После је патња била мања, / јер схватио је и Немања: / Земаљска блага, сила и моћ / могу нестати за једну ноћ. / Од свега тога Богу је дража / јака српска небеска стража
Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј)
Признај – да си ти син краља,
радио би и што не ваља.
Качио би мачкама машне
и презирао сиромашне.
Далеко од људског бола и туге,
ти би имао свиту и слуге.
Као изданак краљевске лозе,
никад не би чувао козе.
Јео би увек најбоља јела
за брзи развој свога тела.
Не би знао где живе гладни,
понижени, тужни и јадни.
Не би знао ни шта је глад,
вечита мука, напоран рад.
Живео би у млакој срећи,
из дана у дан јачи и већи.
Спазио би неку принцезу
и осетио слатку језу.
Слао би јој љубавне свитке
и водио са срцем битке.
Не би хтео да се све види,
велики дечак још се стиди.
Твоје љубавне заврзламе
узбуниле би дворске даме.
Почеле би душевне боли
јер твоја душа – погрешно воли!
Растко Немањић, син жупана,
није имао таквих мана.
Све је знао чак и док спава
будући српски Свети Сава.
Хтео је нешто много веће,
у браку не би имао среће.
Било би му сасвим без везе
у загрљају неке принцезе.
Замисли га: бежи са двора
да учини оно што мора.
Искрада се и коња преже
да Србију са небом свеже.
Седамнаест година има
и на Атосу постриг прима.
Страшно је било његовом тати
што никад неће да се врати.
И друга деца од куће беже,
али ово је много теже.
После је патња била мања,
јер схватио је и Немања:
Земаљска блага, сила и моћ
могу нестати за једну ноћ.
Од свега тога Богу је дража
јака српска небеска стража.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар