Тврдош му је дао постриг / (сав од крша и од стења), / у тишини и молитви / да се штите поколења

Сунце само у сну се јави / што обасја наше претке, / и подсећа на тренутке, / на часове златне, ретке

Овај дан није / као сваки дан. / И мрав и пчела / мирно су стали

Ваш наум без ума у пропаст нас води, / Ако не одустану умешај се заведени Роде, / Бар ти знаш цену извојеваној слободи!

Тужна врба / чека децу, / маслина вене. /„Заборавили нас – / да л’ ће неко да се сети?“

Спавајте моји умрли / Без гроба и без биљега / Нека вас вјетар загрли / Завије покров снијега

Боже, како своје дете да пустим. / Како да гледам да му се живот гаси. / Како ја да се бацим, у мени дете расте. / Боже, шта ово траже од мајке

А кад је нестало мушкараца, / четворкама су ишли у небо / невина деца из Крагујевца / и плакао је чувар Анђело

Утврди се на очима његовим крв као камен / и он слеп постаде на светлу / и слеп остаде. / А светло се рашири да никада не зађе

Ја вјерујем у Невјероватно и Немогуће / То видим – Ја сам та Вјера / – Иста су љета, јесени, зиме и прољећа / И Човјек који Гроб помјера

Свети Сава понео је икону и објавио почетак. / Пошли су и иду. Они се не бране, они носе силу и зову / да се вратимо Оцу, из ништавила у постојање пређемо

Црна Гора је најближе тело Српско Небу зато / је не дајмо туђину, како нам не / би отели и Косово и Метохију најближу душу и / дух наш Небу

Ми смо кренули / и сваки од нас усталих по једну цркву је понео / и свеце смо наше у руке узели. / Сваки је крстом њиховим засветлео. / Кренули смо да не одлазимо

И када смо умрли изгледа да нисмо били мртви / Можда и нисмо умрли па су за сваки случај јаму забетонирали / Пола вијека нас није било као да никада ни живјели ни умрли нисмо

Господе, бројеве и слова одузми / И власт над Душом нашом преузми: / Кроз тишину њену нек одјекну крици, / Нека нам се тело грчи у грозници

Над костима земља неоивичена копни, / мртве све дубље жив гони / под земљу, испод земље, у земљу / даље, дубље, ниже

Кад помислиш да си већ на крају, Знај да ниси крај ни дотакао, Изглед има да сконча у Рају, Онај ко се с места није помакао!

Ми постадосмо идолопоклоници клекли пред човеком отчовеченим / Ми смо се спремили за нестајање / Ми поништени

Наша је обавеза само да своје стабло бранимо од секире, туђе и домаће, каже песник Гојко Ђого

Све нас је мање на овом свету / Срби су ретки и све ређи / Лазаревом се ругамо завету / Жудимо да живимо на краћој међи

Урлици, вековима и преко / у казанима за топљење јуре смело / Натегни, одсеци, стегни, задави за чисто и лепо / Олујом подави

Срце се топи, топи у том мразу / Од благодарности Првом Поети

Потурићу нож под грло, грло под њихове зубе / мојом крвљу нека се напоје, / појешћу своје дете и очи извадити сама / да сечиво не отупи за нова клања

Ми који верујемо у поезију, на неки волшебан начин се препознајемо, и као првобитни хришћани окупљамо у мале заједнице сродства по избору, рекао Мирковић

Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама

Докторе, молим те, пошаљи ме Богу… / Или ме је Бог већ походио / У том старцу Вукашину и све ми опростио? /А ја га препознао нисам

За поезију Моћ не даје ни пет пара, за разлику од других медија. Бављење поезијом данас личи на обредно окупљање по катакомбама, каже „песник умножене једнине“ Драган Хамовић у разговору са Владимиром Димитријевићем

Гомила ће остати гомила, / Док се не окрене Богу

Хамовићево писање је један од кључева приступа истинској и најплоднијој српској традицији