Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима
Фото: nezavisne.com
У београдској штампи устаљује се један беспотребан и штетан манир – екавизација ијекавских текстова (нпр., не тако давно интервју Миљенка Јерговића).
Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима. На западу наше језичке територије сви Срби су ијекавци (уосталом, ијекавске говоре у Хрватску су и унели српски досељеници пре неколико векова, док сами Хрвати, са малим изузетком, углавном нису имали ијекавске дијалекте, већ најчешће икавске или екавске). Осим тога, Срби на западу и југозападу Србије такође су ијекавци.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Одрећи се ијекавице значи одрећи се великог дела српског књижевног наслеђа. Ијекавски је испевана и већина српских народних песама, а тако је писао и утемељитељ нашег савременог књижевног језика Вук Караџић.
Уосталом, норма и налаже изговорну равноправност: „Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски“ (Правопис Матице српске).
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Раде Стијовић)
Categories: Гостинска соба
Шта је Вук Караџић ? Утемељитељ нашег савременог књижевног језика ? Земљо , отвори се !
Нека живи дигод кои оће
М. Ковачевић: Херцеговачки говор је једина основа српског књижевног језика.
Да… Тако и бѣоградски новинари обѣручке прихватају глупост због које су се до јуче спрдали с Хрватима, Монтенегринима и Бошњацима.
А за почетак би ваљало учинити равноправним и икавски изговор, умѣсто што ђацима штампају уџбенике на измишљеном „буњевачком“ језику. Уопште, у српском језику ниједан дијалекат (осѣм горанског) нѣје се толико удаљио од сада важећег стандардног језика да би морао бити у потпуности одбачен. Међутѣм, умѣсто да богатимо ионако сиромашни језички стандард лексичким благом из косовско-метохијских, источносрбијанских, македонских нарѣчја – ми их доживљавамо као нѣшто егзотично и туђе.
Најпогубније код вуковске писмености је то што је Србима промѣнила поглед на матерњи језик и додатно подјарила ионако постојеће склоности ка затварању у сопствене племенске торове. Сваки Србин ће, учећи нѣки страни језик, видѣти да у њему постоје и двогласници, и полугласници, и африкате. Вук и његови слѣдбеници, све до данашњих језикослова, уче нас да се српски језик састоји искључиво из „чистих“ гласова (као да је то нѣ-знам-каква-врлина), што једноставно нѣје тачно: српски језик има и двогласнике, и по једну африкату и двогласник, али су слова која су их означавала избачена из азбуке, па данас више нѣмамо начина да тачно напишемо рѣчи које их садрже. Послѣдица: те рѣчи записујемо погрѣшно, изговарамо погрѣшно или се, још чешће, оне заборављају, губе.
Колико је однос према српском језику погрѣшан и накарадан, свѣдочи и искуство Елиазара Папе, које од њега нѣдавно чух у једном видео-прилогу: он је био на нѣком скупу у Шпанији, Каталонији ваљда, и запањио се како је изговор једног, иначе ученог, образованог говорника „нѣправилан“ – а Шпанцима на памет нѣје падало да се свом „пироћанцу“ због тога подсмѣвају. Али, ето, оно што је код других народа нормално, код нас је разлог за спрдњу.
Слично свѣдочанство имамо и од Драгана Крстића: у једној дневничкој бѣлешци, он говори о томе како му је на студијама имао проблем да се навикне на комунистички новоговор, наметан на факултету. Он је у својој породици од малих ногу научио да у говору користи и аористе, и плусквамперфекте, и имперфекте; они, уосталом, доприносе тачности и сликовитости исказа. Професори су га ту, међутѣм, редовно „исправљали“ јер се, тобоже, коришћењем тѣх врѣменских облика уноси „емоционалност“ у исказ, што је за „научни“ говор нѣдопустиво. Да је свѣдочанство Драгана Крстића тачно, зна свако ко је учио нѣке школе. Данас нас наши језикослови већ „уче“ да је имперфекат (па и аорист) – застарео, а лектори покушавају да их „исправе“ и у строго књижевним текстовима – то је већ моје искуство – чак и у житијима светих. Да се то само менѣ догађало, помислио бих да су у питању издвојени случајеви, али нѣ – никаквих случајности ту нѣма, у питању је разрађен систем.
Не знам за остале крајеве али у Нови Сад се итекако увукла ијекавица, чак у толикој мери да је почела да потискује екавицу. Не бринимо се ми за ијеквицу, уме она себи итекако да прокрчи пут. Више треба да се бринемо о ћириличном писму које је на примеру Новог Сада скоро потпуно нестало. Не само што је нестало, него када се негде и провуче неки натпис постоји неписано правило да поред њега мора да постоји и хрватски натпис на латинском писму. Такав обичај не важи у супротном смеру. Где је хрватица она је у потпуности заштићена и ту нема никаквог додавања ћирилице. Но, какав нам је народ ништа чудно јер нема никакву националну свест као што 99% нормалних светских народа има. Удбашка унучад одлично обавља посао својих дедова, а нас неколико процената српске националне мањине немамо ама баш никаква права, гле чуда , у земљи која се зове Србија. Земља чуда – једна једина, непоновљива на целом свету, препуна мазохиста.
Екавица је једноставнија и бржа за комуникацију.
Беспотребно убацивање два гласа тј.слова у свакодневном говору тј. писму упражњавају новопридошли становници Окленсити-ја док се староседеоци заљубљени у аустроугарски јарам ишчуђавају толкујући међусобно.
Зоране, свако поштовање за ваш коментар. Нажалост, због веома погрешног, вазалног и непрофесионалног рада Вука Караџића и Ђуре Даничића у 19-ом вијеку, ми смо данас једини народ у Европи који није сачинио никакве језичке стандарде у вези односа хрватске латинице и српске ћирилице, екавица-ијекавица , итд. У Боеограду је подигнут Споменик Јернеју Копитару 2022-ге године. Препоручујем читаоцома и коментаторима Стања Ствари да на Y-tube погледају и чују О. Арсенија под насловом „Лингвисти и анархисти“, од јуче односно Крстовдана.
Мирко, у праву сте за Ђуру и за Вука. Згрозио сам се када сам сазнао за његове „трговачке способности“ и како је расејао по целој Европи српско културно благо. Велики Србин, венчао се швабицом у католичкој цркви, породици оставио дугове, својом реформом покидао нит која нас је спајала са словенским народима…последице сада осећамо у СПЦ која се својски труди да из Богослужења избаци црквенословенски и замени га Вуковим ново компонованим језиком. Шта тек рећи о споменику Јернеју – сада сам сазнао од Вас. Но, то потврђује моје размишљање о комунистичким анти српским „ радовима“ и о томе шта раде ови удбашки унуци на власти и опозицији, без разлике. Дође ми да заплачем када видим да је толико мазохиста без мозга у овом народу који гласају за своју пропаст и живот дају за Тита и партију пола века од његове смрти. Зато пишем да је ово земља чуда, јединствена на свету.
Ако се српски језик веже само за екавицу онда Шантић није Србин, ни Његош, Бранко Ћопић, ни Меша, Кустурица, Марко Миљанов и да не набрајам. Та екавизација је повезана са стварањем нових нација на рачун српске. Ако одемо мало даље, може се поставити питање да ли су и Немањићи Срби јер воде поријекло из данашње Црне Горе па су, вјероватно, били ијекавци.
Неко је споменуо да нема потребе убацивати два слова, и и ј. Не ради се о убацивању тих слова него о њиховом избацивању из ријечи у којим се налазе више од хиљаду година.
Има неколико добрих чланака на порталу „Наука и Култура“ о штеточинском раду Вука Караџића у Бечу. Јернеј Копитар му је био пословођа у правом смислу те речи. Само је један муслиман, књижевник Меша Селимовић давно написао студију „За и против Вука „, где је критички анализирао и осветлио оно што је добро и оно што није добро код Вука. Нити један Србин академик из САНУ или Матице Српске није тако нешто написао и објавио. Заоставштина Вука Караџића је за наше језичке стручњаке постала светиња, у коју се не сме дирати.