У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их умножавају даље

Епископ др Данило Крстић (Извор: СПЦ)
О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости“. Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.
Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.
Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.
Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог средњег и сиромашног.
Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.
Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.
Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.
Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.
На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.
Владика Данило Будимски: Зашто је православно-католичанска вера најбоља
За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.
Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.
На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија.“ Лепо тело – један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.
Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).
А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.
Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.
На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…
Зато Христос, на том трећем спрату, каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. А средњем каже: „Ти уради колико можеш“.
Међутим, у дан васкрсења мртвих и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.
Зато једнакост у Церкви значи једнакост у величанству синова Божијих.
Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.
У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.
Владика Данило Будимски: Смисао страдања – духовни пут ка спасењу
Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.
И у рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.
Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.
У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи – још више од Његове богочовечанске Лепоте…
Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.
Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.
У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.
Из књиге: Владика Данило Крстић, Светлосник Божје лепоте – списи, беседе, разговори. Објављено у издању „Светигоре” 2015. године
Опрема: Стање ствари
(Митрополија црногорско-приморска, 17. 10. 2025)
Categories: Гостинска соба

“У овоме свету нема једнакости.“
У рођењу и смрти (у овоме свету) сви смо једнаки.
У рођењу једнако сви удахнемо (живот), а у смрти сви једнако
издахнемо (живот). Почетак је – удисај, а крај је – издисај, једнако
за све. Између је дисање – живљење живота.
Ово одређује Господ Бог – Божија воља.
Ако је тако у биологији, нема разлога да не буде и у социологији.
Ово друго Господ Бог не одређује, допушта да то уређује човек,
и очекује да то “јест и будет“ сагласно Божијим заповестима.
По речима Христа ( једнако за све/сваког, сваку): “Не учини
прељубу, не убиј, не укради, не сведочи лажно, никоме неправду
не чини, поштуј оца и матер.“, залога за задобијање Царства
Божијега.
И даље (једнако за све/сваког, сваку): “гладнога нахрани жеднога
напој, голог одени (обуј), госта дочекај, бездомном подај уточиште,
болесног посети, утамниченог походи…“, залога за задобијање
Цартсва Божијега.
Пред Господм смо сви једнаки – душом и телом.
Зато се и каже: “Подај Богу Божије (за душу) и цару царево (за тело“).
Христос је Својом беседом/поуком прво нахранио душе, а потом (једнако)
и тела окупљеног народа чудом умножења хлеба и рибе, тако да се
сви наситише, а што претече би сакупљено (да се не изгуби).