Сад, богами, само жалим овај народ. С каквим све политичарима, а и с нама интелигенцијом, он мора да има посла
Слободан Антонић (Фото: Нови стандард/Снимак екрана)
У Скупштини су 3. децембра усвојене измене Закона о уџбеницима. Влада је посланицима послала предлог закона по коме државно предузеће штампа уџбенике за седам предмета (српски, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, ликовно и музичко). Али, онда је та иста влада, током скупштинске расправе, на свој сопствени предлог изнела амандмане, преко којих је оних седам предмета свела на два (историја и географија; члан 7 ст. 2).
Ову промену нико није приметио, јер амандмани нису читани на самој седници. Тако су и владини посланици мислили да гласају за пакет од седам предмета, а изгласали само два.
Ово је урађено у тој мери испод жита да то, испрва, ни новинари нису уочили. Грађанисти су још читаву седмицу наставили своју кампању против националних уџбеника, па тако НИН, 10. децембра, напада „усвојени“ пакет од седам националних уџбеника. Тек 16. децембра Danas обзнањује да је књига пала на два слова. Али, свеједно, и то је много, те одмах затим у том листу следи јуриш и на та два преостала уџбеника.
Фото: Данас
Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника, вредног око 100 милиона евра (овде 424; овде 5:46; овде; овде; овде). Комисија за заштиту конкуренције, на основу података 2018-2020, објавила је да је наше тржиште уџбеника „високо концентрисано“, и да на њему доминира Клет група. Зато су наши уџбеници најскупљи у региону.
Међутим, увођењем националних уџбеника, према неким рачуницама, удео странаца, до школске 2029/30, спустио би се са 87% тржишта на неких 30%. Недопустиво!
(Извор)
Брисел је одлучно протестовао. Европарламентарци су алармирали комесарку за проширење, Марту Кос, а она је „лично покренула ово питање пред српским властима“. На то је прпошно одговорио саветник председника Србије Милош Вучевић, речима да се „Србија не меша у словеначке уџбенике, па ни Словенија не би требало у српске“. „Да ли је од националног уџбеника за српску децу ипак јачи Брисел?“ – забринуто се упитао, месец доцније, новинар Спуњтика.
Јесте, јачи је. Вучић је још као премијер признао медијима да је немоћан пред притисцима Запада, посебно око уџбеника:
„Ја не могу да вам кажем како то изгледа када дођу бизнисмени из појединих земаља и боље да вам не говорим шта раде неке владе када су они у питању. Па ми морамо и данас да држимо у одређеним областима, и за не знам какве уџбенике и за не знам ни ја шта све, морамо да држимо монопол појединим страним владама зато што те стране владе немогуће притиске врше на нашу земљу“ (овде 8:50).
Љиљана Чолић, ранија министарка просвете, својевремено се пожалила да „има толико сусрета са странцима као да је министар спољних послова, а не просвете“.
Срђан Вербић, док је био министар просвете, дао је 2014. да се изради закон о уџбеницима којима би се ограничиле њихове цене. Филип Хаусман, први човек Клета, одмах је послао протестно писмо Вучићу. Писмено је интервенисао и известилац Европског парламента за Србију, немачки парламентарац Дејвид Мекалистер, код председнице Одбора за образовање Александре Јерков.
Вербић је био упоран, и закон је 2015. ипак усвојен. Али, није могао да буде примењен без правилника ког је требало усагласити са Министарством трговине. Међутим, у посету министру трговине, Расиму Љајићу, стигао је немачки амбасадор, па правилник никада није ступио на снагу. Милован Шуваков, тадашњи помоћник министра просвете, изјавио је: „Ручна на правилник директно је повучена из немачке амбасаде“.
Вербић је, у фебруару 2016, писмено обавестио Агенцију за борбу против корупције да је током израде Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа, као и других лица која су била повезана са тим издавачима„.
А његов помоћник, Милован Шуваков, претучен је када је кренуо на посао. Измлатила су га двојица маскираних нападача. Извршиоци, као ни мотив, никада нису утврђени.
Фото: N1
Онда је за министра дошао Шарчевић, па су новим законом, из 2018, избачени сви „проблематични делови“ који су сметали Клету. Месец и по дана пре усвајања закона, министар Шарчевић и премијерка Брнабићка јавно су промовисали дигитални уџбеник Клета у једној школи у Београду.
Ипак, влада је успела да не прода Завод за уџбенике Клету, који је за њега био заинтересован. Какав успех!
Зато је идеја о пакету националних уџбеника изгледала као известан преокрет. Атлантистима ће се спустити контрола над нашим тржиштем уџбеника са 87% на 30% – дивно! Посебно је речит и храбар био наш премијер Мацут, иначе тих и повучен човек. По усвајању законског предлога на влади, он се јавно похвалио:
„Усвајање предлога Закона о уџбеницима историјска је одлука за нашу државу, децу и друштво у целини“!
„Враћање кључних наставних предмета у руке домаћих аутора и издавача није само законска измена, већ цивилизацијска порука да Србија има снаге, воље и способности да самостално обликује своју просвету и будућност“.
„То је победа знања, националне одговорности и сувереног права Србије да своју децу образује по сопственим вредностима и стандардима“.
„Студент који жели да учи“ Милош Павловић и проф. Ђуро Мацут (Архивска фотографија)
„Одлука да се измени Закон о уџбеницима од самог почетка је наилазила на бројне опструкције, притиске и покушаје оних којима су интереси страних центара моћи и профита важнији од будућности наше деце.“
„Посебно се захваљујем председнику Републике Александру Вучићу на подршци, разумевању и снажној визији. У питању је заједнички успех свих нас који верујемо у Србију која зна шта хоће, уме да се избори за себе и не одустаје од онога што је исправно.“
„Настављамо са изградњом образовног система који неће бити предмет туђих утицаја, већ темељ снажне, паметне и слободне Србије“!
Кад оно – све се показа потпуно супротно. Власт, као покисла, ћути, опозиција се прави да није ту, студенти такође – та и они су имали свој „апел империји“, возећи се до Стразбура и трчећи до Брисела. Сад су баш лепо могли да виде од кога су тражили заштиту и с ким то имамо посла.
Заговорник бесплатних уџбеника у Србији проф. Алек Кавчић са студентима посетио Европски парламент (Фото: Фондација Кавчић)
Док су трајале блокаде, кад год сам ишао на факултет, све сам чекао да на ходнику однекуд излети Бакић, који је ухватио да јаше јадног Мацута, и бесомучно га мамуза. Било би ми жао обојице колега да је до тога дошло.
А сад, богами, само жалим овај народ. С каквим све политичарима, а и с нама интелигенцијом, он мора да има посла…
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Народ жалити? Па управо је народ најгори и баш ово и заслужује. Па зар тај народ није 5 окт 2000 ушао у Скупштину и спалио је вијајући заставама Немачке и Британије? Пучина је стока једна грдна, подај јој шта тражи и ајде.
Овај народ није онај народ што је некад био јер су кумунисти 1945 извршили геноцид над свим што је ваљало. А онда су титоистичких одшколивали и програмирали Србе, тј новог човека по својим узусима. Тај рсздуховљени човек је коначно победио слободарског Србина 2000 године и то нам је то.
Тог Србина кога интересује само материјално и површно је у свом последњем тексту(Срби између отпора и капитулације) одлично исцртсо изврсни Владушић.
У овом случају највише жалим С.Антонића, због његовог самопонижења пре свега. Редуковати до те мере сопствени светоназор, изједначавати ‘бабе и жабе’ да би се оправдала наводна неутралност…
Жали Боже!
09.11.2025.
ОКУПАЦИЈА (СТРАНА и УНУТРАШЊА)
Да ли сте се икада запитали како су се наши преци осећали у временима окупације?
Под окупацијом се уобичајно подразумева непријатељско принудно запоседање територије једне државе или неког њеног дела од стране неког страног ентитета, ради успостављања доминације, војног и економског потчињавања, привредне контроле, преотимања и привилеговане експлоатације ресурса.
Јачина стране окупације зависи од нивоа укидања права домицилног становништва на рад, имовину, кретање, коришћење свог језика и писма, неговање свог идентитета и обичаја, слободног изражавања ставова, исповедања вере, и у крајњој линији на право на живот. Уколико је страна окупација драстична и крајње сурова, онда се ради о потпуном поробљавању домицилног становништва које је онда на сваки начин обесправљено и доведено у крајње подређен положај.
Уз окупацију од стране иностраног ентитета обавезно иде урушавање идентитета домицилног становништва кроз присилну или суптилно наметнуту културну, језичку, а врло често и кроз етничку и верску асимилацију у корист окупатора, што дугорочно неминовно води ка ерозији укупног националног идентитета домицилног становништва.
Посебно опасне последице дуготрајне и врло оштре окупације могу наступити у виду знатне или потпуне замене идентитетског кода покореног становништва, па чак и његовог брисања са историјске позорнице, као фактора који може имати било каквог утицаја на окупираном подручју.
Страна окупација може имати и примесе унутрашње окупације, ако је страни окупатор не спроводи непосредно, него посредством одабраних управљача из редова окупираног становништва. Типичан пример овакве окупације се десио у Норвешкој током Другог св. рата када се Норвежанин Видкун Квислинг добровољно ставио у службу нациста, као председник тамошње Владе, сурово угњетавајући и експлоатишући своју државу и свој народ. Бројни су примери таквих окупација (у исто време и стране и унутрашње) у појединим афричким државама у којима су локални диктатори сурово уништавали своје становништво и државу зарад интереса страних окупатора и колонизатора.
Могућа је и само унутрашња окупација државе и народа, у случајевима диктатура или тиранија од стране сопствених властодржаца, као што што је била власт Црвених кмера у Камбоџи, комунистичка власт у СФРЈ под вођством диктатора Јосипа Броза Тита и др. Данашња напредњачка власт има континуитет са комунистичком влашћу, преко заједничког учешћа у власти са социјалистима, који су пресвучени комунисти.
Интересантно је што нису сви свесни своје окупације или су свесни, али не желе да јој се супротстављају, што се посебно односи на све оне који имају користи од такве окупације или једноставно не желе да изађу из своје „зоне комфора“.
Да ли можда имате осећај да сте данас у Србији под окупацијом?
Колико људи у Србији је данас свесно да смо истовремено под страном, „демократском“ окупацијом са запада, али истовремено под унутрашњом окупацијом напредњачког режима под контролом Александра Вучића, који ужива подршку са запада док бесомучно и систематски уништава све институције државе, распродаје ресурсе странцима и пљачка државу? У исто време многи пружају подршку оваквој окупацији, јер су купљени, обманути или не желе да изађу из своје „зоне комфора“.
„Демократска“ окупација Србије од стране запада за многе није видљива, зато што је остављен привид слободе, јер и даље у Србији формално функционишу демократске институције, иако суштински не раде у корист и на добробит државе и народа. Нпр. Народна скупштина одавно не доноси законе у корист државе, него у корист странаца и однарођене напредњачке власти. Цео државни апарат је подређен интересима напредњачке власти и њеног вође Вучића, који зарад опстанка на власти сервисира и интересе западних центара моћи.
Већинској Србији је одавно јасно да се Вучић непријатељски понаша према својој држави, да је власт запосео и изнутра окупирао државу, тако што је након 2012. године покрао све изборе кроз тзв. изборни инжењеринг (капиларни гласови, уцене и притисци на гласаче, куповина гласова, довођење „гласача“ из Републике Српске и др.).
На овај начин се суптилно, а у последње време и све отвореније, одржава окупација Србије, у којој све више слабе економски потенцијали, влада правна анархија, грађани трпе разне врсте притисака, што последично утиче и на слабљење националног идентитета.
У оваквим околностима је илузорно очекивати помоћ са стране ради изласка из окупације, а поготово помоћ са запада. Народ у Србији је препуштен сам себи и сам ће морати да се избори за своју слободу. Сада је тешко потпуно се ослободити стране окупације, али се мора смоћи снага да се најпре отклони унутрашња окупација и да се промени напредњачка власт, како би се за почетак зауставило даље пропадање државе. Тек са јачањем унутрашњих капацитета и консолидацијом државе може се размишљати о промени односа са страним окупаторима који Србију третирају само као своју сировинску базу и тржиште, али не и као партнера за пословање под равноправнијим условима.
Сви који се не слажу са оваквим ставовима и сматрају да је Србија слободна и демократска држава, и да није под окупацијом, врло брзо ће се и сами суочити са последицама ове окупације када буду схватили да се смањује њихова „зона комфора“.
Слобода се никада не поклања, она мора да се заслужи. За њу је потребна борба, кроз жртву, непристајањем на окупацију, изражавањем става и ширењем спознаје о видљивим, али и скривеним знацима окупације.
Хоће ли се Србија ускоро ослободити окупације, то мање зависи од окупатора, а више од већинске Србије која је свесна њених размера и која не пристаје да живи под окупацијом. Свестан је тога и Вучић, али и страни окупатори који тренутно немају ваљану замену за њега. Заједно ће се борити да нас одрже под окупацијом, али је она све видљивија и не могу је сакрити вешто срочена дипломатска саопштења странаца ни Вучићева медијска манипулација преко режимских медија.
Још једном питање – да ли сте се икада запитали како су се наши преци осећали у временима окупације?
Неки су били у својој „зони комфора“, али се већина тада осећала на исти начин како се данас осећа већинска Србија: понижено и обесправљено, забринуто за личну и колективну егзистенцију под окриљем државе, па и за голи живот, због свести да узурпатор власти (унутрашњи окупатор!) систематски уништава Србију, њене привредне, природне и људске ресурсе, те да све више користи насиље како би одржао своју све тежу позицију.
Остаје нам да истрајавамо у непристајању на окупацију и тортуру напредњачке власти на челу са Вучићем, до стварања услова за његову смену. Пристајање на живот под оваквом однарођеном влашћу је саучешће у даљем уништавању Србије, али и акт личног самоуништења и грех према потомцима, којима не смемо оставити овакву Србију без борбе и без покушаја да променимо жалосно стање државе у какво је доведена под руководством Вучића и његових сарадника покупљених из муља са дна друштвене маргине.
Слободан
Stvari su opasnije nego sto izgleda .Mada nije za zanemarivanje ogroma zarada , strancima je mnogo bitnije nesto drugo. Dugo sam radio kao ucitelj i jako dobro znam kakav je kvalitet udzbenika bio do pre dvadesetak godina , a kakav je danas .Tu pre svega mislim na udzbenike iz matematike i srpskoj jezika .Tema je prevelika i prevazilazi jedan ovakav komentar , ali zainteresovani mogu prosto uporediti nekadasnju Zavodovu i danasnju Kletovu citanku za bilo koji od prva cetiri razreda i videti koliko danas nedostaje lepih prica , basni , bajki , narodnih pesama …Nedostaje ,ili ga vrlo malo ima , sve ono sto je itekako pomagalo u vaspitavanju dece : price o hrabrosti , nesebicnosti , dobroti , patriotizmu …Da , setih se ( valjda sesti razred ) da su izbacili Rakicevu ,, Na Gazimestanu,, …
Недостаје и песма чика Јове Јовановића – Издајици. Али је Досманлије избацише још пре 25 година међу првима.
ИЗДАЈИЦИ
Свака ј птица у свом јату,
Свако тежи своме брату,
Својим братом тугу блажи,
У свом јату срећу тражи,
А куд тебе носи крило,
Издајицо, срам те било!
Кад неправда духом крутим,
Стане шибат бичем љутим,
Братац брату шапће тио:
Бич ме није одродио,
А ти лижеш туђе биче,
Издајицо, несретниче!
Пропате се муке многе,
Док се дигне кула слоге,
У њој олтар наде живе –
Душмани се на њу киве –
Ти помажеш да је сруше,
Издајицо, кам ти душе!
У народу срце здраво,
На њ се баца црни ђаво,
Ал не стиже из даљине,
Ти си ближе, српски сине, –
Да ко би га тако ујо!
Издајицо, мрска гујо!
За чим деди крвцу лише,
За чиме ти мајка дише,
За чим сеја сузе лије,
За поносом Србадије,-
Све то дере рука т смела: –
Издајицо, крв те клела!
Српском сину цвет је миља
Кад га народ благосиља,
Зато чува своје име,
Да с у тузи дичи њиме, –
А ти с волиш Вуком звати,
Издајицо, јадна т мати!
Али гутај меда клета
Из кошнице српских штета,
Благуј, благуј, време ти је,
Док ти народ чемер није,
Благуј брзо, благуј, море,
Издајицо, слепи створе!
Кад се роди сунце наше,
Попадаће тиран-паше,
На развали врашких снага
Грлиће се браћа драга –
Ти ћеш свиснут од срамоте,
Издајицо, не било те!
(Јован Јовановић Змај)
Не било вам да завирите у данашње уџбенике основног образовања.
Још црње је кад схватите да се настава махом одржава спрам садржаја тих и таквих уџбеника који су до те мере с брда/с дола копипејстовани а у исто време толико различити да за прелазак у суседну ОШ не само што морате да купите наново скоро све уџбенике већ су безмало потребни и диференцијални испити. За прелазак у школу која је на другој општини вероватно се полаже државни испит. У реду, можда код уџбеник-дилера не важи територијална организација као у „држави“ али углавном је тако.
Терет који пада на родитеље је неухватљив, не само терет постизања дечије учености већ и буђења љубави према сазнању, радознању, проницљивости. О самосвести и личности да не говоримо, основне вредности су изврнуте на наличје, до нивоа ругањa Краљевићу Марку у уџбенику за трећи разред. Не претерујем.
С друге стране беда је толика да се човек/чица мора запитати како су се деца школовала док мајке нису имале паметне/мобилне уређаје? И да, добар део уџбеника унакажен је овим џендермеријским човек/чица накарадизмима од којих је, сигуран сам, и Чалетовом/вој синчини мука.
Неки ће прегурати и седмогодишњу битку (https://stanjestvari.com/2025/12/10/vladimir-dimitrijevic-posle-sedam-godina-doneta-konacna-presuda-da-moja-kritika-lgbt-nije-govor-mrznje/) а ко прегура рат (https://stanjestvari.com/2024/03/27/porodicni-sabor-rezolucija-okruglog-stola-rat-protiv-porodice/) причаће.
Уџбенике БИРА наставни колектив сваке школе СВАКЕ ГОДИНЕ а Савети родитеља мукло прихватају. Сетимо се и у вези овога неколицине часних изузетака. Каква-таква разлика у квалитету уџбеника уочљива је код оних које о свом руву и круву на располагање ставио г. Кавчић, и претекао (https://stanjestvari.com/2024/07/26/izdavacka-kuca-klett-izgubila-spor-protiv-profesora-aleksandra-kavcica/). Подсећања ради, претекао је и домаћин овога бЛога (https://stanjestvari.com/2024/05/27/aleksandar-lazic-odgovor-kletovom-advokatu/), и још претиче.
И нису само маме, које већ генерацијама и иначе завршавају основне школе, у питању: безмало туце правилника цитира се на иницијалном родитељском састанку за пети разред (Београд је у питању). Доцније, дочим непедагошка делинквенција довољно пробије црвену правилничку зону (деца не читају правилнике, казаљка обиђе цео круг и исповрати се на бело) ето нам педагошке делинквенције где се сви покрију ушима и праве се невешти, са све надлежним родитељима, а све под покрићем неких дугих правилника. Спашавај се ко може и тако у круг.
Онда се ствари морају решавати непосредним радом на терен(чету)у, па макар имали посла са децом ћевабџија или краљева кокаина. А деца никада нису проблем, проблем је управа – моја, ваша, наша – и ћутање. Деци је и трачак светлости довољан да пођу за њим, трачак просветљења а не просветитељизма ни дигиотизма (https://stanjestvari.com/2024/06/22/timoti-geglajn-generacija-z-je-zarobljena-u-virtuelnom-kavezu/).
О упливу (зајахивању) разноразних јахача НВО апокалипсе, које су свему заправо бабице, ако не и кумови, не треба трошити речи. Другачије не може ни бити кад нам је Влада заправо највећа невладина организација. Ту једносуштност НВО и ВО (владиних организација, власти & опозиције, како год ви НАТО гледали) међутим увек и свуда треба огољавати, па тако и у школи. Тим (Н)ВО амалгамом је премазано читаво школство и, као по команди, тзв. Савети родитеља, а симфоUнија постане упадљива толико да просто боде очи сваки пут када се имало дигне прашина против неког злочиначког подухвата. Примере да не наводим.
Како ли је бити просветни сужањ (радник) и под окупацијом радити/радовати/ратовати са децом и родитељима (који СМО тек посебна прича)? Зна ли се шта?
Борити се, боТити се или ћутати и трпети?
Штампајте, ја и сада из ваших уџбеника (не) држим час? (!)
неЉубезни ортоДоксије
Антонић је доследан. У свим анализама истиче ту тезу о „јадном народу“. И ту највише греши јер је ова власт „најнародскија“ од свих досадашњих власти у Србији. Ниједна власт није била толико близу медикритету и просеку као ова. Отуда и њена широка и дуготрајна подршка, отуда толика продуктивност кампања власти, учинак пропаганде итд. Овај народ и ова власт живе у симбиози јер би и ови који нису власт, а подржавају је чинили исто да су власт. Боре се да их председник примети и помало жале што они нису у прилици да чине исто.
Професор Антонић је у праву, баш смо колонија!
Волео бих да видим предлоге овог професора и сличномишљеника на тему: Како се извући из овог ужаса!?
Да ли се ико извукао из колинијалног статуса без грађанског рата и војне интервенције колонизатора?
Што се тиче уџбеника и наших школа мислим да много више траже/коштају и знатно мање пружају него када сам ја био основац у давној осмој деценији прошлог века.
Сада су деца у нашим школама угрожена и физички, превеликом тежином књига и свезака које морају да носе. Нормалан човек може да подигне 1/3 и неко време носи 1/10 сопствене тежине. Када се упореде масе наших основаца и школских торби са обавезним садржајима, онда се види да тај однос није уважен. Последице су криве кичме! Предлажем уредницима сајта да затраже и објаве податке са систематских прегледа основаца!
Са садржајем наставе такође много тога није у реду, мислим да су деца затрпана са превише информација, у хуманистичким наукама и спорних.
Такође су и критерујиму оцењивања знатно срозани.
Последица је да наше школе масовно завршавају и неписмени. Не знају ћирилицу, нити 4 рачунске операције са децималним бројевима и разломцима, чак је и таблица множења под знаком питања. Веровали или не, али сви који се запошљавају у фирми у којој радим пролазе испред мене већ годинама.
Ћацизам у Србији је знатно раширенији од подршке актуелној власти!
Крај осталог, последица је вишедеценијског претварања наших основних и средњих школа у превасходно социјалне установе. Од наставника се у првом реду захтева да децу замајавају да не би лутала улицама, а што се тиче знања, „ако нешто закаче од предавања добро је, ако не … пуштај то, неће нико да се замера…“.
У друштву (+/- 10 година), често то поредимо са нашим искуствима основаца и средњошколаца из 8. и 9. деценије прошлог века.
Предавано је знатно мање, али смо основне ствари (писменост, рачун, …) морали да знамо. О здравственим могућностима и потребама деце и безбедности се много више водило рачуна. О родитељским буђеларима, каквој-таквој социјалној приближности деце такође.
Сваке године је неко одлазио из и долазио у оделења и сматрам да је то веома важно!
Они који нису хтели или могли да науче бар оно најосновније (писменост, рачун, …) су понављали, ако треба и више пута, па одлазили у специјална оделења или прелазили у вечерње школе.
Насилну децу су лако смиривали, основно образовање је било обавезно али школе су могли деци и да промене, без сагласности родитеља. Када неко дете не могу да обуздају, онда наставници обавесте директора, он неку службу у општини, па онда школе размене „добра“. До тада насилно дете се у новој средини смири за неко време, па ако опет почне да малтретира другу децу и наставнике, опет мења средину и тако све до 15. године.
Мислим и да многи психолози и педагози сада проблематичној деци чине медвеђе услуге. Упорно их задржавају у средини у којој понављају насиље, а све зато да би себи правили посао.
Можда сам отишао предалеко, али се наставља на текст изнад.
Има нас који још увек чувамо совјетске уџбенике,неоптерећени идеологијом. А остали, по вољи.