Рада Стијовић: Екавизација – манир београдске штампе

Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима

Фото: nezavisne.com

У београдској штампи устаљује се један беспотребан и штетан манир – екавизација ијекавских текстова (нпр., не тако давно интервју Миљенка Јерговића).

Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима. На западу наше језичке територије сви Срби су ијекавци (уосталом, ијекавске говоре у Хрватску су и унели српски досељеници пре неколико векова, док сами Хрвати, са малим изузетком, углавном нису имали ијекавске дијалекте, већ најчешће икавске или екавске). Осим тога, Срби на западу и југозападу Србије такође су ијекавци.

Одрећи се ијекавице значи одрећи се великог дела српског књижевног наслеђа. Ијекавски је испевана и већина српских народних песама, а тако је писао и утемељитељ нашег савременог књижевног језика Вук Караџић.

Уосталом, норма и налаже изговорну равноправност: „Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски“ (Правопис Матице српске).

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Раде Стијовић)



Categories: Гостинска соба

Tags: , , ,

10 replies

  1. Шта је Вук Караџић ? Утемељитељ нашег савременог књижевног језика ? Земљо , отвори се !

    9
    16
  2. Нека живи дигод кои оће

    1
    10
  3. М. Ковачевић: Херцеговачки говор је једина основа српског књижевног језика.

    8
    10
  4. Да… Тако и бѣоградски новинари обѣручке прихватају глупост због које су се до јуче спрдали с Хрватима, Монтенегринима и Бошњацима.

    А за почетак би ваљало учинити равноправним и икавски изговор, умѣсто што ђацима штампају уџбенике на измишљеном „буњевачком“ језику. Уопште, у српском језику ниједан дијалекат (осѣм горанског) нѣје се толико удаљио од сада важећег стандардног језика да би морао бити у потпуности одбачен. Међутѣм, умѣсто да богатимо ионако сиромашни језички стандард лексичким благом из косовско-метохијских, источносрбијанских, македонских нарѣчја – ми их доживљавамо као нѣшто егзотично и туђе.

    Најпогубније код вуковске писмености је то што је Србима промѣнила поглед на матерњи језик и додатно подјарила ионако постојеће склоности ка затварању у сопствене племенске торове. Сваки Србин ће, учећи нѣки страни језик, видѣти да у њему постоје и двогласници, и полугласници, и африкате. Вук и његови слѣдбеници, све до данашњих језикослова, уче нас да се српски језик састоји искључиво из „чистих“ гласова (као да је то нѣ-знам-каква-врлина), што једноставно нѣје тачно: српски језик има и двогласнике, и по једну африкату и двогласник, али су слова која су их означавала избачена из азбуке, па данас више нѣмамо начина да тачно напишемо рѣчи које их садрже. Послѣдица: те рѣчи записујемо погрѣшно, изговарамо погрѣшно или се, још чешће, оне заборављају, губе.

    Колико је однос према српском језику погрѣшан и накарадан, свѣдочи и искуство Елиазара Папе, које од њега нѣдавно чух у једном видео-прилогу: он је био на нѣком скупу у Шпанији, Каталонији ваљда, и запањио се како је изговор једног, иначе ученог, образованог говорника „нѣправилан“ – а Шпанцима на памет нѣје падало да се свом „пироћанцу“ због тога подсмѣвају. Али, ето, оно што је код других народа нормално, код нас је разлог за спрдњу.

    Слично свѣдочанство имамо и од Драгана Крстића: у једној дневничкој бѣлешци, он говори о томе како му је на студијама имао проблем да се навикне на комунистички новоговор, наметан на факултету. Он је у својој породици од малих ногу научио да у говору користи и аористе, и плусквамперфекте, и имперфекте; они, уосталом, доприносе тачности и сликовитости исказа. Професори су га ту, међутѣм, редовно „исправљали“ јер се, тобоже, коришћењем тѣх врѣменских облика уноси „емоционалност“ у исказ, што је за „научни“ говор нѣдопустиво. Да је свѣдочанство Драгана Крстића тачно, зна свако ко је учио нѣке школе. Данас нас наши језикослови већ „уче“ да је имперфекат (па и аорист) – застарео, а лектори покушавају да их „исправе“ и у строго књижевним текстовима – то је већ моје искуство – чак и у житијима светих. Да се то само менѣ догађало, помислио бих да су у питању издвојени случајеви, али нѣ – никаквих случајности ту нѣма, у питању је разрађен систем.

    14
    5
  5. Не знам за остале крајеве али у Нови Сад се итекако увукла ијекавица, чак у толикој мери да је почела да потискује екавицу. Не бринимо се ми за ијеквицу, уме она себи итекако да прокрчи пут. Више треба да се бринемо о ћириличном писму које је на примеру Новог Сада скоро потпуно нестало. Не само што је нестало, него када се негде и провуче неки натпис постоји неписано правило да поред њега мора да постоји и хрватски натпис на латинском писму. Такав обичај не важи у супротном смеру. Где је хрватица она је у потпуности заштићена и ту нема никаквог додавања ћирилице. Но, какав нам је народ ништа чудно јер нема никакву националну свест као што 99% нормалних светских народа има. Удбашка унучад одлично обавља посао својих дедова, а нас неколико процената српске националне мањине немамо ама баш никаква права, гле чуда , у земљи која се зове Србија. Земља чуда – једна једина, непоновљива на целом свету, препуна мазохиста.

    21
    2
  6. Екавица је једноставнија и бржа за комуникацију.
    Беспотребно убацивање два гласа тј.слова у свакодневном говору тј. писму упражњавају новопридошли становници Окленсити-ја док се староседеоци заљубљени у аустроугарски јарам ишчуђавају толкујући међусобно.

    5
    10
  7. Зоране, свако поштовање за ваш коментар. Нажалост, због веома погрешног, вазалног и непрофесионалног рада Вука Караџића и Ђуре Даничића у 19-ом вијеку, ми смо данас једини народ у Европи који није сачинио никакве језичке стандарде у вези односа хрватске латинице и српске ћирилице, екавица-ијекавица , итд. У Боеограду је подигнут Споменик Јернеју Копитару 2022-ге године. Препоручујем читаоцома и коментаторима Стања Ствари да на Y-tube погледају и чују О. Арсенија под насловом „Лингвисти и анархисти“, од јуче односно Крстовдана.

    10
    3
  8. Мирко, у праву сте за Ђуру и за Вука. Згрозио сам се када сам сазнао за његове „трговачке способности“ и како је расејао по целој Европи српско културно благо. Велики Србин, венчао се швабицом у католичкој цркви, породици оставио дугове, својом реформом покидао нит која нас је спајала са словенским народима…последице сада осећамо у СПЦ која се својски труди да из Богослужења избаци црквенословенски и замени га Вуковим ново компонованим језиком. Шта тек рећи о споменику Јернеју – сада сам сазнао од Вас. Но, то потврђује моје размишљање о комунистичким анти српским „ радовима“ и о томе шта раде ови удбашки унуци на власти и опозицији, без разлике. Дође ми да заплачем када видим да је толико мазохиста без мозга у овом народу који гласају за своју пропаст и живот дају за Тита и партију пола века од његове смрти. Зато пишем да је ово земља чуда, јединствена на свету.

    7
    3
  9. Ако се српски језик веже само за екавицу онда Шантић није Србин, ни Његош, Бранко Ћопић, ни Меша, Кустурица, Марко Миљанов и да не набрајам. Та екавизација је повезана са стварањем нових нација на рачун српске. Ако одемо мало даље, може се поставити питање да ли су и Немањићи Срби јер воде поријекло из данашње Црне Горе па су, вјероватно, били ијекавци.
    Неко је споменуо да нема потребе убацивати два слова, и и ј. Не ради се о убацивању тих слова него о њиховом избацивању из ријечи у којим се налазе више од хиљаду година.

    6
    2
  10. Има неколико добрих чланака на порталу „Наука и Култура“ о штеточинском раду Вука Караџића у Бечу. Јернеј Копитар му је био пословођа у правом смислу те речи. Само је један муслиман, књижевник Меша Селимовић давно написао студију „За и против Вука „, где је критички анализирао и осветлио оно што је добро и оно што није добро код Вука. Нити један Србин академик из САНУ или Матице Српске није тако нешто написао и објавио. Заоставштина Вука Караџића је за наше језичке стручњаке постала светиња, у коју се не сме дирати.

    6
    4

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading