Дођоше ти дечаци, а старци / Дођосмо ти, без игде икога / Голи синци Зека буљубаше/ Не имамо никога до Бога

Караула Кошаре (Фото: Јавно власништво)

Крвав месец, кажу невреме ће
Јутро зори крвавијем зраком
Цркви гремо запалити свеће
Борити се са крвавим мраком

Очи старца на лицу младића
Живот бије, и млин нас је млео
Мајко, ево нових Обилића
Молимо се, Кнез је већ проклео

А у цркви нигде никог није
Гледају нас са фресака свети
Хладан ветар кроз прси нам бије
На ждралину Милош небом лети

Стратилати и слепа царица
Цари, старци, стављани на муке
Ни у њих се не нађе кривица
Пилати су већ опрали руке

Упалисмо млади воштанице
Нека горе за нас већ покојне
Мајке, сестре, тужне стопанице
Вратити се нећемо са војне

Избрисани са списка смо и ми
Фреска неће видет нашег лица
Не надам се овосветској стими
Ма нићи ће једном покајница
Ни од кога да узмемо свеће
Не ваља се, кажу наши стари
Знам да Господ замерити неће
Нијесмо му дворе похарали

Весна Братић: Пјесниче

Милостив је више него људи
Крвљу нам је платио слободу
У грудима нада се пробуди
Он свем миру, ми нашему роду.

Под сањивим сунцем село снива
Тамјан-миром дише олтар стари
Густа магла обронке покрива
Цркво мила, стигли ти свечари.

Али нису снаше ни дечица
Ни ревносне старице и старци
Нити момак, лепа вереница
Дођоше ти дечаци, а старци

Дођосмо ти, без игде икога
Голи синци Зека буљубаше
Не имамо никога до Бога
Све су стазе затрпане наше

Узећемо сви по једну свећу
Нека гори за живе и мртве
Осветници светој земљи крећу
Нема ко да жали наше жртве
Опрости ми Царе над царев’ма
Истину Ти праву ја не рекох
Остале су невестице младе
Свака носи детешце под срцем
Остануће тићи ждраловићи
Полетеће тићи ждраловићи
Биће пуне твоје беле цркве
Наше име погинути неће.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Весне Братић)

Categories: Гостинска соба

Tags: Весна Братић, Кошаре, поезија