Исихастички покрет није био само мистичко побољшање, већ и реформа црквене праксе: Монаси су одбацивали материјална добра и политичке утицаје, пише „природно телигентан“
Фото: Стање ствари
У периоду када се развија паламовски исихазам, Византијска црква је била дубоко погођена корупцијом, а посебно симонијом (куповином црквених положаја) и моралним падом свештенства. Ови феномени имали су директан утицај на раст исихастичког покрета, који се посматрао као духовна алтернатива и реакција на декаденцију.
Симонија (од Симона Мага, Дела 8:18–24) означава трговину црквеним достојанствима, свештеничким чиновима или сакраментима.
Како се практиковала у Византији?
Цариградска патријаршија и регионалне епархије често су постајале предмет политичких игара. Богати кандидати плаћали су властима или црквеним властодршцима да буду постављени за епископе. Царски двор је користио црквене положаје као награду за лојалне службенике, што је доводило до постављања неквалификованих лица. Неки епископи су више били уплетени у дворске сплетке него у пастирски рад, што је изазивало револт међу монасима и нижим свештенством.
Петар Пашков: Зашто је свети Григорије Палама данас вероватно „најпроблематичнији“ учитељ Цркве
Последице симоније – губитак духовног ауторитета. Народ је губио поверење у хијерархију, видећи црквене поглаваре као корумпиране службенике, а не духовне вође.
Исихасти (нпр. атонски монаси) су сматрали да је службено свештенство изгубило светост, док су они чували „чисту“ традицију.
Поред симоније, византијско свештенство 14. века било је оптуживано за материјализам и раскалашеност. Док су монаси живели у сиромаштву, неки црквени великодостојници (нпр. у Цариграду или Солуну) имали су палате и слуге. Поједини епископи нису редовно посећивали своје епархије, већ су остајали на цариградском двору, тражећи политичке привилегије.
Високо свештенство је било отуђено од народа и народних потреба. Постојале су оптужбе да поједини свештеници наплаћују крштења, венчања или исповеди. Док су исихасти инсистирали на духовном животу, многи парохијски свештеници су били необразовани и равнодушни према вереницима.
Управо због ових проблема, исихастички покрет није био само мистичко побољшање, већ и реформа црквене праксе: Монаси су одбацивали материјална добра и политичке утицаје.
За Паламу, искуство Бога (кроз молитву срца) било је важније од црквених титула.
За разлику од протестаната, исихасти нису напуштали Цркву, већ су инсистирали на њеном враћању аскетским идеалима. Паламина победа на саборима показује да је византијско друштво прихватило реформу, а не револуционарни раскид. Исихазам је, дакле, био покушај обнове цркве изнутра, кроз повратак њеним мистичким коренима.
Коришћена литература: углавном D. J. Geanakoplos, Byzantium: Church, Society, and Civilization Seen Through Contemporary Eyes (1984)
ПС. Није јасно чуђење и неверица. Написано је врло блиско данашњој ситуацији у корпорацији „СПЦ д.о.о.“ на пример.
Коментатор с надимком „природно телигентан“
Categories: Гостинска соба
И кад нађемо Цркву, не престајемо да је тражимо, у Цркви.
Далеко догурасмо, то јест, падосмо, кад се секташки тенденциозни ‘урадци’ на тему Цркве издвајају као вредни посебног истицања. Аферим.
@Елефтерије Слободановић
Следе документовани примери корупције у Цариградској патријаршији и епископијама у Византији 14. века, који би код Протестаната и Католика били мнооого дужи, гори и грђи:
Патријарх Јован XIV Калека (1334–1347)
Оптужен за куповину епископских тронова уз подршку цара Андроника III.
Извори: Писма Николаја Кавасиле (PG 150, 372–373) наводе да је Калека користио финансијски притисак на епископе.
Епископ Атински (неименовани у изворима)
Георгије Пахимер („Историја“ 2.29) бележи случај где је епископ платио 100 хиперпирона за постављење.
Након што је симонија откривена, смењен је на Сабору 1341.
Митрополит Ефески Матеј
Гргор Палама у писму („Антиритика против Акиндина“) га оптужује за примање мита за рукоположење свештеника.
Одговори црквених сабора (1341–1351)
Током паламитских спорова, симонија је била једна од кључних тема.
Сабор 1341. (против Варлаама)
Канонска одлука: Осуда Варлаама, али и подсетник да епископи морају бити изабрани по заслугама, а не путем корупције.
Палама је користио аргумент да симонијачки епископи не могу ваљано судити о теологији (јер су духовно компромитовани).
Сабор 1347. (проглашење паламизма)
Патријарх Исидор I смењује симонијачке епископе који су подржавали антипаламитску странку.
Практични исход – Обнова епископија са изабраним монасима (нпр. Калист I као нови патријарх).
Сабор 1351. (тријумф паламизма)
Канон 7: Експлицитна осуда симоније као „јереси против хијерархијског поретка“.
Потврђена је Паламина теза да се божанске енергије не могу стећи куповином.
Атоски монаси су нудили решење за кризу, харизматски избор игумана (независно од државе). На Атосу, игумани су бирани без царевог мешања, што је контраст царској патронажи у Патријаршији.
Дакле, сабори нису само потврдили теолошку правоверност, већ и реформисали црквену праксу:
Смањење утицаја цара на постављање епископа.
Промовисање монаха на кључне позиције.
Оштра осуда симоније као антитезе исихастичког идеала.
Неки од „секташких“ извора:
J. Meyendorff, A Study of Gregory Palamas (1964).
G. Ostrogorsky, History of the Byzantine State (1968).
D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium (1993).
Према учењу Светог Григорија Паламе:
Свештенство: да буде узор у молитвеном животу, избегавајући свeтовне сплетке и материјалне амбиције.
Верници: да упражњавају „молитву срца“, тражећи унутрашње јединство са Богом.
Свештенство: да проповеда реалност обожeња (θέωσις) – да човек кроз благодат постаје „бог по милости“.
Верници: Да приступају тајнама (нарочито метаноји) као средствима преображаја.
Свештенство: да се бежи од симоније и политичких утицаја, фокусирајући се на пастирску бригу.
Верници: да избегавају површну веру, тежећи аскетском труду (пост, молитва, милостиња).
Свештенство: да брани православну теологију.
Верници: да слушају духовнике, али и сами учествују у црквеном животу (не само као „пасивни посматрачи“).
Исихазам није само за монахе – то је пут свих који желе аутентично хришћанско искуство.
Иако су историјски контексти различити, постоје структурне паралеле између византијских проблема 14. века и савремене СПЦ.
Питања за “правоверног” Елефтерију:
Да ли се у СПЦ данас „додељују епархије“ кроз учешће и везе у држави или цркви?
Да ли је било финансијских скандала (нпр. непроверена употреба црквених средстава, везе са политичким елитама)?
Да ли постоји (истина тиха и спорадична) критика од стране монаштва?
Да ли је високо свештенство СПЦ блиско повезано са влашћу и да ли је било јавне подршке одређеним политичким странкама?
Да ли СПЦ доноси одлуке самостално или под политичким притиском?
Да ли постоје спољни утицаји (нпр. Руска црква)?
Да ли се манастири као центари духовности дистанцирају од политичких афера?
Да ли у СПЦ постоје сплетке и материјалне амбиције?
Да ли се на Скупштини СПЦ доносе одлуке, везано за случајеве корупције?
Да ли постоји елементарна транспарентност и јавне расправе о финансијским и моралним проблемима? Да ли су верници упознати са радом Цркве?
Да ли се верници питају за кључне одлуке СПЦ као отуђење свете имовине у С. Македонији, питања екуменизма …?
Да ли СПЦ и високо свештенство бежи од симоније и политичких утицаја, фокусирајући се на пастирску бригу?
Да ли је високо свештенство СПЦ блиско аскетском труду?
Одговорићу укратко уместо вас на нека од питања. Корупција и симонија су били присутне и у средњовековној Византији и присутни су у савременој СПЦ. У Византији је дошло до званичне реформе кроз саборе, док у СПЦ још увек нема институционалног преокрета и не назире се.
За остале одговоре вас молим да се јавите!