. и 1913. и велико повећање њених територија инспирисали су их да изнова помисле да коначни тријумф Јужних Словена није далеко.
Макмиланова у књизи „Рат који је окончао мир: пут до 1914” износи тезу о умешаности Београда, на коју се накнадно вратила и у поменутој емисији Би-Би-Сија, поново инсистирајући на сличностима са односом ововремених терористичких организација и њихових патрона у другим земаља.
–У самој Србији постојала је значајна подршка Младој Босни и њеном деловању. Деценију и више делови српске власти охрабривали су активности квазивојних и завереничких организација на тлу непријатеља Србије – Отоманске империје или Аустроугарске. Војска је обезбеђивала новац и оружје за српске дружине у Македонији и шверцовала оружје у Босну налик ономе што данас Иран ради са Хезболахом у Либану.
У критици ове студије објављеној у „Лондон ривју ов букс”, а коју потписује Кристофер Кларк, аутор контроверзне књиге „Месечари: како је Европа кренула у рат 1914“, поред више слојева хвалоспева сугерише се да „задатак историчара није да просуђује, него да разуме”. Стављајући у исти кош Младу Босну и Ал каиду и Хезболах, утисак је да је Маргарет Макмилан у том задатку – оманула.
Драган Вукотић
Categories: Преносимо
Оставите коментар