Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну Земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Continue reading „Весна Радовић: Зовем се Јефимија“ →

То Невјероватно и Немогуће
Може бити Нада Срећа
Једини пут кроз вјечно Беспуће
До новог Распећа

Continue reading „Ранко Јововић: Васкрсење“ →

Народ је, како каже Драган Хамовић у својој књизи поезије „Змај у јајету“, измислио змајеве, да осветле путеве, али и распрше привиде, да улију храброст да ствари видимо својим очима и назовемо их својим именима

Continue reading „Владимир Коларић: Змај у јајету“ →

У свом стваралаштву Момчило Настасијевић, кога је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“, вешто је сјединио тајну православља са исконским, народним духом

Continue reading „Светозар Поштић: Момчило Настасијевић, творац матерње мелодије“ →

1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Continue reading „Петар Пајић: Србија“ →

Чујеш ли како из Горе Црне

срце ми ноћас озебло трне?

Continue reading „Милица Бакрач: Јав из Црне Горе“ →

Путује по мрачној земљи

Штапом пред собом
Мрак на четверо сече