На Видовдан озорим, / гором песму расточим, / не би ли ме чула царица, / пресвета наша Милица, / можда ме јутром зазове / да растерујемо гавране

Фото: Фејсбук страница Љиљане Браловић

На Видовдан видову траву,
праву веру, образ и срце
на сунце зором износим.
Пробудим кћер уснулу,
шаљем је бистром извору
у крчаг воде да захвати,
можда ће опет требати
Косовка девојка Србији.

На Видовдан рано ураним,
уље у кандило приносим,
кошуље сину доносим,
умесим чесну погачу,
можда га Кнез позове
на равно Косово поље.
Ако му устреба синова,
Милоша, Ивана, Милана,
да ми гладан не оде.

На Видовдан озорим,
гором песму расточим,
не би ли ме чула царица,
пресвета наша Милица,
можда ме јутром зазове
да растерујемо гавране
низ поље као сејмене,
семе им се црно затрло.

На Видовдан не чекам:
обувам бесмртне опанке,
кораке уз небо управим,
веру пред Бога износим
и још се јаче помолим
за смртне и бесмртне.
Видовдан да нам осване,
тамо где је свитао и раније.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Љиљане Браловић)

Categories: Гостинска соба

Tags: Bидовдан, Љиљана Браловић