Доносимо видео запис трибине посвећене Жарку Видовићу на којој су учествовали Богдан Златић, Владимир Димитријевић и Александар Мирковић, а модератор је био Ивица Кузмановић
ТЕКСТОВИ ЖАРКА ВИДОВИЋА НА СТАЊУ СТВАРИ
Светислав Пушоњић: Никада не губити из вида да су Срби једини европски народ који је ратовао са НАТО ›
Categories: Гостинска соба
Мали али слатки офтопик (похвалих Стање Ствари, али очито не може да Ме испрати до баш свих дистанци у Мојој ноонаутици ноосфером – сматрам да би за оптималну синергију требало да отвори посебну нецензурисану рубрику само за Мене, јер нема увек достојан шлагворт).
Али да не буде сасвим офтопик, пригодно бих инсинуирао малу другарску критику Жарка Видовића (који је устврдио да је „српска нација рођена тек са аутокефалијом /цркве/“ и да историјска свест Срба почиње тек са Светим Савом).
Данас се читало из пророка Исаије, где је речено, између осталог занимљивог (42:13-15):
„Господ ће изаћи као јунак, подигнуће ревност своју као војник, завикаће и кликовати, надвладаће непријатеље своје: ‘Ћутах дуго, чињах се глув, устезах се; али ћу сада викати као жена кад се порађа, и све ћу потрти и истребити – опустећу горе и брегове, и сваку траву на њима осушићу, и од река ћу начинити острва, и језера ћу исушити’…“.
Од река ћу начинити острва – како?
Грчки острво, νησος, несос (латински insula); последња реч етимолошке науке је да је реч „прегрчког порекла“, етимологије непознате (исто констатовано и за латински).
Хебрејска реч је אִי, иј (у контексту ијим, множина), значи настањива земља, сува земља, обала, острво (тим редом).
У преводу се изгубило што је очито у контексту: од река ћу начинити сувоте (сухо, сушу, сувоземље).
Кад је Бог стварао свет, Трећега Дана, сабрао је воде под небом на једно место, и показало се сухо (Постање 1:9).
То јест, свет под небом се поделио на две области – сухо и воду (словенски: суша и вода).
И сухо, које је Бог назвао земља, поделило се у две категорије: континенте и острва.
Континенти су остали сухо, земља у ужем смислу – словенска реч материк (мајка земља).
А кад су људи почели да броде и једре морима, било је веома важно да разликују обале на које наилазе, односно копна од копна – тј. материк, право сухо од острва, оног што није мајка земља.
И зато су лажно сухо, острва, која нису материк, категорисали као несухо (несуо). Што се да видети и у латинском (in-suva).
И ту наградно питање за српске лингвисте и елиту етимолошке науке, који сисају трску, буџет-кесу СНС-а и спорадично грантове бечко-берлинско-англоамеричке знаности:
Који је то прегрчки народ (јазик) на „грчким територијама“ суво звао сухо (суо), а несуво несухо (несуо)?
И да ли нам то коначно објашњава мистериозну етимологију грчког несос (несус плурал; а с њом и латинског инсула)?
За јавни тачан одговор компетентног експерта из дотичне струке (који мора да приложи креденцијале као доказ, са именом и презименом), нудим награду од 10 евра (у динарској противвредности на дан закључивања конкурса, који је отворен 7 дана од овог тренутка).
Стање Ствари,
Ми хоћемо да можемо да остављамо коментаре и испод садржајева који се налазе у десном ступцу. Имам нпр. у виду видео Душана Илића, који (Душан; видео мањевише, нисам га видео али није ни битно) заслужује превелику похвалу и поношење што имамо такве млађане Србе што обилно уливају наду да кукавно Србство угашено неће бити баш сасвим угашено после наше угашене (де)генерације.
Па нађи начина, без изговора о „техничкој немогућности“.
Изгледа да је наградно питање претешко, нема ни покушаја одговора.
Приватно су ми се јавили неки из академских кругова, да кажу да иако је награда веома примамљива ипак оклевају да пробају да одговоре, бојећи се да се не обрукају пред научном заједницом.
Па да мало помогнем.
У питању је исти народ од ког су стари Грци усвојили реч за оно што управо тече: νηστεία, нестија, пост.
Етимолошка наука каже да је реч „индоевропског порекла“, од негационе честице νη, не (стандардна грчка негација је ου, ουκ, ουχι – у, ук, ухи, од чега је данашње охи), и глагола εδω, едо, јести (то је архаична епско-поетска форма глагола, док је уобичајени глагол φαγειν – што је у употреби и данас код савремене науке, нпр. копрофагија).
Дакле, старогрчка реч за пост, нестија је у ствари нејестије. Тј, нејеђе, јер пост је у Цркви Православној – традиционално, а данас само у прашњавим типицима и житијима светих – не веганска дијета као данас, него нејеђење до вечери односно до иза вечерње службе (која је почињала у девети час дана, што је у равнодневици 15 сати).
Ако успемо да нађемо одговор на питање који то народ, старији од старогрчког појма о посту, иако не пости по типику још увек нејеђе зове нејестије, моћи ћемо лакше идентификовати и који је то јазик у наградном питању.
А онда преостаје мало тежи задатак – да се објасни откуд тај јазик у старој Грчкој. Али оставимо то за неки други наградни конкурс.
Ноосфером ноонаутичавствујушчем брату @Евсевију, а на тему νηστεία, нестија, тј. пост
Да ти само пренесем поздрав који посла један Срб из давнине, ушуњавши се у санак пусти који сам недужан уснио. Беше то Сима Милутиновић Сарајлија кога за земног живота красише свака памет и проницљивост. Јест да је био мало ‘нако на своју руку у неким моментима, али овде је важно само оно што ми је у сну дошапнуо. Каже, да јавиш брату Евсевију како му је око срца мило што још има у Србља јунака да се фонетским тумачењима бави и историју свеколику на том пању преслаже. Јер, вели, њему самом није успело никога да убеди (а трудио се), на пример, да је „Мухамед“ добио име од „муха“ и „мед“, па му драго да барем неком та работа боље иде од руке. То рече и нестаде. Ето толико.
Баш згодно!
А мени се јавили Платон, Сократ и Кратил. Кажу да још – еј, целу вечност! – нису успели да се договоре о етимологији речи пир.
Њих тројица и даље упорно тврде да је реч прегрчка односно да није њихова него Брђана (фригијска), а цела екипа покојника емеритуса из САНУ их убеђује да јесте грчка и да они појма немају јер никад нису прочитали ништа из етимолошке и историјске научне литературе, нити иједан једини грчки речник.
Вели Платон да ту има и неких фолкер-етимолога који су преронили Дунаво (сисајући трску, то су ваљда твоји преци, ако добро схватам), кад су на наше да не кажем старогрчке и староримске терене дошли из закарпатских степа односно старе Хазарије; они тврде да су они Једини Прави Срби, и да је њихова тј. једина права србска реч ватра, а да су и пир и огањ позајмице из грчког и латинског (зајмили их слабићи који у хипотермији после роњења нису могли да запале ватру, па су посудили ignis од староседелаца Римљана а пир од староседелаца Грка; ова тројица их све мало с подозрењем гледају, изгледају им ко да имају благе когнитивне сметње као последице хипоксије настале при роњању, и да им је то остало трајно наследно у генотипу).
Ту ускаче Перо Скок и тврди да су то хазарске глупости, будући да реч пир и огањ имају и западни и северни Словени који Дунав никад нису препливали а камоли Грка или Латинина видели.
И још кажу да расправу ометају и распирују српске бабе које се агресивно, без парламентарне културе убацују и тврде да оне нису распиривале жар, нико од њих не би ни пира ни пуре видео. Нарочито се ругају академицима, њима само понављају: „Ви ћутите, немате права да о томе зборите више но магарци – да вам не би кинеских шибица и упаљача и Путиновог плина не би ватру никад запалили“, и сличне омаловажавајуће квалификације које никако не доликују бесмртницима.
Углавном, пир је једна од главних тема у вечности: једни пирују, други се препиру око пира, а трећи се пирјају. То јест, што би ми овде рекли – огањ је заиста вечан,