Није ни чудо што су Доситеја – са Вуком који се „оженио“ у папском храму неправославном женом и пропагирао рано југословенство – Брозови ковали у звезде
Споменик Доситеју Обрадовићу у Смедереву, поклон Ротари клуба (Извор: Фејсбук страница проф. Небојше Јовановића)
Повремено видим како неко тврди како је Доситеј Обрадовић умро као монах и да његова мисао није у нескладу са Православљем. Сулудо!
Прво, он је напустио манастирски живот након три године монаштва, путовао је по свету и бавио се лаичким учитељским занимањем као и било који други световњак. Такође, у Халеу је коначно скинуо мантију и обукао мирјанско одело, изгубио је и наличје монаха. Друго, и много битније, Доситеј је експлицитно све до своје смрти писао како не би била никаква штета да монаси сасвим нестану са лица земље. Да не причамо колико је пљувао житија Светих, Свете Оце и остале ствари везано за монаштво. Ко воли Доситеја, не може волети монаштво – и самим тим Православље.
Православље: Помен највећем српском просветитељу и реформатору Доситеју Обрадовићу
Није ни чудо што су Доситеја – са Вуком који се „оженио“ у папском храму неправославном женом и пропагирао рано југословенство – Брозови аколити ковали у звезде. Но, ако се Вуку може одати признање због његових историјских и етнографских списа уз скупљање народних песама (не дакле и језичких реформи које уосталом и нису његова идеја, већ Аделунга, Мркаља, Копитара и других), ја у Доситејевој мисли не налазим ни једну једину трајну заслугу за Српство. Све што је писао, своди се на пљување монаштва и затуцано веровање у савршеност људског разума што је ископирао од француских просветитеља (идејна претеча каснијег тоталитарног нацизма и комунизма, као и свих дистопија).
Зато, браћо Срби, и звона и прапорци и књиге. Али, не Доситејеве књиге – осим као пример како не треба.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Пејковића)
Categories: Гостинска соба
Овај текстић је пример ревности, али свакако не по разуму. Јер, пљувати тај исти разум је непаметно само по себи. Додатно, на некултуран начин се односити према великану србске историје значи узимати посао србским непријатељима. Доситеј је већину свог знатног имања подарио Карађорђу и устаницима и основао је Велику Школу. Само по томе је заслужио да га Срби памте и поштују. Тврдња да ко не воли монаштво не може волети Православље је шупља колико и надобудна. Православље нема шта да се воли или не воли. Оно се живи или не, са падовима, подизањем, па опет падовима, итд… Ако је Доситеј и критиковао монаштво (а јесте) то је било на основу његовог личног искуства, а критика је била према појавама негативним и недостојним монашког позива и традиције. Аутору смета што су идеје просветитељства преко Доситеја дошле и до нас. Али, како да не дођу – нисмо ми неко племе дивљака у Амазонији које хиљадама година не трпе никакве спољне утицаје. Неки од тих су свакако штетни, а неки сигурно не. Зато би мање ревносни, а паметнији требало да узму у обзир следећи приступ, као општи начин поступања са идејама и људима – да промисле дубље, ствар коју испитују обрну и окрену, па смирено предложе, ово је за одбацити, а ово за пригрлити. Тако би требало да раде достојни посленици на њиви културе једног народа. Иначе ћемо наставити у стилу башибозука, па да рушимо, палимо и понижавамо и бацамо се камењем на оно што нам се не чини позитивним, јер смо редуковани на само једну идеју или гледиште, па се све остало чини криво и нечисто. Уобичајена метафора за то је да се избаци дете из каде са прљавом водом. Прљавштине је код нас и превише, треба је чистити, али браћо, дечицу ваља сачувати…
После Олге Луковић-Пјановић, Јована Деретића и Милоша Милојевића, ето на нишану Вука и Доситеја . Учимо неосрБску историју, то је глас прошлости из срећне будућности.
Тако је Марко, управо је из доситејевштине и вуковштине и изникло ово зло сорошоидне другосрбијанске смердјаковштине. Мора се правити разлика између просветитеља и прокромпиритеља Србадије. Доситеј није био ово прво, био је ово друго, хвала му на кромпиру. Мали прилог на ту тему од пре десетак година: http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/2272-lazniprosvetiteljdositejobradovic
Мени је занимљиво поређење периода Доситеја са садашњим.
Може се наравно много тога приговорити Доситеју, али када га поредимо на пример као првог министра просвете у Кнежевини Србији са нашим садашњим министром откопчаног шлица, који не вади руке из носа и који не уме да се прекрсти, већ руком млати по ваздуху, нешто налик на цртање пентаграма, онда се питамо да ли треба да се бавимо Доситејем, који је поставио темеље модерног школског система и основао Велико училиште (претеча Универзитета у Београду) или садашњим министром који бахато укида средства и уништава Универзитете по Србији. Школске уџбенике нам пишу и штампају у ЕУ. Језик нам се накарадно и на силу мења у складу са ЕУ, па сада говоримо лоповкиња и српски идентитет.
Доситеја су у то време коментарисали великани попут владика Његоша, Николаја или светог Јустина Ћелијског, а ко данас може да коментарише стање у просвети, осовина Буловић – Перић?
Младост нам данас није добродошла ни у скамији ни у црквеној порти, изгледа.
Ово су теме драги моји!
@Радован Одличан коментар, потписујем.
Невероватно је да је аутор текста научни сарадник и да напише ово.
**** *****! Исчупати Доситеја из историје и посадити га у садашњост па опљунути по свему што је учинио, чак и по ономе што није учинио (зашто није!), па то није заблуда, то је затуцаност.
@035: Једини начин да добијеш лајк је да се прикључиш народу најстаријем, или да си против просветитеља. Срби су подељени пола-пола.
Прави просветитељи су заправо коментатори, а текстописци су као ђаци (или ћаци) који тек треба да се докажу.
То је опште мишљење васцелог коментаторлука.
Рекох и нећу више.
Радовану. Поштовани Радоване, све је то лепо што Ви наводите, али да је Доситеј поштовао тај Ваш приступ – што је добро прихвати, што је лоше одбаци – свакако не би био одговоран за највећу катастрофу која је у том тренутку могла задесити Србадију, а то је да посвађа Цркву и школу. Управо то је урадио Доситеј и управо због тога он не може нипошто бити СРБСКИ просветитељ, он је антипросветитељ! Све супротно од Светог Саве! Шта значи „Велика школа“ ако она ратује са Богом? Свети владика Николај мудро пише да је Србима било потребно око 70 година од Косовске битке да потпадну под физичко турско ропство, а 70 година после Првог србског устанка да потпадну под западно духовно ропство. Управо је Доситеј био један од двојице кључних криваца за потпадање Срба под западно духовно ропство. То је генијално осетио и велики србски геније Његош, који пише: „Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га ПРЕЗИРЕМ КАКО ЧОВЈЕКА КОЈИ НИЈЕ ВИДИО У ШТО СЕ САДРЖИ СРЕЋА НАРОДА“
@Радован
Нападати „разум“ (заправо затуцаност) онако како су га схватали просветитељи и Доситеј је паметно по себи. Тај њихов „разум“ ништа добро није донео човечанству, осим тоталитаризама у виду јакобинизма, нацизма и комунизма (читајте Арентову или фон Ледина, Хајека и многе многе друге на ту тему). Наука и технички прогрес су постојали и пре Доситеја и просветитеља и независно од њих – заправо, највеће проналаске захваљујемо клирицима и аристократама који су духовно и методолошки стасали у миљеу сасвим другачијем у односу на оно о чему су маштали Доситеј и клика (Њукомен као клирик изумео парну машину и Лавоазје као аристократа утемељио хемију).
Доситеј имао знатни иметак? Колики је то био иметак? Колико је топова и џебане купљено од тога? Он није могао имати новца као неки трговац или индустријалац тога доба, односно као нека организација попут Српске Цркве тада која је неупоредиво више помагала устанике од Доситеја. Бачки владика Јовановић је само у првом месецу устанка проти Матеји послао два топа, заједно са џебаном и тобџијом Швабом који је Србе научио како да пуцају из топа. Да не причамо о митрополиту Стратимировићу колико је муниције и топова слао током целог устанка и колико је помогао својим везама да аустријски граничари зажмуре на шверц оружја устаницима. Ни ви ни други Доситејеви аколити никада нисте овог митрополита и овог владику бачког ковали у звезде да су патриоте, али зато Доситеја глорификујете као да је не знам шта. И то по ту цену да је у Србију донео једно врло отровно учење – да је сасвим пожељно да сви српски манастиру нестану и претовре се у хрпу камења без монаха. Павелић и Броз би били пресрећни да је поживео још мало да то спроведе у дело, да не морају они касније да прљају руке.
Није лепо лагати. Доситеј није нападао монаштво само свог доба, већ целокупно монаштво од свог настанка до краја. Пљувао је и египатске прве монахе и њихова житија, исто као и своју сабраћу и савременике. Њему је сметало монаштво по себи, не просто неке девијације монаштва. А у православљу су готово све након Апостола створили монаси – васељенске Саборе, патристичку литературу, каноне и све. Ако ви тврдите што и Доситеј да је могуће волети православље или га живети (како год) тако што ћете пљувати монаштво, то је исто као када бисте рекли да нисте за Вучића, али ипак гласате за њега на изборима.
Такође, није лепо да ми импутирате нешто што нисам написао. Јасно сам написао да у Доситејевој мисли, дакле у његовим написаним речима, не налазим ништа вредно. Нисам ту помињао никакву праксу. Што се тиче праксе, о томе се може причати, али то је друга тема.
@Марко Пејковић
Јако добар коментар, свака реч на месту.
„Велика школа“ би настала овако или онако, само не би била затрована од самог почетка. А отров се, дакле, преносио и увећавао готово несметано до данашњег дана.
Што се мене тиче, о Вуку Караџићу може бити опречних мишљења, јер је човек чинио и добро и лоше. Али Доситеј, то је једна једноставно жалосна појава у српској историји.
Патријарх српски Порфирије саборски беседник на јубиларном 90. Вуковом сабору
„Размишљајући пре више недеља о могућој теми данашњег обраћања, зачуо сам звона Саборне цркве која су позивала на вечерње богослужење. Док сам се успињао степеништем које води у порту старог Саборног храма, тема коју сам до тада тражио указала се пред мојим очима. На самом улазу у Саборну цркву, испред њеног главног портала, налазе се гробови двојице великих синова српског народа: Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића.“
„Погледајмо прво начин на који се живот и дело умнога јеромонаха – који је у свом свештеничком и монашком чину остао до краја живота – Доситеја Обрадовића доживљава и тумачи код једног, на жалост немалог, дела наших савременика.“
„Пишући о својим студијама Доситеј је забележио да је у Халеу престао да носи мантију и да је ту обукао световно одело. Разлоге који су га на то навели није тачно навео. Њих су потоње генерације тумача, у складу са својим погледима на свет, жељама и амбицијама дописивали на свима добро познате начине, посматрајући овај Доситејев поступак као почетак потпуне секуларизације његовог живота с једне, и, симболички гледано, одбацивање и избацивање мантије из српског културног и просветног јавног простора, са друге, дубље, стране. Шта се, у ствари, десило? Православних теолога на Халском универзитету у периоду од 1690 до 1800. године било укупно петнаест, а од тога су једанаесторица били Срби. Сви они су у Халеу скидали своје мантије не због промене идеолошких и верских уверења него из једног крајње конкретног и, слободно можемо рећи, застрашујућег разлога. Нова средина у којој су се нашли православни клирици – студенти гајила је велики степен анимозитета према Јеврејима – на које су својим изгледом: дуга брада, коса, тамне хаљине до земље, они подсећали. То је неретко за последицу имало да су припадници јеврејског народа бивали нападани на улицама, при чему је агресивни антисемтизам знао да има озбиљне и трагичне последице. Због тога је свим православним, па и српским, студентима саветовано да се тако не облаче да не би и сами постајали жртвама таквих напада. Знајући за ове стварне разлог халеовских скидања мантија лакше нам је да и Доситејев поступак реално проценимо и неидеолошки вреднујемо, а њега самог другачије посматрамо и разумемо, поготову имајући у виду чињеницу да је и сахрањен чинообразно одевен, као монах.“
„Читаве генерације Доситејевих тумача дале су све од себе да формирају слику о Обрадовићу као надахнутом и ревносном промотеру образовања који се неуморно супротстављао конзервативним и мрачним друштвеним, тачније – црквеним, слојевима, директним противницима просвећивања српског народа. Сакривши се иза једне поједностављено протумачене Доситејеве максиме „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају!“ ови тумачи или не знају, или неће да знају, или губе из вида, или намерно прећуткују истину да Доситеј није био једини просветитељ свога народа у времену у коме је живео. Под звоњавом истих тих звона и уз звецкање прапорца са кадионица и архијерејских сакоса плејаде архипастира и пастира Српске Цркве су са истом том, а много кад и већом, ревношћу ширили идеје о значају просвете и образовања од њега самог. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери.“
„Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Већи и значајнији део тих школа отваран је са благословом и под окриљем Српске Цркве.“
Извор: ТВ Храм
Треба ипак рећи да је основао Богословију Светог Саве у Београду. При том, нисам његов превелики поштовалац, јер никад нисам могао да прихватим то пљување по Цркви и монаштву преко сваке мере.
@Коментар Марка Пејковића: Волети монаштво значи ступити у њега, ко сме судити нечијем избору? И волети идеју Тита, Доситеја, Русоа,Томаса Мора. Исуса или Мојсија значи само изучавати их и примењивати. Подржавам Вам борбу против идеолога Срба изабраног народа и зато сам циник према заокрету против просветитељства и то са православне платформе. Објективна критика свештенства није јерес, није на сво свештенство и монаштво сишао Дух свети.
Превише је Доситеј велики да би му нашкодио ***** аитошовинистичких пајаца
@Khal Drogo
Лупате глупости. Доситеја су највише у небеса дизали аутошовинисти попут Југословена, комуниста и данашњих другосрбијанаца и евроталибана. За праве Србе он никада не може да буде велик. Заговарао је уништење манастира век и по пре Павелића и Броза.
Очигледно је и јасно да су друштво, верници, струје у СПЦ и коментатори овде подељени, грубо на две стране: „Једно је бекство у манастир, бекство Светог Саве, и друго је бекство из манастира“, и на две епохе „средњовековне, од Светог Саве до Доситеја, и нововековне – од Доситеја до данас“;
„Та два историјски независна чина судбински се одражавају на ход једне нације кроз векове, али истовремено символишу жеравичну раскрсницу на којој се непрестано налази човек уопште, и од које зависи његова судбина у времену и у вечности.“
„Свети Сава и Доситеј су два егзистенцијална става према животу и свету, два става који се узајамно додирују и прожимају на многим тачкама, али и који се суштински разликују у оном што је најбитније и најпресудније за човеков живот у времену и простору, али и дубље и шире од времена и простора…“
„Доситеј је у бити трагична личност, као што је трагична и наша модерна култура и просвета чији је он био „први попечитељ“. Отуда, на њему зидати будућност значи одрећи се свог историјског континуитета и идентитета, одрећи се Светог Саве и светосавског Предања.“
„Доситеја није могао прихватити Његош, и то не само због његовог „антикалуђерства“, него ради много дубљих и озбиљнијих разлога. Владика цетињски је и те како осетио да је код Доситеја умртвљено чуло за праву и истинску просвету.“
„Суочивши се са вулканском трагиком људске природе и историје, Његош је веома лако могао увидети површност и наивност Доситејевог просвешченија, али и опасности које се иза те наивности крију по судбину народа. Зато је његове списе назвао „источницима… горким и отровним“, а његово просвешченије – „развратним“, сматрајући да није корисно народу, јер није саобразно „данашњима опстојатељствима нашима“ и неје утемељено на „благочестију“ (православној вери). … Он то просвјешченије не воли јер су му „зли основи учињени на поруганије светиње словенске“. И додаје: „Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмјејанија над благочестијем“.
Митрополит Амфилохије
Из књиге “Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“
Процес нововековног бездушног бегства из манастира је незаустављив и сада га воде силе трансхуманизма, глобализације, екуменизма и вештачке интелигенције.
Ко се ипак зажели манастира, може га посетити он-лајн преко Туманка, српске телигенције. Ускоро паљење ЛЕД свећа са тајмером, а плаћање Мастер картицом.
Ко оно рече да је српски средњи век почео бекством Светог Саве у манастир, а српско ново доба бекством Доситеја из манастира? Не могу да се сетим, али мислим да је био у питању неки црквени ауторитет. Ако би могао неко да помогне са извором…
Е сад, зашто смо у ситуацији да једни црквени ауторитети говоре једно, а други друго…
Ако је пут Светог Владике Николаја спасоносан, ако је он највећи Србин после Светог Саве по речима Св. Јустина, шта онда може бити пут Доситеја Обрадовића? А који је, по његовим речима, облачио мантију само кад је требало да се прехрани?
А ако је пут Доситеја Обрадовића спасоносан, онда је Св. Владика Николај обичан мрачњак без икакве животне, културне, верске, чак и философске вредности. Мада, пошто смо као народ поприлично ишли стазама Доситеја, требало би да нам добро иде и да смо добро прошли? Или бисмо можда заиста сјајно прошли, да само није било мрачних фанатика типа Николаја и Јустина?
Шта ту уопште може бити заједничко? Ако не може, онда који је од та два пута исправан? Или су оба истовремено исправна, а ми живимо у квантнофизичкој духовности где све одједном може и не може, и јесте и није?
@природно телигентан
Не чуди ме што је Порфирије рекао то за Доситеја како би се допао другосрбијанској чаршији. Скоро све што он каже је двосмислено, противречно или сулудо, али свакако увијено у обланде јефтине патетике и лажне хармоније. Тако исто прича да је Косово Србија, али подмазује Вучићеву издају севера Косова и Метохије и предавање наших сународника Куртију на тацни. Тако исто хвали Светог Јустина (Поповића), али истовремено хвали и женевски екуменизам и на речима и на делу – а екуменизам је Ава осуђивао увек и свуда, без икаквих рационализација или попуштања. Од таквог двосмисла и конфузије у глави пате и сви коментатори овде који хвале Доситеја. Буквално као да нам кажу да нису за Вучића, али да гласају за истог на изборима.
Порфирије каже да је оправдано што је Доситеј у Халеу скинуо мантију како не би био изложен подозрењу средине због сумње на јеврејски идентитет. Апсолутно сулудо! То је као када бисмо рекли да је оправдано да пред Западом или Истоком кажемо “привремено“ како КиМ нису Србија. Или пред Павелићем да нисмо Срби. Или пред Брозом или Турцима да нисмо православци. Порфирије нас овде учи кетманизму који је можда дозвољен муслиманима, али нама православним Србима никада није.
Колико речи о једном масону…
@Марко Пејковић
Драги брате, овде појединци не могу да разумеју ни знатно простије ствари, а не ову ”вишу математику” о којој ти говориш.
Сетио сам се извора. Књига је из времена јеромонаха Амфилохија и представља растављање Доситеја Обрадовића на саставне делове, до последњег катаклингера и калабастера. У тим саставним деловима, било новим, било половним, не може се наћи ништа православно, са могућим изузетком гореспоменутих катаклингера и калабастера, будући да не постоје. Јеретичког, опет, може се наћи на метар.
https://www.rastko.rs/bogoslovlje/m-amfilohije-prosvetno_predanje_c.html
Дакле, један глас из Цркве обрише под Доситејем, и то крајње аргументовано, други глас из Цркве му држи похвално слово а трећи глас из Цркве му држи помен.
Добро смо ми верници још иоле нормални.
П.С. Да и не спомињем то колико би било природније одржати неку врсту помена масону у масонској ложи. Е сад, како они то тачно раде… Треба неко стручнији од мене. Али сигурно имају неки ритуал успомене на заслужне чланове, нелогично је да нема баш ништа. И зашто наметати православног Христа Бога неком ко се за живота држао Великог Архитекте Универзума… Сваком своје божанство, не треба оправослављивати људе на силу, ни за живота, ни по смрти.
И, пошто се као један од највећих аргумената у корист Доситеја наводи његов патриотизам… Да то Васи Пелагићу можда није недостајало патриотизма? Зар није још више пострадао због истог? Можда и њему неки помен онда, крштен човек, чак је и архимандрит својевремено био?
Браво Бојане, погодили сте у центар!
Вера је Сунце, знање је Месец.
Исус Христос је светло света.
Светло јевропског просветитељства је Луцифер или Лучоноша.
Врхунац јевропског просветитељства је, на пример, опетовано разарање србског православног манастира Благовештенија Пресвете Богородице у Житомислићу 1941. и 1992.
„И светло светли у тами и тама Га не обузме.“
@Марко Пејковић
Ала ти, брате, мрзиш… Ја бих се на твоме месту забринуо за своју душу, пусти Доситеја…
1:21:25
Бѣјех лѣтос у манастиру Студеница. Најзад су рестаурирали живопис храма, уклонивши оне ружне, бѣле „пѣге“ са фресака. Ипак, нијансе нѣсу истовѣтно погођене, па се флеке и даље виде. Те „пѣге“ нѣсу направили ни Турци, ни Арнаути, већ српски монаси тзв. „пиковањем“, када су у XIX вѣку били дошли на идеју да манастиру подаре „лѣпши и модернији“ живопис. Тако да најлѣпшим узорцима наше срѣдњовѣковне духовне умѣтности, прѣживѣвшим и ратове, и разарања, и вишевѣковну турску окупацију, и пожаре и свакакве нѣдаће, – умало нѣсу доакали баш они који су први били дужни да их чувају – српски монаси, у тек стеченој слободи. А чујте – Вук Стеф. Караџић без подршке тако „високодуховног“ клира – попова и монаха – нѣ би тек тако ни могао крчмити српску књижевну баштину, што му је за оно доба осигуравало живот на високој нози.
Још је мучени патријарх Арсеније Чарнојевић дошао дотле да издаје опроштајнице – баш као папа римски: https://www.словесник.срб/rade-jankovic-pouke-jednog-raskola/
Мој драги пријатељ, који је овој чињеници можда први посветио озбиљнију пажњу, из ње „прѣко колѣна“ извлачи закључак да је патријарх Арсеније малтене још онда био спреман да српску Цркву потчини Ватикану зарад пролазних, овоземаљских интереса и циљева. Може бити, али менѣ нѣшто спречава да такав закључак узмем здраво за готово – а то „нѣшто“ је сва потоња историја наше Цркве (онима који се рѣше да погледају указани чланак: о Арсенијевим опроштајницама, битним за ову тему, пише у завршници, Епилогу, мада стрпљивијима прѣпоручујем да прочитају цѣо текст (иначе, одломак из књиге која је већ у продаји) – подстѣцајан је за размишљања о српском усуду.
Јесте ли читали мемоаре Симеона Пишчевића? Они Црњанском бѣху подстѣцај за писање највећег романа српске књижевности – „Сеобе“. У њима је дат најпластичнији, најизворнији портрет владике Василија Петровића Његоша, прѣтка нашег највећег пѣсника. Једна од главних брига владике Василија била је: како што боље уновчити прѣсељење што више своје најздравије, наспособније мушке пастве у царску Русију – у својству руских граничара. Цѣнкао се за њу „по грлу“, као да је стока у питању – у томе је честити владика видѣо страшно добар бизнис. На том „народнѣм“ послу, владика Василије је у Петрограду и рикнуо, а да је једва видѣо своје пастве. Ово жаргонско „рикнуо“ за „умръо“ сам намѣрно употрѣбио – толико мучан утисак ми је оставио Пишчевићев портрет његове личности.
Послѣ ова два архијереја да поменемо архимандрита Јована Рајића, митрополита Стевана Стратимировића, еп. Платона Атанацковића и Лукијана Мушицког, прѣко Нићифора Дучића па све до браће Руварац, чиме смо већ увелико загазили у ХХ вѣк: памти ли ико, о православни, иједно њихово врѣдно, богонадахнуто богословско дѣло – акатист, химну, проповѣд, барем малечко парченце нѣког икоса или кондачића? Нѣ – код свѣх њих су главно дѣла из историје, физике, лѣпе и прѣводне књижевности, поезије, ратне вѣштине, јанкових конака, ама, чега год хоћете – али најмање хришћанске науке и проповѣди. Истина, током XIX, па још више касније, ХХ и нашег вѣка, написано је море свакојаких докторских дисертација, поучителних православних књига, али све је то развѣјао вѣтар заборава. Духовност нашим првим духовницима нѣје била најпреча брига. Мушицки нам је, између осталог, оставио пар пѣсмичака о женским и мушким полним органима, на којима би му и римски паганин Марцијал позавидѣо, а Вуков Црвен бан се покрио ушима од стида, е због високог академског приступа и стила; друге његове архијерејске колеге бѣху масони, један је чак живот завршио самоубиством – а ми ћемо да какимо по Доситеју Обрадовићу као једном од главних праузрока свѣх наших садашњих нѣдаћа?
Да се разумѣмо – нѣсам никакав прѣтѣрани поклоник његовог лика и дѣла. Као клинци, у првој половини 80-их, у нижим разредима основне школе смо учили његове прѣводе Езопових басана – и то без „осаврѣмењивања“, практично на славеносрпском, уз неопходна учитељска појашњења нѣких рѣченичких конструкција и застарѣлих рѣчи. Нѣ видим у томе ништа лоше, штавише, уколико су те басне данас избачене из лектире – то сматрам чистим злочином. Његови „Живот и прикљученија“ су неопходна књига, уколико нам је стало да појмимо свакидашњи живот и свѣтоназоре наших прѣдака – из тог доба остали су нам веома оскудни извори. Чак ми пада на памет: ону дирљиву сцену, кад младог монаха духовни отац (настојатељ манастира, Тодор – ако добро памтим) благослови да напусти манастир и подвизава се у свѣту – сасвѣм комотно је могао прѣписати Достојевски са Зосимом и Аљошом у „Браћи Карамазовима“ вѣк доцније: исто је духовно стање, иста епоха. Достојевски нас у том роману упозорава да за Цркву кудикамо већу опасност прѣдстављају намножени терапонти унутар њених зидина (оно што Фудељ доцније назива „тамним двојником“ Цркве), него самопрокламовани богоборци изван њених зидина. Због тога Пејковићеву опаску о потпуној безврѣдности Доситејевог дѣла сматрам чистом будалаштином, нѣдостојног нѣког с академским звањем. Могу му само пожелѣти да он сам створи бар приближно корисно дѣло, макар за своје саврѣменике – а будућим нараштајима шта остане.
Растко је у манастир побѣгао (и у њему остао) јер је наишао на благочестиве учитеље, и постао Сава. Димитрије је из манастира (и то са благословом) побѣгао као Доситеј, јер је у њему затекао чисту спрдњу над сваким благочашћем. Ипак је остао Доситеј (добро-де, можда нѣ баш увѣк, цѣљ оправдава средство, таквом се моралу нѣје научио у кући, већ у манастиру, на крају крајева, то име му је остало на надгробној плочи). Изабрао је да пут и истину даље потражи сам, са свѣм спотицањима и заблудама. Стога бих се, сасвѣм нѣскромно, усудио поспорити и с пок. митрополитом Амфилохијем (на чију књигу нас је Бојан упутио, и коју врѣди прочитати). Ружно је ниподаштавати нѣчије родољубље, па још са безбѣдног одстојања од прѣко 200 година. Свети владика Николај и авва Јустин нам нѣ би сијали таквим сјајем да им сабраћа по постригу и чину нѣ бѣху толико (испод)просѣчним.
Отпадништво од Цркве се убрзало још у XVI вѣку. Гледано само кроз основно – храм и литургију – разарањем најпрѣ црквеног појања, затѣм живописа, на крају и језика: једноврѣмено овим редослѣдом и упоредо. Посао с језиком свршавају у наше дане, а ми преко тога прѣлазимо као преко плитког потока – и судимо Доситеју. Генијални владика Раде је, с растојања од пола вѣка, одлично видѣо све Доситејеве мане, па га је због њих прѣзирао, али, ако сам га правилно схватио, нѣ зато што је Доситеја сматрао издајником рода, него зато што он свој дар „нѣје умѣо употрѣбити на добро рода“. Дакле, нѣ приписује му свѣсну (зло)намѣру, нѣ пориче му родољубље (које овдѣ нѣкима нѣје довољан „аргумент“), нѣ поништава га као човѣка (таква „мода“ ипак је дошла с комунистичком „дијалектиком“) – прѣзире га због лакомислености. Он притом нѣ види јасно још црњег Доситеја прѣд самим носом, у виду Вука Караџића, што опет не чуди: послѣ битке сви смо сјајни ђенерали, ни генији од те „врлине“ нѣсу поштеђени.
Понављам: уопште ми нѣје намѣра да „браним“ или „величам“ Доситеја. Једноставно нѣ мислим да се простим блаћењем нѣчега или некога ишта може расвѣтлити: јесте да смо сви ми одрасли на каубојцима или кримићима, али малчице је дѣтињасто, смѣшно, а богами и злогуко тако упростачену, црно-бѣлу слику, прѣносити у стваран живот.
Праштајте због опширности, али покушао сам да обухватим и у један одговор сажмем све прѣтходно рѣчено од других коментатора.
Људи се готово никада не могу делити на само добре и само зле.
То је једна игра ума. Зове се когнитивна пристрасност. Мозак одлучује хеуристиком. На основу примљених, увек ограничених информација, труди се да нађе решење. При томе иде линијом штедње енергије. Еволуциона предност, или нас тако калибрирали Елохими, или од блата направио Господ Господ, познат и као Јехова. Можда и природна селекција и Свети Дух.
Благодат пред Богом је остати дуже са децом и учити с њима варињонову теорему, него отерати све од себе, сести на компјутер и писати, ето тако, неке хулне речи.
Свакако је Доситеј имао промашаја.
Али и Јешу је проклео смокву што није родила, а и полупао некој сиротињи тезге што су продавали врапце и гугутке пред храмом – њега смо пак оправдали. Тако нам казато.
Иначе да се подсетимо, Вучић је оличење зла, за њега правде нема, а студенти су анђели, за њих суда нема. За вође протеста нема коментара, они не смеју да се помињу.
Звездаши су цигани
Партизанивци гробари
Америка велики сотона
Срби – небески народ
Памет у шаке.
Нека се наше душе пробуде и освесте, касније може бити касно.
Коментар на пост Гремлина.
Никако се не бих могао сложити са многим покушајима обељивања Доситеја од стране Гремлина. Као прво, не може бити мерило нечијег односа према Христу и вери Православној да ли је он написао неко „врѣдно, богонадахнуто богословско дѣло – акатист, химну, проповѣд, барем малечко парченце нѣког икоса или кондачића“. Толико је великих светитеља Христових било а да ни једно записано слово иза њих није остало. Ако је архимандриту Јовану Рајићу, митрополиту Стевану Стратимировићу, еп. Платону Атанацковићу, Лукијану Мушицком, Нићифору Дучићу па све до браће Руварац, Христос био мера свега у њиховом животу (ја не износим вредносни суд да ли јесте или није, некима од њих свакако јесте био Христос мера свега), зашто бих их омаловажавали што нису иза себе оставили „икосе и кондачиће“. Доситеју Христос свакако није био мера свега.
Као друго, ДУХ Доситејевог просветитељско-реформаторског учења био је АНТИЦРКВЕНИ, у томе је суштина. Западњачки тријумф формалног људског разума над свим другим што се налази унутар човека, разума заснованог на самоме себи, разума који не признаје ништа изван себе и изнад себе – Доситеј прихвата као аксиом, за њега Божанско Откровење као да не постоји. А та тежња да се логиком објасне све животне појаве неминовно доводи до кидања целовитости сазнања очуваног у Православној Цркви и светоотачком предању. Људи који ДУХОМ нису били у стању да схвате величанствену средњевековну културу у чијем је средишту био Бог, тај период су назвали “мрачњаштвом”, а истинско духовно мрачњаштво у чијем је средишту био трулежни човек, мрачњаштво које је поробљавало рационалистичке умове, Доситеј је Србадији представио као истинско просветитељство. Апостол Павле у посланицима Римљанима позива хришћане да се не саображавају овом веку, а Доситеј позива управо на супротно – на повођење за “духом времена”. Наравно да су многе ствари из наше прошлости по природи ствари данас незамисливе, али морални закон је вечан и православни хришћани се не смеју саображавати свету који у злу лежи. Хришћани који подлегну “духу времена које у злу лежи” нису ништа друго него “обљутавела со” по речима самог Христа. Дух светосавске просвете за једини циљ је имао вечно спасење људске душе кроз непоколебиву веру у Онога Који нас је Својим Крсним Страдањем искупио од греха, проклетства и смрти. Дух Доситејеве просвете више је повлађивао рационалистичком умовању које у крајњој линији повлађује и угађа себи и својим страстима. Таква просвета полако али сигурно српског човека доводи до либералног стадијума у коме ништа више није свето и због тога сам тврдио и тврдим да Доситеј јесте духовни отац данашње другосрбијанске сорошоидне смердјаковштине.
Као треће, кад се већ толико труби о Доситејевом патриотизму, да ли заиста овакве стихове о аустријском ћесару може написати ИСТИНСКИ србски патриота (из Доситејевог „Писма Харалампију“):
Српске кћери младе на удају,
Цвеће беру, венце сплетавају:
Са ружицом прси своје красе
И веселе узвишују гласе;
На похвалу РИМСКОГА ЦЕСАРА,
Аустријског двора господара,
ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу,
Сунце света и благодетељу!
Блажена мајка која ТЕ родила,
Света сиса која ТЕ дојила!
Или ово трабуњање Доситеја из „Писма Харалампију“: “Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества“.
На жалост, многи учени Срби су прихватили трабуњања лажног просветитеља да није важно ко је какве вере, одрицање Божијих и наметање природних закона (закона јестества), то је касније ушло како у српски просветни програм, тако и у антисрбски програм србождера Јосипа Броза и то је коштало србски род милиона жртава током мартиријског по Србе ХХ века.
И као четврто, о вредности књижевног дела Доситејевог. Ако Христос није мера свих ствари верујућим хришћанима, онда њихово размишљање неминовно доводи до тога да се може тврдити да је веће дело Фридриха Ничеа од дела светих Јеванђелиста. Сигурно је био талентованији књижевник од сваког Јеванђелисте и сигурно да му је дело много обимније од дела светих Јеванђелиста. Гогољ у свом Портрету генијално приказује како се уметност у којој Христос није мера свега, претвара у страшну сатанску силу, показао је колико невоље може донети стваралаштво уметника уколико није посвећено Богу, него лукавоме, када је сликар насликао портрет духа таме. Свако ко је долазио у додир са тим портретом доживљавао је несрећу. Када је аутор слике схватио какву силу има његово дело, и какав је грех починио, одмах се упутио у манастир да искупи своје грехе. Овај исти уметник, који је много година провео у молитвама, потом је могао да уради слику Рождества Христовог на којој су сви хероји изгледали као живи. Н. В. Гогољ је у „Портрету“ указао на два пута – од талента ка погибији, и од чињења греха ка добру.
Те катарзе код Доситеја нема, у његовом делу не постоји оваплоћени Бог, за њега је људски разум једино божанство. Због тога Доситеј није србски просветитељ него антипросветитељ.
После Олге Луковић-Пјановић, Јована Деретића и Милоша Милојевића,oво троје кокђје је навео 035 нису уопште историчари него шарлатани .Милош Милојевцић јесте слушао историју а шта је положио и схватио нико не зна.Он је творац псеудо историје која се од 90тих поново појавила међу Србима.О Доситеју нећу нешто коментарисати.Целог живота је задржао монашко име и сахрањен је као монах.Био је превише дете свог рационалистичкиг времена.
Премного је Срба који су из најбољих намјера постали марионете својих „хендлера“, господара игре. Флуидна је међа, која раздваја гријехе њихове вољне од невољних. Сматрам да је Вук продао душу непомјанику. Добрим дјелима је само зачинио своју отровну кашу, да је Срби лакше прогутају.
О Димитрију Обрадовићу немам неко посебно добро мишљење. Сматрам да је био заслијепљен лажним сјајем Запада. Сунца на заласку, које умире у крви невиних.
Кад се подвуче црта, закључак је да је Вук много више зла нанио Србима. Србима је ишчупао Језик из битија. Сада смо скоро нијеми. Да не кажем нијемци. Може и са великим словом.
Донекле разумијем Доситеја. Вријеме смутње, Црквом управљају фанариоти… Слично данашњици. Мислим да је у сличној ситуацију Васо Пелагић поступио много поштеније. Ако се већ хтио направити отклон од учмалости и запарложености…