У метафизичком корену револуције пре свега се крије жеља за убиством, а наратив о остваривању бољег будућег света служи за оправдање и некажњивост злочин, тврди Жељко Пупавац у књизи „Метафизика комунизма“

О књизи Жељка Пупавца „Метафизика комунизма“

Свакој револуцији претходи жеља револуционара да почине некажњени злочин. Мисао о револуцији крије у себи импулс за судско, административно и вансудско убијање. Масовни злочини нису никаква револуционарна „скретања“. Појава монтањара, гулага, пасјих гробаља, као и безбројни примери усмрћивања које је описала историја бавећи се револуционарним термидорима – чине прво и право лице свих револуција. Порив да се учини масовни злочин без казне претходи свакој револуцији, а не долази тек касније у њеном току као узгредна појава. Револуционари су заправо окорели злочинци у чијој  превратничкој свести револуција није ништа друго до механизам оправдавања злочина који се још није догодио, али се подразумева да ће бити учињен. Да се у метафизичком корену револуције пре свега крије жеља за убиством, а да је наратив о остваривању бољег будућег света само пуко навођење околности због којих злочин треба да буде оправдан и тиме остане некажњен, централна је тема књиге Метафизика комунизма Жељка Пупавца. Књига би могла носити наслов Форензика револуције.

Злочини револуционара – од француских до камбоџанских – евидентирани су и описани у немалом броју књига и часописа. У току Хладног рата на велика звона оглашени су злочини почињени у Совјетском савезу – али је одзвон био углавном такав да су недела револуције сваљена на плећа народу који је био највећа жртва – Русима. Лица злочинаца и идентитет жртава били су подмукло сакривани иза инферналних приказа бола, патњи и умирања. У новије време Раде Јанковић објавио је капиталну евиденцију револуционарних термидора у књизи Како упокојити вампира, у којој је као један од начина забашуривања праве истине о револуцијама навео естетизацију злочина. Универзитетски професор психологије Драган Крстић је у својим Психолошким белешкама, писаним у епоси Хладног рата (1960-1988), чињенице револуционарне праксе пропустио кроз категоријални апарат свестраног интелектуалца и клиничког психолога: Како се осећала енглеска краљица када је срдачно стискала руку професионалног убице, који је осуђеницима Коминтерне из близине пуцао у потиљак, и то из пиштоља малог калибра (6,35), јер већи калибри распуцавају главу, а Јосип Броз је волео своја одела од енглеског штофа и пазио да се не умрљају, док су му руке ипак морале бити попрскане, али њих је лако могао опрати. [10. III 1978] Крстић није споменуо да је Јосип Броз свој револуционарни поход на освајање власти започео на Дедињу у вили Владислава Рибникара. Питање које се још намеће није реторичко: због чега је до дана данашњег питање статуса „Куће цвећа“ остало политички табу?

Албер Ками разликује побуну од револуције. Побуњеник има само један начин да се помири са својим убилачким чином уколико му се препустио: да прихвати своју сопствену смрт и жртву. Он убија и умире како би постало јасно да је убиство немогуће. Ками нас упозорава да нема злочина без претходног суда у којем убица пресуђује да жртва његовог насиља није ни вредна живота (ако је реч о убиству); да није достојна слободе; да није достојна права и поштовања (ако је реч о увреди или ограничавању права); да није достојна имања (ако је реч о крађи, отимачини или експропријацији); да није достојна истине (ако је реч о ускраћивању информације). Међутим, форензични значај револуционарних злочина остаје изван хоризонта који поставља филозофско мишљење јер је оно метафизичко чак и код Албера Камија. Предумишљај, евентуални умишљај, посебне врсте умишљаја (нпр. саботажа) предмет су правне науке. Злочини почињени током револуције представљају посебну врсту умишљаја чија је најважнија особина очекивање некажњивости.

Централну тему Метафизике комунизма представља случај најпознатијег совјетског серијског убице Андреја Романовича Чикатила. Чикатило је откривен, суђен и пресуђен у тренутку објаве краја политичког система који је владао више од седамдесет година. Све у вези с тим случајем било је парадигматично. Систем је настао и деценијама се одржавао на некажњивости злочина убиства. Појам кривичног дела убиства у класичном правном смислу са свим његовим дериватима остао је далеко иза хоризонта тадашње нове нормалности, будући да је, из политичких разлога, извршена његова широка декриминализација, разуме се, за носиоце власти. Одређени чланови Партије, а није их било мало, носили су са црвеном партијском књижицом и дозволу за убиство, тачније одстрел. (Ж. П.  стр. 89)

Испоставило се да је Чикатила, кад је био дете, мајка спасла сигурне смрти од ратних опасности сакривши га тако што га је закопала у гроб, да је потом био сведок канибализма узрокованог глађу (у Украјини) и да је присуствовао силовању своје мајке, које су учинили војници, неутврђено чије војске. Утврђено је да је од 1978. до 1991. починио 56 свирепих убистава (неких од њих описани су у овој књизи), да су жртве које је одабрао ишле добровољно привучене неодољивом силом, некада послушно пешачивши километрима, све до места злочина. Ако би жртва пружила и најмањи вид отпора масакрирању, Чикатило је не би убио јер се плашио најмање телесне повреде.

У склоп баналности и бизарности свих појединачних убистава уклапа се и профил Чикатила као масовног убице – био је узоран члан социјалистичке заједнице, школован и запослен комуниста, ожењен и отац двоје деце, који је све време живео свој мали, обичан живот. (Ж. П. стр. 107)

Од многих запањујућих појединости у вези с овим случајем, као што је рецимо осуда и погубљење невиног маргиналца за један од Чикатилових злочина, индикативан је податак да је криминалистичка техника за прикупљање и систематизацију доказа потребних за откривање овако тешких кривичних дела у Совјетском савезу била на ембрионалном нивоу. Не због тога што злочина није било, нити само зато што по владајућој политичкој доктрини у бескласном друштву није предвиђено да може бити злочина (што сугерише аутор Метафизике комунизма), него вероватно зато што су лиценцу за убијање имали припадници управљачког слоја овог (анти)друштва.

Случај Чикатило узет је за пример јер је излетео из орбите система који је био утемељен на масовним злочинима вођа совјетске револуције (Лењин, Троцки, Стаљин, Ђержински итд.) који су по свим криминолошким критеријумима серијске масовне убице. Иза тзв. револуционарних разлога крили су се ноторни злочинци. Када описује ликвидацију целокупне царске породице, укључујући децу и особље у њиховој пратњи, Пупавац нам скреће пажњу на један детаљ – убијен је и пас, кућни љубимац малог царевића. Аутор цитира Лењина: Револуција се не може правити без стрељања. Над целокупним лењинизмом лебди парола Смрт све решава. (Ж. П. стр. 87)

Ако нас је Драган Крстић упозорио на психолошке механизме бољшевичке идеологије да кријумчари трансцендентне садржаје у својим баналним световним манифестацијама, те да оне представљају лажирање трансценденције и дају слику псевдорелигијске револуције, Жељко Пупавац нам показује да је бољшевизам религија, и то религија смрти. Револуција је прогласила злочинца легитимним чланом друштва, а у друштву створила колективну затворску психозу у назови редовним грађанским условима. Револуција је у основи замишљена као колосално силовање целокупног друштва, те по датом магијском механизму она имплицира и императив да се, у новом друштву створеном револуцијом, свеобухватно и неизоставно – над сваким припадником друштва – примени сексуална пенетрација, чиме би сваки будући члан револуционарне заједнице био укључен и у сексуалну револуцију. (Ж. П. стр. 114)

У стилу и маниру поглавља о Чикатилу аутор нам даје тумачење студентске побуне 1968. и улогу шпанских бораца као тампон зоне између очева и синова на београдском универзитету, али и о отвореном рату очева и синова у целом шездесетосмашком свету (Ж. П.  стр. 153) – да би комунизам дефинисао као крипто-религиозни култ  (Ж. П.  стр. 163). Шездесете су свуда у свету, поред идеје револуције, донеле нови култ – култ младости. До тог времена никада у историји нико се у друштву није могао препоручити простом чињеницом своје младости. Кад је реч о процесима одлучивања, младост је била препрека а не предност. Америчка популарна култура донела је револуционарну промену у овом погледу. Младост ће наједном постати центар свих животних доба који зракасто намеће своје назоре. Од шездесетих година 20. века започиње та инверзија која врхуни у 21. веку. Старији почињу да се угледају на младе, а цело друштво жели да учествује у омладинској култури (Ж. П.  стр. 166).

Жељко Пупавац анализира феномен популаризације и комерцијализације серијских убистава у савременом свету и њихову медијску експлоатацију у масовној култури – од Џека Трбосека, преко серије Twin Peaks Дејвида Линча и The Silence of the Lambs Џонатана Демија, са ликом Ханибала Лектора, па све до псевдоиранског филма Holy Spider о иранском серијском убици – јер серијске убице постају хероји савременог света. Посебно је издвојен случај Чарлса Менсона, осуђеног на смрт, па преиначењем казне на доживотни затвор, у коме је постао ведета америчких кругова који фаворизују нову нормалност. У телевизијском интервјуу Менсон поручује: требало је да убијем четири-пет хиљада људи… тек тада бих се осећао боље, тек тада бих осетио да сам нешто допринео друштву. (Ж. П.  стр. 76) Пупавац указује на дубљу повезаност медијске експлоатације серијских убица и градње западних популарних образаца с краја XX и почетка XXI века – савремени културни образац изграђује псеудоиконе од ликова серијских убица.

Без сагледавања свих резултата до којих је дошла студија Жељка Пупавца Метафизика комунизма – за коју је случај светског рекордера у масовним злочинима био само повод за промишљање о феноменима у вези са новом нормалношћу света – неће бити могуће оријентисати се у простору затрованом какофонијом коју стварају наши принудни спасиоци и њихови, за судбину народа незаинтересовани, противници.

Тек кад се из ове перспективе сагледају оквири нове нормалности – од совјетског Чикатила до либералног Епштајна – можемо се запитати о чему је заправо реч, кад у протекле четири деценије млади људи, сваки пут кад их упитају зашто се буне, шта очекују и чему се надају – они избезумљено понављају исту, очигледно научену, папагајску фразу: ми само желимо да живимо нормално, као сав нормалан свет.

Добродошли у школу Владислав Рибникар.

У Београду, на Задушнице и Светог Трифуна 2026. године

Categories: Гостинска соба

Tags: Богдан Златић, Жељко Пупавац