Од Багдада до Бејрута, све јаче негативне реакције против најекстремнијих џихадиста могле би променити ток грађанских ратова у Сирији и Ираку

(Економист, Лондон, 11. 1. 2014)

У тој области магловите политике и необично названих учесника, Исламска држава Ирака и ал-Шама (the Islamic State of Iraq and al-Sham [ISIS]) у потпуности оправдава свој назив. 

Та групација, која је своје постојање започела као придружени члан ал-Каиде у Ираку, од одласка Американаца 2011. постизала је успехе и покорила велики део пољопривредног севера Ирака са превасходно сунитским становништвом, стално спроводећи агресивне терористичке нападе против шиита који живе нешто даље на југу. ISIS се у априлу прошле године проширио и на Сирију: оно „al-Sham“ означава проширени појам Сирије и обухвата комаде територија (некадашњег плодног полумесечастог облика) – Либана, Палестине, па чак и Јордана. Боље наоружан и финансиран, ISIS се стално ширио на области које су друге побуњеничке групације претходно ослободиле од контроле државних снага, и дуж долине Еуфрата и даље на север завела оштру, државолику власт. Али, њен брзи раст је сада можда завршен.

Данашњи ISIS-ови ратници – а међу њима и неких 7.000 добровољаца џихада, дошљака из целог света – сада се суочавају са биткама на три фронта. У Сирији се талас незадовољства ISIS-ом претворио у прави цунами пошто је ISIS 31. децембра вратио, мукама унакажен, леш једног доктора и команданта салафистичке побуњеничке групације Ахрар-ал-Шам (Ahrar al-Sham), која је до тада била ISIS-ов савезник. Дефинитивна провокација је дошла онда када је ISIS отео 5 радника „Лекара без граница“ (Médecins Sans Frontières), добротворне организације коју финансира Француска – а то је једна од малобројних организација за помоћ које су још увек вољне да раде у Сирији.

Од тада, удружени побуњеници свих фела, укључујући чак и нешто блажу сиријску филијалу ал-Каиде (Џабат ал-Нусра – Jabhat al-Nusra), као и остале исламистичке бригаде, а и умерена побуњеничка групација „Слободна сиријска армија“ (Free Syrian Army) коју подржава Запад, су брзо потисли ISIS из свих тачака које је чврсто држао у северној Сирији. У Раки, највећем граду који је био под потпуном опозиционом контролом, а у последње време под контролом ISIS-а, чује се да његови људи под својом контролом имају своје упориште још у само једној згради. Исто тако, прича се да је ISIS изгубио контролу над свим (од многих које је држао) граничним прелазима, осим над једним ка Турској, као да је изгубио и седиште свог штаба у оној половини Алепа под побуњеничком контролом – а Алепо је највећи сиријски град.

ISIS је под притиском и у суседном Ираку. ISIS је, користећи тињајуће незадовољство мањине сунита на северу и западу Ирака против централне владе Ирака којом доминирају шиити, заузео 3. јануара делове Фалуџе и Рамадија – најважнијих градова у ирачкој провинцији Анбар, која належе на Сирију (видите испод мапу). Али, овај одлучан потез ISIS-а је можда и користио ирачком премијеру Нури ал-Маликију.

Извор: Економист

Упркос години немира у сунитским областима, и појачаној бомбашкој кампањи ал-Каиде, Малики је до сада оклевао да пошаље своју војску (у којој доминирају шиити) у отворене и велике битке. Сада је добио изговор за то, а добио је и подршку Америке, која је обећала убрзање снабдевања оружјем. Уз то, добио је и подршку остатака „Буђења“ – Сахве (Sahwa) – покрета сунитских племена који су се 2008. окренули против ал-Каиде и против ње се борили раме уз раме са Американцима. Како јавља „Ирачки Црвени полумесец“, у очекивању офанзиве војске на Фалуџу, из ње је избегло око 13.000 породица.

ISIS је, разређујући своје редове, можда предалеко зашао када је своје борце пребацио из Ирака у Сирију. Па ипак – ако је веровати неким извештајима – та групација је тако отворила трећи Левантски фронт, и то у Либану. По непотврђеним извештајима, ISIS је признао одговорност за аутомобилску бомбу од 2. јануара, намењену присталицама Хезболаха, шиитског покрета који помаже режиму у Сирији. Ово је најновији додатак све већем списку сукоба „око-за-око“ међу либанским групацијама које подржавају супротстављене стране у сиријском грађанском рату.

Подједнако грозни

Ослабљена контрола [централне власти] у Сирији и Ираку, створила је простор ISIS-овој верзији екстремизма, а секташка политика како Маликија [у Ираку], тако и Башара Асада у Сирији, подстакла је неке незадовољне суните да поздраве ISIS. За разлику од осталих сиријских побуњеника, ISIS-ов циљ није да заузме престоницу – Дамаск – него да оформи своју исламистичку државу у области између источне Сирије и северног и западног Ирака.

Територија коју је у јануару 2014. контролисао ISIS (Извор: Википедија)

ISIS-ове методе, као и његово ослањање на иностране ратнике, такође су непопуларне. Чак је и ал-Каидин шеф, Ајман Завахири, критиковао ISIS-ове безобзирне нападе на шиите и на умерене суните. Хапшења многобројних чланова добротворних мисија и новинара, сиријских активиста и Курда, хришћана и алевита бацила су љагу на цео побуњенички покрет, отерала су страну штампу и оне који би хтели да пружају помоћ – нарочите западњаке. ISIS вероватно држи таоце као неку врсту осигурања против замишљаних будућих западних напада дроновима, или других војних акција. Али, не треба да изненади што многи Сиријци сматрају да је ISIS, упркос својим борбеним способностима, на тај начин ојачао режим – ако чак и не постоји и нека врста споразума с њим.

Џабат ал-Нусра, ISIS-ов ривал повезан са ал-Каидом, понудио је да прекине сукобе ако ISIS пристане да ради под заједничким шеријатским судом. Али, није вероватно да ће ISIS устукнути. Пре но што је напустио своју базу у Алепу, ISIS је побио 50 људи; у Алепу и на другим местима је активирао низ аутомобилских бомби. Његов представник је 8. јануара изјавио да су ISIS-ови ратници „гладни лавови који пију крв и ждеру кости и ништа им није укусније од крви Сахве [Буђења]“ – а то је презриви подсмех који је посебно увредљив за остале џихадистичке групације.

Успешно обуздавање ISIS- а би драстично променило динамику догађаја како у Сирији, тако и у Ираку. Та групација је марљиво радила на погоршавању секташке озлојеђености двеју главних секти ислама широм тог региона. У Сирији, Асад је искористио ISIS да до те мере заплаши западне силе, да оне на њега почну да гледају као на мање лоше решење за Сирију, што би им тако променило и политику. ISIS је у Ираку постигао да 2013. буде најкрвавија још од 2008. године.

Ови сукоби су такође показали да и неке умереније побуњеничке групе имају способност преживљавања, а на њих се до недавно гледало као на пропале. Појављују се две коалиције – Сиријски револуционарни фронт и ал-Муџахидини, који се сада боре раме уз раме са нешто правовернијим Исламским фронтом и Џабат ал-Нусром. Неке од групација које боре против ISIS-а, изгледа да имају подршку Саудијске Арабије, што може указивати на то да ће се ISIS можда суочити са све боље наоружаним и финансираним непријатељима.

Па ипак – за победу над ISIS-овим милицијама у Ираку или Сирији неопходан је заједнички напор. Против ISIS–а сиријске побуњенике не уједињује скоро ништа више од заједничке одбојности коју према њему гаје. Запад је почео да се више плаши од уплитања у тај регион. Како показује рат Француске у Малију, војне акције углавном само потискују, али не искорењују оне групације које користе вакуум у власти читавог региона. Али, по први пут после много месеци већина [побуњених] Сиријаца је задовољна; један тако ободрени побуњенички командант, у турском граду Антакији близу сиријске границе, каже: „Још је рано… али, то је добра вест.“

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено