Кад југословенску Нову годину замени српски Божић, кад 8. март замене Материце, уместо 1. маја буде Ђурђевдански уранак, а 29. новембар замене Славе и Божићне покладе
Новогодишње јелке и даље са петокраком (Фото: novogodisnjejelke.info)
Можда ће нама Србима стварно да сване једног дана када не будемо више пркосили Богу и кад у сред поста не будемо мрсно, масно, распојасано и у алкохолисаном стању славили Нову годину коју нам је Тито наметнуо.
И не само Нову годину.
Када не буде више тзв. Првомајских уранака, и сви поново почнемо да излазимо на Ђурђевданске уранке, када не буде 8. мартова и ваћарења колегиница на послу и подмићивања парфемима, него када се славе мајке за Материце, када буде падала цена меса у самопослугама и месарама у време 4 црквена поста и када се власници кафана и ресторана буду такмичили у томе ко има бољу понуду посне хране средом и петком, можда нам буде кренуло на боље.
Можда је то потребно да постанемо она Србија, која „блиста од тамјана“, којом „царују милост и поштење“, док „звона звоне на весеље“… Она Србија којом се поноси Свети Сава са неба гледајући на своју паству, као у песми Светог владике Николаја „Небеска литургија“.
Божић некада (Извор: Калдрма.рс)
Како смо стигли до тога да данас славимо обесно, алкохолисано и мрсно крканлуцима, несносним гужвама, ватрометом, расипништвом и опијањем у сред Божићног поста?
Како нам се догодило да је Нова година главни зимски празник, бар ако је судећи по нашим псеудоелитама, медијима и трговачким ланцима?
Овакав вид прославе Нове године су нам донели Титови комунисти када су запосели власт уз помоћ енглеских бомбардера и иза пола милиона совјетских војника тенкова и каћуша 1944. године.
Све је то намерно смишљено како би се у српском народу потиснуло слављење предбожићних Детињаца, Материца, Очева, Бадњег дана и вечери, Божића, Богојављења и Крсних Слава у јануару тј. како би се Срби одвојили од свог Светосавља и Српске православне цркве.
Никада Срби пре Тита и комуниста нису на овакав начин славили Нове године. Комунисти су то форсирали у школама, медијима и уопште у популарној култури.
Јосип Броз приликом једне новогодишње прославе (Архивска фотографија)
Генерације рођене после Другог светског рата, стасале у Титовом комунизму, уопште нису знали да постоји Божић и шта је Божић. Свака јавна прослава Божића међу Србима је била строго забрањена. У строгој приватности, они храбрији су се склањали у села или иза спуштених ролетни и у тајности чекали бадњак, ложили га, дочекивали положајника итд.
Шта се заправо догодило?
Најпре, доласком Титових комуниста на власт Нова година је проглашена за државни празник.
Већ 1945. године одређују се три нерадна дана за Нову годину, медијски се то промовише и отпочиње избацивање Божића из културног и народног живота Срба.
Убрзо српски Божић Бата (тј. Свети Никола) постаје комунистички и совјетски Деда Мраз, организују се новогодишње приредбе по школама, иде се у школу за Божић итд. а ко се не појави за Божић или Славу у школи или на послу, настаје озбиљан проблем.
Све до 1919. године јулијански календар је био званичан у држави и тада је искључиво Божић био државни празник, па се затим као Слава славио Свети архиђакон Стефан, Свети Василије, Свети Јован Крститељ, Свети Сава итд.
Када је 10. јануара 1919. године држава званично усвојила грегоријански календар и када је дошло до размимоилажења између државног и црквеног календара, световна тј. државна Нова година се практично није посебно прослављала, нарочито зато што пада у сред Божићног поста, а већина Срба је до 1945. године постило свих 4 вишедневна поста у години и свих 40 дана пред Божић. Било је појединих барова и ресторана који су остајали отворени дуже по Београду али није било никакве државне, трговинске и медијске хистерије поводом Нове године.
На овој слици, поред Титове прославе Нове године, налази се документ ком су све Титове републике спроводиле његове личне одлуке у вези прославе Божића. То је документ Министарства просвете НР Црне Горе, које је формално поступало по налогу Министарства за науку и образовање ФНР Југославије из 1945. године.
Тај документ показује како су Титове комунистичке власти одмах почеле да раде на „учвршћивању“ календарске Нове године „као народног празника“, а све у циљу да се „помогне, сузбије и одврати пажња од светковања Божићних празника“, нарочито „код деце и омладине“.
Тако се прослава световне Нове године најпре уводи у све основне и средње школе, добијају се у циљу прославе 3 нерадна дана и налаже се организовање новогодишњих приредби у свим школским установама и радним организацијама, са комунистичким Деда Мразовима.
Оно што је најзанимљивије је то да комунисти уопште нису крили да то чине да, као што пише у овом документу, „потисну и сузбију значај верских празника“ који су до тада у српском народу били неприкосновени.
Такође се у документу тражи да избор и садржај програма новогодишњих прослава „очисти од утицаја мистичких и симболичких обреда“ који уз такве прославе често буду везани због близине Божића.
Вечерње новости: Краљевина Србија славила Божић, Република Нову годину
Поред школа, у популарисање слављења Нове године огромну улогу су одиграли медији, а нарочито појава телевизије 1958. године. Стварали су се посебни програми, свечане приредбе, најбољи глумци и уметници правили су новогодишње емисије, посебни музички програми, новогодишње серије, док су филмски маратони најбољих филмова појачавали празнично расположење. За то време Божић није смео ни да се спомене.
Све државне институције Титове Југославије биле су укључене у промоцију и популарисање прослава Нове године, док је у запећку српски Божић остао неприкосновен једино далеко у српском селу, као и у ретким преживелим српским грађанским породицама, које су, иза спуштених ролетни, певали Божићни тропар, чекали положајника, палили бадњак, ломили чесницу итд.
Данас се чини да је комунистички експеримент у великој мери успео и да је српски Божић код многих Срба још увек у сенци новогодишњих мрсних крканлука, опијања и шенлучења.
Данас можемо слободно да кажемо и да је по питању прослава календарске Нове године, комунистички експеримент у потпуности успео – југословенска Нова година је потиснула српски Божић, совјетски Деда Мраз је победио Божић Бату – Светог Николу!
Светозар Поштић: О разлици између западног и источног Божића
Поред потискивања српске ћирилице уз увођење хрватског окупационог писма гајице међу Србима и уништавања српског приватног предузетничког духа, комунисти су највише успеха имали у наметању нових комунистичких празника како би се потиснули српски православни празници.
Тако је Нова година заменила Божић, 8. март мења Материце, 1. мај мења Ђурђевдан, 29. новембар мења Славе и Божићне покладе итд.
Надамо се да ће млађе генерације увидети ову подвалу и да се неће угледати на своје родитеље у прослави Нових године, те да ће полако почети да враћају ствари на своје место.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Историја Срба)
Categories: Гостинска соба
Свима који славе „ову“ нову годину, желим срећу и здравље, мудрост, љубав и стрпљење. И ова, као и свака друга нива година, исто је добра за слављење.
А теби, који си одлучио да славиш нашу, српску нову годину, који замишљено гледаш кроз прозор, можда и иза завесе, са на грудима прекрштеним рукама, или можда у џеповима, или састављеним шакама под леђима, желим да поручим – издржи. И, ако је то уопште битно – ниси сам. Ја видим твој плам, који се као поларно светло изнад србије, чисто… воздиже. И удружује са твојом браћом и сестрама. Бог зна за тај пост.
На твом столу су кандило и свећа. Ти постиш, можда падаш али и устајеш, у твом дому тамјан мири миром. Не ћерајмо дјецу ил унучад да раде ко ђедови. Ми поставишмо астал, а са њега ако оће који шта понети нек понесе. Који шта узмогне дићи, нек носи. Који не може – можда могне некада касније. Ал нек памти како си ти. Наше је да понудимо, покажемо. Не натерамо, не кондиционирамо. Вера, пост и молитва, нису ствар нит штапа нит шаргарепе.
Не покушавај да нас тражиш погледом, нит збираш бројевима. Не мери нам снагу на кантар нит у кило џулима. Не тугуј, не вајкај се да смо у мањини. Већина није ствар збира нит тежине, нит се мери земаљским мерилима.
Још само пар дана, у циљној смо равнини. Ускоро је Божић, па наша нова година. Можда ћеш је баш и сам дочекати, кад род твој остане у кревету трудан од прослава, сит од меса, пуних стомака ид вечерас. Нит их грди нит саветуј без да си питан. Откуда знаш да су твој род, и да си ти њихив род. Род твој казаће ти се, и ти ћеш бити казан онима који имају око да те познају.
Желим ти угодно вече. Уз свећу и тамјан, погледом који као ветар прекрштава земљу, од арктика до антарктика, од западне обале до владивостока, амин. Сретна нова година свима који је славе.
А теби, желим да будеш постојан и одлучан. Само буди постојан и одлучан.
Кад прихватимо најпрецизнији СРПСКИ МИЛАНКОВИЋЕВ РЕФОРМИСАНИ ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР, проблем Нове године биће решен, уз велику славу и част за србство у целоме свету.
@ Драгон
„…Ондакар ће цнн, холивуд и блек рок позлатити Србство, без да питају за литијум и друго штогођ“?
Данас Србине испричај деци,
Коју су Нову славили преци.
И за аманет што од њих оста,
Да се НЕ СЛАВИ за време поста.
Од кад’ је било српскога бића,
Нова се слави после Божића!
Добро је аутор приметио, пркоси се Богу. Негде је неко записао – реци ми шта прослављаш који су твоји празници, и рећићу ти шта си. И Хаксли је веровао да ко контролише симболе (празници јесу симболи) контролише садашњост.
На жалост од 5 октобра на вамо, титовштина, европејштина и остале интернационале, непријатељске према српству и православљу које нас стављају на инферирорне позиције, сваке године узимају све већи замах.
Са сетом се присећам моје Приштине и периода слободе у времену 1989-1999.
На нашој регионални ТВ ПР и радију стално су ишле рекламе честитке за предстојеће божићне и новогодишње празнике али са православном иконографијом, пасе знало на коју се нову мисли. Православна се дочекивала масовно и ватромет је приређиван такође само за православну.
Свети Сава се свечано прослављао у школама, спајали би клупе доносили грицкалице и слаткише и то је био једини несвакидашњи дан у школи. Наравно пре тога биле су светосавске приредбе.
Такође Срби на Косову немају обичај божићне честице и парице, него је то резервисано за српску нову годину, тако да је због те лепе светковине тај дан већ дубоко укорењен у народу.
Заиста је било лепо, коначно смо продисали пуним плућима после деценија титоистичко/арнаутског терора и кумунистиког безбожног смрада. Већ у првим годинама слободе тргови Косовских градова су добили оно што им припада. У Призрену споменик цару Душану, у Гњилану цару Лазару, у Обилићу Милошу, у Приштини Његошу а по завршетку велелепног храма требало је и краљу Милутину Духовно смо били можда и најздравији део народа. На жалост све се опет изокренуло, титоистички смрад се враћа у другој амбалажи.
Више сте се попели на главу људима са својим гунђањем… Укинули бисте људима сва мала задовољства… Лажни фарисејски православци… 90% тих што трабуњају о великим породицама сами немају породицу…
Хвала Стању Ствари на објављивању овог чланка.
Такође, похвале за аутора чланка са којом се апсолутно слажем.
За мене и моју породицу је јуче, данас и сутра обичан радни дан у време Божићног Поста.
Дааа… Све бѣјаше тако нѣкако, ама уопште нѣ бѣше тако.
Прво: Дѣда Мраз нѣје ни комунистички, ни совѣтски, него Кока-колин.
Друго: Ником нѣје било забрањено слављење слава и осталих вѣрских празника. Такав „примитивизам“ се „нѣје поздрављао“, био је нѣдопустив за чланове Партије, а за нас, остале Србе, „обичну боранију“, било је „отворено поље“. Славе, Божић и остало су „иза спуштених ролетни“ славили они који су хтѣли и да граде партијску каријеру, и да нѣ уврѣде осѣћања старих, затуцаних родитеља. Нѣ генерализујем, било је ваљда код понѣког и нѣких „виших разлога“, али како се у Писму говори о слугама које би да служе два господара?
Памтим понѣшто из тог врѣмена, седам година сам имао кад је Тито умръо. Случајно ми је слава баш Свети Стефан. У нашој кући се увѣк славило с високо подигнутим ролетнама и освѣтљеним прозорима. Могло нам се: моји прѣци су били сељаци, копачи бунара, рѣтки школованији – официри, двѣ куће су биле свештеничке. Први сам из уже породице рођен у градском породилишту, покојни отац (1950. год. р.) рођен је у сеоској кућици наших прѣдака, бабица му је била рођена баба.
Нама комунисти нѣсу имали шта да отму. Прадѣда је још за краљевине тешким радом стекао, накуповао нѣшто земље, онда се 1935. при копању бунара тешко поврѣдио и од послѣдица прѣминуо. Прабаби, убогој, нѣписменој удовици са двоје ситне дѣце, бивши продавци су одмах отели натраг земљу, јербо на њу нѣје имала тапије. Прадѣда је био довољно наиван да вѣрује на рѣч, или је нѣшто друго у питању, тек, нас комунисти послѣ рата нѣсу дирали – земље смо имали испод максимално дозвољених 10 ха. Дѣде су затѣм и од тога штошта распродале да направе куће у граду у доба оне „индустријализације“, пошто су завршили занате, тако да је менѣ до данас од свега тога остало једва 20-ак ари.
И тако: видим себе, дѣчака од 5 година, трчим кроз двориште и вичем колико ме грло носи: „Тата, тата, иде Мико Лопужа!“ Менѣ је та реч „лопужа“ још нова, необична, нѣ разумѣм јасно њено значење, па ми је пуна уста. Надимак је, наравно, више шаљив, наш добри поп Мико је имао мало израженију, људску слабост према новцу, али нѣје баш згодно да се то тако громко разглашава на улици. Наравно да ме је и он чуо, смѣшка се, отац га дочекује на степеништу и такође се сметено, зајапурен, смѣшка, цѣлује свештенику руку и уводи га у кућу. Послѣ освештавања куће сѣдају, пијуцкају кафу и ракијицу, разговарају. Мико Лопужа нас, дѣцу, дарује крстићима (металним, сјајно жутим, као да су од злата), иконицама, бомбонама. Пара се ни онда нѣје имало довољно, али јесте плодова које смо још убирали са преостале земље, па баба попу у торбу додаје нешто пројиног брашна, пасуља, мушмула – како кад. Нѣје се журило, поп у то доба из нѣких волшебних разлога нѣје морао залазити у сваку кућу, нити су их мѣњали по разним парохијама сваки час као данас. Прѣ попа је увѣк долазио црквењак, кога смо звали клисаром, да пита домаћина је ли слободно да свештеник тад и тад дође. У међуврѣмену се тај стари, лѣпи обичај уважавања нѣгдѣ изгубио: нови свештеник се нѣ осѣћа обавезним ни да вам остави свој контакт-телефон на вратима куће ако вас код ње случајно нѣ затекне, камоли да шаље нѣкакве клисаре. Ваљда очекују да их се јури по улици, вуче за рукав и ваби кићеном чутуром. За послѣдњих осам година трипут су нам мѣњали парохе, послѣдња двојица ми никад нѣсу дошли на праг нити се обратила, чак и кад ме виде и обиђу све куће у улици. И нѣ морају, нимало ми нѣ нѣдостају.
80-их година је порта наше градске цркве, задужбине-покајнице Коџе Милоша, била ограђена нѣкаквом бодљикавом жицом, као логор. Стајала је најчешће пуста. Стадо је било мало. Као ђака-првака, оне године кад је Тито умръо наша нана, очева мајка је мене и моју петогодишњу сестру на Божић одвела у цркву. У парохијском дому је било још свега нѣколико дѣце, углавном са бабама и дѣдама – у граду од 50.000 становника. Попови су нас једно за другим пењали на сто. Ја сам научио напамет Химну светом Сави, моја млађа сестра, која нѣје лако памтила стихове, промуцала је „Петлићу, певачу“, Десанке Максимовић, остала дѣца исто тако по нѣку пѣсмицу – и за то је свако од нас од попе добио по пакетић. Послѣ сам се похвалио у школи да сам ја добио ДВА пакетића – један од Дѣда Мраза, који ми је уручио тата, а други од Божић Бате, који ми је дао поп. Нѣ знам шта се послѣ догодило, али догодине и никад касније нас нана нѣје водила на Божић у цркву.
Јесте, било је ту разних „ситница“, владајућа пропаганда је утѣцала и на оне „најзатуцаније“. Тако ме једном на слави отац исправио кад смо на слави пѣвали „Тамо далеко“: нѣ трѣба да пѣвам „српској војсци, него „нашој војсци, зато што ми у земљи имамо још братских народа и народности, па да се они нѣ уврѣде. Разредни старешина (то је већ друга половина 80-их) ме је питао шта ће ми тај крстић око врата и наредио да га скинем, јер нѣсам дошао у цркву, него у школу. Други један наставник, чувши моје прѣзиме, прѣд цѣлим одѣљењем упитао ме шта ми је био поп Коста: „Грдан је то четник био, силне је партизане поклао“ – све уз кикот вршњака, од којих су се нѣки дичили дѣдама-првоборцима.
90-их је порта ограђена лѣпом, зиданом и кованом оградом. У полупразне цркве нагло покуљала маса. Многи у њој су се лактали, гурали да буду ближе олтару током службе и први стигну до лажице за причест. Многи са жељом нѣ да се нѣчему сами науче, него из жеље да друге поуче, као што су то чинили до јуче по својим комитетима. Све би то било смѣшно, да нѣје жалосно. Онај новинар, Милан Миленковић, ономад се нѣгдѣ цинично спрдао с таквим „ватреним вѣрницима“: каже, послѣ двѣ изговорене рѣченице их прѣпознам, по гађању црквеним изразима које редовно погрѣшно и неумѣсно употрѣбљавају. Човѣк је иначе из свештеничке породице, одлично зна шта говори и потпуно је у праву. Мало стадо се истопило у огромном крду.
Слутим да ни аутор горњег чланка нѣје из стада, него из крда.