Доситеј је сахрањен испред Саборне цркве, а 1897. његов гроб премештен поред гроба још једног српског великана, Вука Стефановића Караџића, преносе новине Српске патријаршије
Извор: Православље
Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Нектарије служио је 10. априла помен Доситеју Обрадовићу у Саборној цркви у Београду.
Помен овом српском књижевнику, просветитељу и реформатору традиционално се служи у склопу манифестације Доситејеви дани који сваке године организује Задужбина „Доситеј Обрадовић“.
Највећи српски просветитељ и реформатор Доситеј Обрадовић преминуо је 28. марта 1811. године у Београду. Сахрањен је испред Саборне цркве. Његово тело је два пута премештано, први пут 1837. године због зидања нове Саборне цркве и други пут 1897. године како би се његов гроб поставио поред гроба још једног српског великана, Вука Стефановића Караџића, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.
Наслов и опрема: Стање ствари
(ТВ Храм/Православље, 11. 4. 2024)
Categories: Гостинска соба
Највећи српски просветитељ???!
Наградно питање: Које су везе и заједничко учење наааајвећег српског просветитеља (сви знате ко је то) и апостола Павла?
Ко погоди – добије бесплатно нову пеглу на пару од мене!
Највећи српски растрига и духовна штеточина, расцрквенитељ и помрачитељ чистог православног ума народног, какав црни просветитељ!?
„Српске кћери младе на удају,
Цвеће беру, венце сплетавају:
Са ружицом прси своје красе
И веселе узвишују гласе;
На похвалу Римскога цесара,
Аустријског двора господара,
Јосифе Фтори, мили владетељу,
Сунце света и благодетељу!
Блажена мајка која те родила,
Света сиса која те дојила!“
Из „Писма Харалампију“.
Доситејево просветитељство је претеча комунизма, либерализма, европејства, југословенства… Он је отворио врата европских идеја и идеологија и почео са изгоном православља из Срба.
Доситеј је анти Свети Сава. Ако је он „српски великан“ онда Свети Сава није, и обратно. Као појединци, и као народ морамо изабрати путеводитеља. Не могу обоица.
О доситеју је на @стање ствари просвећујућа истина просветлила всаку мрачну тајну мрачнога обрадовића који србску кућу обрадов’о није, но је раскућио јесте… Кад речем доситеј обрадовић, мислим вук караџић, видим броза и чујем жвалавог вучића…
@Зоран Николић (Ваљево)
Свако Слово, свака Запета и свака Тачка Вам је на мјесту, поштовани брате Зоране!
Мислим да би се у наведено друштво димитрију обрадовићу (који се не може називати „Доситеј“, јер се размонашио), требало додати и велики број врховних клирика наше Свете Цркве.
Они би Цркви начинили велику услугу, кад би и формално слиједили обрадовићев животни пут. Мање би штете чинили, кад би се размонашили и напустили нашу свету Цркву. И ово што раде, радили као отворени противници Цркве (какав је био обрадовић), а не као њен врх.
Риба се квари од главе. А риба (ИХТУС – Ichtus) и јесте символ Хришћанства.
Поштовани Зоране,
ко што рече брат Момчило свака вам је на месту и ка у Његоша.
Али постоје још и неки претходници а то су Чарнојевићи…
Било је тешко под лојавима и Србима у Босни и у старој Херцеговини па их нико није одводио са огњишта.
Па онда Милан „тајна декларација да би ја био краљ“ а тек Александар од Југославије који нам је вероватно историјски гледано учинио више зла од ћопавог.
Неко је овде пре извесног времена написао да је Србија распета између Светог Саве и Доситеја…
Какви су нам били световни и духовни владари последњих 500 година добро ми и постојимо.
Господ очигледно ипак има неки план са нама, слава Њему за све!
Слава теби Србине, мучениче, без игде икога, без оца, мајке, државе, у време свеопштег ропства, кренуо си сам у свет понет својим идеалима, грешан као и сви, али вазда веран својој Сербији, и милом Богу, шта си могао да урадиш, урадио си, да си имао своју државу, урадио би много више, ниси као ови твоји вајни коментатори звани ДОГОДИНЕУПРИЗРЕНУ ЦЕПИДЛАКЕ продавао маглу него си под старе дане сам дошао своме роду на помоћ, тамо где се главе секу и људи набијају на колац, да умреш са миром у слободној Сербији, хвала теби родољупче, нећемо те заборавити.
„Ja bih Dositeja počitovao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našeg naroda, ali ga obratiti nije umio i zato ga prezirem kako čovjeka koji nije vidio u šta se sadrži sreća naroda, što mu može pričiniti nesreću, i kako čovjeka koji je bio nekome podlo orudije potsmjejanija nad blagočestijem“. Његош
Доситеј је био масон. Колико ја знам, и Вук такође. Рећи за Доситеја да је „највећи просветитељ и реформатор“, и уз њега узвеличати и Вука (како је учињено у овом тексту) тешко да би могао неко ко је чврсто, доследно православан. Ту ћу стати, да не изрекнем закључак који се неодољиво намеће.
Двеста двадесет година је прошло од почетка Првог Српског Устанка.
Д.Обрадовић је половину својих финансија и имања дао на располагање Вожду и устаницима. Само због тога заслужује неизбрисиво место у историји. Друга је прича његово (не)религијско опредељење и утицај на просвећивање народа без светла Црква а према западним стандардима онога доба.
Имамо ли ми уопште капацитет за не искључиво црно-бело гледање на проблем, тему, човека?
Дакле, да кажемо само у једној реченици — Д.Обрадовић, великан српске историје, који је активно подржао Карађорђа и учествовао у Првом Устанку и био оснивачем Велике Школе, претече БУ.
На крају, упокојио се 1811-те, не дочекавши слом Првог Устанка, али ни слободу златну србскога рода која је ускоро уследила, а за коју је живео.
@Иља Међедовић
Његош је завештао своје величанствене стихове Карађорђу, Његош – монах и миропомазаник Србски, вазда чист и бел, никад бљутав и црн, као обрадовић. О чему уистину пишете у својем коментару, поштовани ?!
Да, може се рећи да је био и патриота и да је био пожртвован на пољу просвете и генерално напретка устаничке Србије. Али је био сав у Просветитељству – разум, наука, хуманизам…и у антагонизму према Цркви. A то је у складу и са његовим масонским хабитусом. Имајући ти у виду, не може се сматрати највећим (истинским) просветитељем. Барем је веома неочекивано тако нешто прочитати у званичном гласилу СПЦ.
@ЗН(В) и @РЛ
Да мало појасним свој кратки коментар.
Покушах у њему да укажем на тенденцију да се све(т) тумачи само кроз црно-бели контраст. Тако на пример, написаше (провокативно или грешком?) посленици са сајта СПЦ да је Д.О. „највећи српски просветитељ“, што им се може урачунати у испад (озбиљан фаул). Јасно је да он то није нити по једном основу, којих је више, при чему је најважнији и највећи постављена пре неких осам векова. С тим да се непрекинути проводник просветитељства (само не француског) простире од Светог Саве до данас, осветљавајући чак (или најважније) мрачна доба под Турцима. Овде мислим на просветитеља без (једног) имена, на (гениј) народног песника који је разасуо бисерје епских песама по крвавом историјском путу којим прођоше Србљи. А шта да кажемо за србског златоустног Николаја — да не би Светог Саве ето највећег духовног просветитеља Срба. Дакле, Срби имају светала и светионика да им нису омалили кроз векове. (Евсевије нека се још стрпи, и не увреди :))))
Д.Обрадовић даде свој огромни лични допринос паљењу огња неугасивог — Устанка против вишевековног народног ропства. Да је био на, за Србе неприличну и недостојну, „вранцуску“ страну, јесте, то је и велики Његош недвосмислено рекао и критиковао у свом писму Књазу Милошу. Али да ни после два века од његовог упокојења немамо уобличен, уравнотежен став о неком ко је несумњиво великан српске историје, јер је директни учесник Првог Устанка, је знак наше слабости. При том мислим на наше посленике на културном и политичком пољу који су име Доситејево злоупотребили за своје потребе и циљеве. Првенствено власт комунистичка, до сржи разарајућа антисрпска. Ови га величају по мери својих идеолошких убеђења којима лоботомизирају српску свест. Али, али, ако га ови величају не значи да национално свестан, родољубиви Срб треба да га унижава и само црном фарбом премазује. Јер човек је наш, великан, Карађорђев соратник. А повод за то јер се неком малом пискаралу задуженом за понеку вест на сајту СПЦ омакло па написа „највећи просветитељ“. Истина, од неких виших посленика на СПЦ њиви „омиче“ се много горе и више у задње време због чега је множина верног народа збуњена и безрадосна. Али, парадоксално, у овом примеру, управо је СПЦ пронашла „меру“ уважавања, за Д.О. и В.К. – сахрањени су у дворишту Саборне Цркве. Нека би им Господ опростио све гријехе, вољне и невољне…