Божићна посланица Српске православне цркве више личи на посланицу Цркве Србије, уз „ако се баш мора“ помињање „распетог КиМ“
Фото: ТВ Храм/Снимак екрана
Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега неголи од ма кога другог. Јер „коме је много дано, од њега ће се много искати’“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века.
Ава Јустин Ћелијски (овде)
Скрушено признајем да са зебњом очекујем (Божићне) посланице Српске православне цркве; колико се писци (патријарх?) труде да нам испод свести провуку неке ствари, толико се ја бојим да бих, чак и у време мирбожања и благдана, морао да реагујем.
Александар Лазић: Божићна посланица СПЦ или Емануил се роди (?)
Претходних година сам спас тражио у томе да не читам/проучавам посланице – већ само оно што онлајн чујем кад их началствујући свештеник чита на празничним литургијама; прошле сам године осетио да је нешто чудно, али сам био далеко од закључака да Васкршња посланица 2024. имплицира да је човек створен смртним и да је Господ сада присутан само кроз икону епископа/свештеника који служи Свету литургију.
Елем, од када је о Божићу 2013. ваљало ускликнути „Емануил се роди“ излаз сам тражио, као и у другим стварима када садашњост издаје или обмањује, у славној прошлости: уместо читања и преношења „свежих“ посланица радије сам понављао оне српског Златоустог, светог владике Николаја (овде, овде).
Владимир Димитријевић: Како је руски народ нестао из Васкршње посланице патријарха Иринеја?
Но, ове сам године био довољно одморан и пажљив – а и ствар је више него очигледна, можбити и намерна – да ми није могло промаћи суштинско нестајање Косова и Метохије из Посланице СПЦ о Божићу 2025! Ранијих година, па и претходне, Косово и Метохија имало је цео свој пасус.
Погледајмо неколико насумично изабраних божићних посланица у 21. веку, прво ону из 2024. године (по јулијанском календару):
Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су „блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове. (овде)
Епархија рашко-призренска: Црква не ћути пред страдањем на Косову и Метохији
Божићна посланица СПЦ 2019. године, патријарх Иринеј:
У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. (овде)
Позив СА Сабору СПЦ да одлучи од Светих Тајни евентуалне саучеснике отуђења Косова и Метохије
Божићна посланица СПЦ 2015. године, патријарх Иринеј (приметити да се овде помињу практично и многе српске земље):
Посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на нашем мученичком Косову и Метохији, у нашој духовној колевци. Молимо се Богомладенцу Христу да их духовно и божански, као пророка Данила и свете младиће у Вавилону, охрабри и учврсти у опредељењу да буду и остану верни завету наших светих предака. Апелујемо на све прогнане и избегле са ове наше свете српске земље, као и све прогнане и избегле са својих вековних огњишта, из Далмације, Лике, Славоније, Барање, са Баније и Кордуна, као и из разних крајева Босне и Херцеговине, да учине све што до њих стоји да се врате на своја вековна огњишта, да их обнове, унапреде и сачувају за покољења која ће доћи. (овде)
Саопштење Светог Архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији
Божићна посланица СПЦ 2005. године, патријарх Павле:
Има ли за нас већега изазова и тежега кушања наше вере и савести од болног питања Косова и Метохије? Заиста нема! Али наш Свети Архијерејски Сабор гласно и часно је недавно формулисао став Цркве о њему. Овде ћемо само подсетити на то да нико нема право да државно-правни статус наше јужне покрајине мења једнострано, без сагласности свих народа који у Србији живе, па, дакле, и српског народа. Шта тек рећи о могућности некаквог „преговарачког процеса” уз претњу силом? Живот, мир, слобода, једнаки услови и иста права свима, очување српских православних светиња, несметан повратак прогнаницима и избеглицама, апсолутно поштовање европских вредности и међународног поретка, а пре свега Повеље Уједињених нација (коју, колико знамо, још нико није прогласио неважећом)… – све су то само неки од елемената и „стандарда” на путу истинског разрешења, у којем су сви на добитку, а нико на губитку. Још нешто, важно и битно: коначни статус не постоји овде на земљи, ни за кога и ни за шта, а нечије упоређивање наводног рађања нове државности на Косову и Метохији са Рођењем Христовим није фраза у служби албанског националног фетишизма него право правцато богохулство. (овде)
Ваља приметити да се у горњој посланици светог патријарха Павла помиње (сада наводно зацељени) раскол у „Охридској архиепископији“, затим српски народ у РС и читавој БиХ, браћа у Црној Гори.
А на шта се свело, некада и заветно и мученичко, Косово и Метохија, овог Божића:
… а посебно на распетом Косову и Метохији… (овде)
Све то још више зачуђује јер је и о последњем Васкрсу у Посланици посвећена дужна пажња Старој Србији:
Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство.
(…)
… посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији… (овде)
Па, шта се то променило?! Је ли Господар Вучић крахирао у покушају да промени свест народу али је успео да наше владике „преломе у мозгу“? (Јер, „кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови!“) Ако изузмемо спекулације – а увек се сетимо да се турче/издају „плахи и лакоми“ – остаје да закључимо да управо кусамо последице одлуке Сабора СПЦ о увођењу митрополита у СПЦ, одлуке која никад није суштински образложена већ смо само једног послесаборског мајског јутра 2024. осванули са многим митрополитима.
На то је на време упозоравао недавно упокојени бранилац вере и црквеног поретка, професор Миодраг М. Петровић:
„Одлука Архијерејског сабора о успостављању 18 архиепископа (судећи по Божићној посланици, сад их са патријархом има 28 – прим. А. Л.) у Српској православној цркви, није ништа друго до отварање широм могућности за даље њено распарчавање. Сваком од тих многих архиепископа пружа се могућност да у неком тренутку и из неких побуда прогласи аутокефалним себе и епархију којом управља, било да се ради о оном у Загребу, Сарајеву, Цетињу, Новом Саду или другде. Реч је о неканонској Одлуци што противречи учењу и делу Светога Саве, који је Српску цркву основао са једним само архиепископом.“
Миодраг М. Петровић: Свети архијерејски сабор и шаренило у деловању епископа
И, ево, Божићна посланица Српске православне цркве више личи на посланицу Цркве Србије, уз „ако се баш мора“ помињање „распетог Косова и Метохије“. А где је обраћање духовној деци у српским земљама, у тзв. региону или у расејању?! Као да су Срби ван Београдског пашалука отишли ван јурисдикције Београдске патријаршије и постали нечија туђа брига – да ли тамошњих архиепископа/митрополита, да ли управљача новостворених држава?! Наравно да најгоре слутње говоре о могућности дробљења јединствене СПЦ на Хрватску, Босанску, Црногорску (канонску), Косовску цркву… „Ал’ не рече Туре: ако Бог да!“
Рекло би се да су се наши архијереји, на наговор Лукавог Господара, сувише заиграли за царством земаљским; а оно не само што је за малена, него – како рече премудри св. ава Јустин Ћелијски – ми, народ Светог Саве, њихов положај не схватамо „механички, папистички“. Могу они како хоће, али неће моћи докле хоће, јер – „муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена“!
Александар Лазић: Предаја Косова и Метохије – као гибаница у Часном посту
Categories: Осматрачница Александра Лазића
Пре се овакво писање и расуђивање подразумевало. Сад је реткост и практично смелост.
Аутор текста ламентира што се Косово и Метохија помињу тек успут у овогодишњој Божићној Посланици, док о осталим србским земљама, као и Србима у непосредном „расејању“ нема ни речи. Питање је, а зашто би било? Нисмо на часу географије. Поента је у томе да је та иста посланица читана у оквиру Литургије у свакој цркви СПЦ, независно од њених географских координата. Дакле, не само на КиМ, у Бгд, Суботици, Ваљеву…, него и у црквама са „леве стране Дрине“, која (страна) толико смета некима овде, не само од Вишеграда до Приједора или од Бијелог Поља па до Марибора, него на свим континентима где је присутна СПЦ. Српска Православна Црква је прво жива мистична заједница крштених (Срба) као чланова Тела Христовог, којој на видљивој равни свакако припада и земља тј. територија са свим црквама, манастирима и гробљима, било где да се налазе. Да нема нас живих у тој заједници, од цркава и манастира би остале тек понеке зидине и фреске, као музеји, туристичка места или тек рушевине зарасле у коров. Али, Богу хвала и слава, ево смо још живи па и ове године прослависмо, СПЦ саборно, Рождество на свим континентима у велелепним црквама. Чему онда цепидлачење и учитавање бесмислица у Посланицу?
Куцач ових редова, био на поноћној Литургији у Храму Светог Саве на Врачару. Мноштво људи у препуној цркви, уз предивну службу и појање. Била прочитана и Посланица, а много народа се причестило. Нико није пребирао по труњу и иверју нити срицао речи које није чуо у Посланици…
Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!
@Срђа Злопоглеђа
Сендвич се роди!
Воистину се роди!
„Скрушено признајем да са зебњом очекујем (Божићне) посланице Српске православне цркве; колико се писци (патријарх?) труде да нам испод свести провуку неке ствари…“ – овим речима је брат Александар започео свој текст.
Проширио бих ову мисао, верујући да нисам једини, да са зебњом очекујем не само посланице него и предстојеће заседање Сабора СПЦ, као и свако обраћање патријарха Порфирија, али и већине наших владика. Сваки пут се запитам: какво ли ће нас зло још снаћи?
Добру никаквом од њих се не надам, а са тугом и болом се присећам како сам се некад радовао сусретима и речима патријарха Павла и још понеких упокојених владика (нпр. Данила Крстића).
“ О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…“
“Александар Лазић: Како се Косово и Метохија у Божићној посланици
СПЦ свело на једну полуреченицу“
И само та једна (једина) “полуреченица“, где се помиње Косово и
Метохија, била би довољна да је Патријарх служио поноћну Литургију
у Пећкој Патријаршији.
На жалост и срамоту, Он то није желео, није смео и није хтео, а Пећка
Патријариша је једино место где је Он требало да буде, а није био!
Оно што је пећина у којој је рођен Богомладенац Исус Христос то је
Пећка Партријаршија где је рођена Србска (Свето-Савска) Православна
Црква.
@Срђа Злопоглеђа
„Куцач ових редова, био на поноћној Литургији у Храму Светог Саве на Врачару. Мноштво људи у препуној цркви, уз предивну службу и појање.“
Да ли би се исто могло рећи за поноћну Литургију на истом месту годину или две раније, пре свођења на једну полуреченицу? Дакле се ради о два одвојена питања. Посланица је једно, а број људи у цркви, служба и појање друго.
У Цркви се одувек веома ценио континуитет и има врло мало случајног. Зар Патријарх Павле није знао шта ради кад је у свакој посланици нарочито наглашавао Косово и Метохију? Или следећи патријарх, па следећи тј. садашњи? И, одједном, нестаде читав пасус и то о најстрадалнијем делу нашег народа и заветном делу нашег постојања?
Што се мене као верника тиче, наведена промена у посланици је нешто С Т Р А Ш Н О .
А питање архиепископија нешто толико страшно да о њему уопште не смем ни да мислим. Што не доводи у питање моју припадност најзваничнијој могућој Српској Православној Цркви. Али, да сам крајње забринут… Ту нема никакве тајне.
Туга.
Срби су луд народ, уобичавао је да каже покојни Јован Рашковић. С обзиром да је био психијатар, његова дијагноза мора да је имала барем неко упориште на објективном, посматрачком и емпиријском нивоу и можемо је прихватити као радну хипотезу у оквиру овог коментара. Ако је народ луд, такви су онда и коментатори на СтСт, као (случајни) одбирци из шире популације. Ипак, ако су (смо) луди, нису и глупи, како већ следи из познатог вица. Можемо онда прихватити да ту има и нешто памети, међутим, иста се показује као недовољна да се преточи у смислен и оправдан политички став. Ево зашто. Протестујете сви одреда против Патријарха, чак му замерајући што није Божћ дочекао у Пећи. Па у каквом лалаленду ви живите? Да ли сте у задњих неколико година крочили на територију КиМ? Ако јесте, без показивања ЛК нисте могли да на КиМ уђете, а некима ни ЛК није помагала, напротив, него су због исте заустављени на „граници“ са „интегрисаним“ пограничним пунктовима. Управо се то десило и Патријарху пре пар година. КиМ је под стриктном окупацијом, која постаје све очигледнија и за Србе све теже подношљива. Није лако ни нама који пратимо дешавања ван КиМ координата. Али, нема те количине злобе и мржње упућене према србском полит-културном врху која може променити ове ствари набоље. За тако нешто је потребно делати. Као што је радила Србија од 1991-1999, мучећи се и страдајући. КиМ бранећи. Потпуни наш војни успех је било немогуће остварити јер на супротној страни је био Нато. Али, нисмо ни поражени војно. Доказ, између осталог, је и огромна војна техника, тенкови и артиљерија који су повучени са КиМ неповређени. Додатни доказ су челичне пећи Сартида које су годинама гореле пуним капациттом и у којима је та и остала техника ЈА била истопљена. Дакле, браћо коментаторска, нарогушена и напаљена, а немоћна да мрднете оном ствари – ако се присетите следа само неколико догађаја у вашим главама би требало да се разбистри садашње стање ствари. Големи догађаји, али покушаћу, ултра-кратко. Где сте били у октобру 2000-те? А где за Видовдан 2001-ве? Легитимна власт насилно срушена, а Председника Србије његови Србљи издадоше. Затим следи још неколико година системске пљачке Србије уз мучне сцене серијских киднаповања и слања у Хаг скоро целокупног војног и политичког руководства Републике Српске и Републике Србије? Где сте били? Е па коментатори врли, такви потези имају последице. Тешке и дуготрајне. Могуће неповратне. Скандализујете се што је Мадуро издат и као џак кукуруза испоручен у САД, а сами сте били вољни сведоци, ако не и подржаваоци највећег србског самопонижења у целој нашој историји. Дотични извршиоци издаје, политичари (чувена будимпештанска група) и непосредни сарадници су жарири и палили Србијом следећих дванаест година и довели нас на ниво афричке колоније. Па да су на чело Србије, после њих, дошли сами анђели чувари, уместо СНС-а, не би могли Турцима (Нато окупаторима) ручак засолити. Овако, дошло време за наплату (одавно) и Србија, плаћа, плаћа, а крвници чупају и кидају, док „праведници“ блокадеришу, скачу, ћацишу и у црвено се фарбају. Као протестују против главних криваца за сваки свој проблем. Хоће кућу да запале е да би мишеве истерали… Где си Проф. Рашковићу данас? Да ревидираш своју дијагнозу. Нису Срби „онако“ луд народ. Ни онај виц више не вреди, јер не важи му други део…
@Срђа Злопоглеђа
„КиМ је под стриктном окупацијом, која постаје све очигледнија и за Србе све теже подношљива.“
Не могу да говорим за друге, али нисам ни најмање нарогушен. Као да говоримо различитим језицима.
Из духа Ваше сопствене поруке следи да најстрадалније међу Србима не би требало сводити са пасуса на полуреченицу, ако већ нико ништа не може да уради за њих. „Да пожали, ка да би помого.“
Прочитајте поново сопствену последњу поруку.
Били су Срби и пораженији (материјално, не духовно) него данас после Косовског боја и током разноразних турских одмазди и зулума, па нису из свог народног памћења, поезије а верујем ни посланица, избацивали кључне „пасусе“.
Недавно се приказивала серија Тврђава и мени један рођак Крајишник рече да му се серија није свидела (мени лично јесте) али да их се коначно неко сетио! И да је због тога серија добра, понављам, што их се коначно неко сетио!
Како ли се осећају Срби на КиМ усред зулума албанског, зулума есенесовског, а сад и без приказивања макар своје „серијице“, макар у посланицама? Шта ли они мисле? Нешто ми се „јавља“ да је боље да не знам.
Критиковати одређено дело неког епископа не значи „нападати га“. Иначе бисмо сви морали да аминујемо чудества нпр. господина Ћулибрка а и имали бисмо неколико десетина непогрешивих само у СПЦ. А код нас ни Патријарси нису непогрешиви, па и ако се омакне нешто човеку, људски је исповедити истину и указати на то „не гледајући на лица“. Свети Петар је био још већег калибра него било ко од наших па му Павле није чешао уши кад је лицемерио.
Свако добро, и даље без икакве нарогушености.
Слушао сам посланицу на литургији, и већ од половине сам се питао да ли ће уопште поменути Косово и Србе на Косову. Није и не чуди ме. А требало је, не због некаквог екслузивитета, не д’о Бог ни једном крају такав престиж. Него, мало их се ко још сећа а надају се у ту цркву још. Друго, ти људи реално јесу војници православља и Србије, голоруки и иза непријатељских редова. Из њихових ципела ужа Србија делује као оаза мира, комфора и размаженоати.
„Срби су луд народ, …. Није лако ни нама који пратимо дешавања ван КиМ координата.“
Да, заиста, из целог Вашег текста види се да Вам није лако.
Косово и Метохија се у Божићној посланици свело на једну полуреченицу зато што су српски архијереји ПРВИ издали Косово и Метохију! Издаја је кулминирала противканонским и безаконим свргавањем Епископа Артемија са његове епископске катедре (у чему су главни улогу имали Иринеј бачки, Атанасије и Амфилохије) и протеривањем уз помоћ албанских сепаратиста и Тадићевог режима са Косова и Метохије!
И до се канонски поредак у Српској Цркви не врати на стање пре 14.2.2010.године све остало везано за Косово и Метохију је „причам ти причу“.
Ценим и препознајем добру намеру господина Лазића, али просто је тако!
Ево још само овај коментар, јер јасно је да неке речи падају на глуве уши. Нико ни да спомене оно најважније (што покушах да предочим цењеном СтСт аудиторијуму) а то је да смо као народ „ковачи своје среће“, како су то давно рекли мудрији од нас. Али, слаби смо се ковачи показали, невешти и недорасли гвожђу које нам је запало да кујемо. Или је у питању саботажа? Шта то значи? Деведесетих смо добили шансу да сперемо мноштво сопствених грехова, првенствено катастрофалних последица комунистичке заблуде (дословце блуда са нечастивим). Пут је ишао кроз распад СФРЈ, цивилни рат и одбрану од агресије Нато. Како тако смо се одржали и кроз ово последње искушење, уз привремено повлачење са КиМ. Требало нам је тада времена да се опоравимо, као држава и друштво. Авај, уместо опоравка уследио је харакири који је на изможденом србском телу починила жута издајничка клика. Они су убице и гробари Срба и Србије. Штета, злочин и понижење који су они проузроковали према држави и народу су немерљиви. Али ево, опет жутосмрадни оперативци и деривати истих подигоше (у међувремену) ретардирану омладину да сруши ово мало што од државе још стоји и крова над главом који барем нешто штити.
Овде, на СтСт, уз неколицину светлих изузетака, се окупила групица емотивно недоречених истомишљеника (исти су јер им је исто одсуство мишљења) чији политички видици не допиру даље од уличних парола и чији увид у политичка превирања не иде даље од непосредног и површног. Ко год хоће да разуме стварност или чак покушава да утиче на исту, неће се помаћи са почетне тачке док му се мишљење не удуби у узроке и последице дешавања, уместо да се сва пажња фиксира на појединачне извођаче радова и њихову спољашњу персону.
Тако је настао читав култ антиидола А.Вучића у коме је овај оцрњен горе него да је тек изашао из паклене котларнице. Кажем, антиидол, јер је сав у негативностима, али поента је да су припадници култа једнако идолопоклоници као у незнабожачка времена. Овде се познају по первертираном нагону за приношење жртве, па А.В.-а третирају као жртвеног јарца за сваки проблем и невољу. Значи свест примитивна, заостала, нецивилизована, довољна и пријемчива само за најприземније идеје. Бавити се овима, осим да их се идентификује и избегава, је чист губитак времена. Нажалост, „инсајдери“ култа тешко могу да се ишчупају из сопствених мрежа. У политичком смислу, по својој неартикулисаности и незнавености, али и страственој преданости „својој“ идеји су еквивалент Јеховиних сведока… Дакле, „Јеховини сведоци“ србског полит-суноврата, док не раскринкате у себи улогу и значај жутих за данашњи мрак, тешкоће и надолазеће претње србском бићу, док не схватите да су они убице и гробари данашњих Срба и Србије, остаћете само маргинална секта (не по броју него по промашености идеја). А гледају вас одозго неки од посленика на њиви србске слободе, да поменем само најскорије: Р.Младић, Генерал Крстић, Милан Тепић, Ген. Павковић, косовски новомученици Харитон и Стефан….
@Срђа Злопглеђа
Све сте у праву за деведесете и жуте, али превиђате да је Вучић у суштини доследни настављач политике жутих и 5.октобра!
Вучић је 6.октобар!
@Срђа Злопоглеђа
Што се тиче улоге жутих, генерално се слажем са Вама. Жути се могу сажети у две речи, једна од којих је чедомир а друга јовановић. Видимо шта Бог мисли о његовом деловању. Међутим, и тај је имао бар једну врлину – велеиздавао је брутално, отворено. Није био огрнут у српску тробојку, да и то мало утехе и части народу смучи.
Како Ви, као евидентно елоквентан и интелигентан човек, не увиђате да су после жутих дошли жући?
Нису жути потписали Бриселски споразум, а који је почетак апсолутне, не више релативне, катастрофе Срба на Косову. За то су, уосталом, жући и доведени на власт.
Нису жути потписали Охридски споразум, тај глогов колац кроз Србију, него жући.
Нису жути задужили Србију за 13 година више него сви други владари за 1000, него жући.
Није у време жутих преформатирана улога СПЦ у привезак власти који се „не бави политиком“ и прећуткује чак и архииздају (Охридски споразум), него у време жућих.
Шта Вам ту није јасно?
Част свакоме.
Али. ако не говоримо са поштовањем о Цркви, какво поштовање ми очекујемо.
А, Цркву не чинимо само ми, чине је и светитељи.
@Физикалац
Треба правити разлику између Цркве и црквене јерархије.
Цркву чинимо сви ми Православно крштени.
Јерархија су свештенослужитељи у Цркви.