Ми постадосмо идолопоклоници клекли пред човеком отчовеченим / Ми смо се спремили за нестајање / Ми поништени Advertisements

Наша је обавеза само да своје стабло бранимо од секире, туђе и домаће, каже песник Гојко Ђого

Све нас је мање на овом свету / Срби су ретки и све ређи / Лазаревом се ругамо завету / Жудимо да живимо на краћој међи

Урлици, вековима и преко / у казанима за топљење јуре смело / Натегни, одсеци, стегни, задави за чисто и лепо / Олујом подави

Срце се топи, топи у том мразу / Од благодарности Првом Поети

Потурићу нож под грло, грло под њихове зубе / мојом крвљу нека се напоје, / појешћу своје дете и очи извадити сама / да сечиво не отупи за нова клања

Ми који верујемо у поезију, на неки волшебан начин се препознајемо, и као првобитни хришћани окупљамо у мале заједнице сродства по избору, рекао Мирковић

Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама

Докторе, молим те, пошаљи ме Богу… / Или ме је Бог већ походио / У том старцу Вукашину и све ми опростио? /А ја га препознао нисам

За поезију Моћ не даје ни пет пара, за разлику од других медија. Бављење поезијом данас личи на обредно окупљање по катакомбама, каже „песник умножене једнине“ Драган Хамовић у разговору са Владимиром Димитријевићем

Гомила ће остати гомила, / Док се не окрене Богу

Хамовићево писање је један од кључева приступа истинској и најплоднијој српској традицији