Чак и отворени непријатељи Русије унутар земље сада делују са позиције „патриота“ и критикују своје идеолошке противнике, оптужујући их за недовољан/погрешан патриотизам

Александар Љубимов (Фото: Снимак екрана)

(Телеграм канал Александра Љубимова, 15. 3. 2026)

У овом тексту желим јасно да опишем за волонтерску заједницу и уопште за руске патриоте тренутну политичку ситуацију, и да укажем на наше унутрашње непријатеље. Алексеј Чадајев је већ изнео низ оцена (1, 2, 3), желим да их допуним.

Многи неискусни људи верују да у Русији нема политичке борбе. То је дубока заблуда. Она се води, и води се без јавног изношења политичких ставова који се разликују од преовлађујућег дискурса. Чак и отворени непријатељи Русије унутар земље сада делују са позиције „патриота“ и критикују своје идеолошке противнике, оптужујући их за недовољан/погрешан патриотизам и рад за украјинску/америчку/британску обавештајну службу. Срећом, постаје све мање безбедно јавно саосећати са непријатељем и донирати Оружаним снагама Украјине. Сходно томе, разумни непријатељи ће деловати и делују другачије.

Алексеј Чадајев: Промена стратегије унутрашњих непријатеља Русије

Тврдим да се постепено кристалише, стиче своје гласове и структуре – и да ће то бити партија пораза – партија „дегенерисаног света“. Међу патриотском публиком се углавном верује да „пораженцима“ (дефетистима) припадају само неки московски елитисти. То није тако!

Постоји друштвено значајан број Руса на свим нивоима друштвене пирамиде који су спремни да овде и сада гласају за „дегенерисани свет“.

Имамо зачетак коалиције од:

• Побеглих украјинских бољара у Москви, који још увек нашем руководству продају идеју о могућности независне, али пријатељске Украјине. То су они који су почетком 2022. обећавали да ће руске трупе бити дочекане цвећем.
• Разних елита чији су интереси угрожени ратом и изгледима да у промењеној Русији не нађу место за себе
• Медијских личности, идеолошки и/или за новац, спремних да раде за „дегенерисани свет“.
• Великог броја обичних грађана који из разних разлога не подржавају текући рат. Пре свега зато што желе „да све коначно престане“. Да се „све врати у нормалу“, то јест да се ослободе санкција и других негативних социо-економских и психолошких последица рата. У суштини, то је веома наивна, али веома јака и распрострањена жеља да се врати у безбеднији свет, какав је изгледао пре ковида.

Захар Прилепин: Баук победе

Главне тезе Партије пораза су следеће:

• Одмах склопити мир, под било којим условима који се могу брзо постићи.
• Одмах склопљен мир омогућиће нам да престанемо да трошимо новац на рат у садашњим размерама.
• Украјина треба да остане у свом садашњем облику

Шта је снага наших политичких непријатеља:

• Партија пораза није губила и не губи своје најбоље људе на фронту, као што руски патриоти губе свакодневно. Изгубили смо огроман број оних који су могли да се боре, да пишу, говоре и воде политичку борбу. Мурз, Берег, Гудвин – и безброј других…
• Партија пораза није годинама трошила огромне суме на донације за руску Победу. Паметни представници партије пораза неће слати новац Оружаним снагама Украјине, већ ће га слати онима који се боре против руског волонтерског покрета. И тај ток средстава ће расти.
• Партија пораза не осећа кошмарни умор после неколико година супер-напора на фронту и у позадини. И наши војници и волонтерска заједница ће ме разумети.

Александар Проханов: Срцепарајући крик пеликана

Закључци:

• Предстоји нам озбиљна политичка борба за нашу визију руске Будућности, за руску Победу. Још увек имамо среће што је партија „дегенерисаног света“ озбиљно почела да се оглашава тек у петој години рата.
• У сваком случају, каква год била политичка конфигурација, предстојећи избори за Државну думу биће референдум за Победу или за „дегенерисани свет“.
• Све поступке наших унутрашњих противника треба пре свега анализирати са политичког становишта. Најсмешнији ликови су гласноговорници масовних дефетистичких расположења – што уопште није смешно.

Поставља се питање: „Шта чинити?“, али о томе касније.

С руског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић

Александар Љубимов је руководилац Координационог центра за помоћ Новорусији. Завршио је Балтички државни технички универзитет „Военмех“ и Академију државне службе. С другим националним делатницима основao је 2014. године Координациони центар за помоћ Новорусији. Живи у Санкт Петербургу.

Координациони центар за помоћ Новорусији (КЦПН) је добротворни фонд основан због хуманитарне помоћи становницима Донбаса и народној милицији Новорусије.

Током Специјалне војне операције, центар је проширио обим свог рада и развио програм брзе обуке оператера борбених квадрокоптера. Обука се спроводи у војним јединицама од Архангелска до Севастопоља: вештине управљања дроновима већ је стекло више од 1500 људи.

Координациони центар за помоћ Новорусији постао је иницијатор првог сверуског скупа оператера борбених квадрокоптера „Дронница“, који је одржан од 1. до 5. септембра 2022. године у Великом Новгороду. Након тога одржава се једном годишње.

У марту 2023. године Александар Љубимов је, заједно са филозофом Алексејем Чадајевим, организовао форум „Медиа-Дронница“ са циљем „стварања јединствене политике у информационом рату, који се води паралелно са борбеним дејствима.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Татовић, Александар Љубимов, Алексеј Чадајев, Русија