Свети Григорије и његово учење – православно учење – најбоље изражавају идеју да човек, одрекавши се света, може непосредно и одмах пронаћи оно што је веће и важније од света
Свети Григорије Палама (Фото: Фејсбук страница Ж. Никчевића)
Свети Григорије Палама је данас вероватно „најпроблематичнији“ учитељ Цркве.
У прошлом веку, Палама, исихазам, Исусова молитва итд. били су практично мода: готово сви велики православни теолози 20. века посветили су на овај или онај начин заоставштини Светог Григорија знатан део својих дела (чак је и о. Александар Шмеман у младости проучавао богословље светог Марка Евгеника), а исихазам и Исусова молитва постали су готово главни идентификациони знак православља (чак и Селинџерови јунаци читају „Пут ходочасника“!).
Међутим, потом је клатно кренуло у супротном смеру, тако да не само међу научницима, историчарима и патролозима сад има много правих антипаламита, већ се и – што је најважније – променило масовно расположење, како ми се чини, међу лаицима заинтересованим за теологију уопште. Критика Паламе не само да постоји као интелектуални покрет – она налази одјеке. Чим у разговору о историји православне мисли мој саговорник помене Паламу, одмах очекујем критику или, у сваком случају, скепсу.
Зашто је то тако? Чини ми се да је управо „мода исихазма“ била аномалија (сама комбинација речи звучи помало шизофрено). Нећу рећи да је Палама најхришћанскији аутор у историји. Али ипак су, без сумње, исихасти били ти који су се највише предали Богу. „Љубав је добро расположење душе, по коме она ништа што постоји не претпоставља познању Бога“ [Max. Conf. Cap. de Caritate, I 1.]
Мисионари, проповедници, служитељи милосрђа – сви су они бар делимично разумљиви људима. Али човек молитве и ћутања, који тражи Бога у себи, а не кроз творевину, изузетно је удаљен од земаљског града и још за живота се сели у Град Божији. А теологија Светог Григорија, која учи о могућности непосредног општења са нествореним, непосредног учешћа у Божанском животу какав јесте, наравно, најбоље даје основу за такво схватање духовног живота.
Због тога су се и Волтер, и уопште читав круг интелектуалаца епохе Просветитељства (иако је њихов главни непријатељ био католицизам, а не православна црква), ипак стално и изнова окретали критици Паламе. Управо исихазам као пракса и паламизам као богословље били су за богоборце највиши израз тог веома старог хришћанског света који су хтели да униште до темеља: „Доказано је да су и Источно и Западно царство погубили верски спорови и монаси. А заправо… кад је Мухамед заузео Константинопољ, монаси су били много више забринути за вечност Таворске светлости, коју су тражили на свом пупку, него за одбрану града од Турака“ [Вольтер. Романы и повести Фр. М. Вольтера. СПб., 1870. С. 3632].
Сам свети Григорије уопште није веровао да сви без изузетка морају нужно постати исихасти и видети Таворску светлост за живота (за оне који сами нису свети, довољно је да поштују светитеље и да се угледају на њих колико могу, са смирењем). Али ипак, он и његово учење – православно учење – најбоље изражавају идеју да човек, одрекавши се света, може непосредно и одмах пронаћи оно што је веће и важније од света.
Ова мисао боли. Ако је то тачно, онда је, по Розановљевим речима, „свет постао горак“ од такве „сладости“. Ово је уобичајена хришћанска идеја, али нико не напушта свет категоричније од исихаста, и нико не обећава већу „сладост“ од Паламе, који директно афирмише могућност општења са нествореним, без аналогија и сличности.
Али човек од горких ствари узмиче. Та реч је сурова.
То је оно што ја мислим о Светом Григорију Палами, да тако кажем, из публицистичке перспективе.
Превео: Ж. Никчевић
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал П. Пашкова/Искра, 14. 6. 2025)
Categories: Гостинска соба
Питање било постављено у наслову. Одговора ниђе у тексту. Време утрошено на читање – изгубљено.
Аутор (као што је већ примећено) није дао кључне одговоре. Анализа Паламине теологије и исихастичког покрета захтева истовремено разматрање теолошких, историјских и социополитичких чинилаца.
Григорије Палама прави разлику између божанске суштине (неприступачне за човека) и божанских енергија (које човек може искусити), што постаје темељ исихастичке духовности.
Палама је имао озбиљне полемике са Варлаамом Калабријским. Варлаам је сматрао исихастичко искуство психолошком илузијом, док је Палама бранио реално обожење (θέωσις) човека као трансформативни процес. Исихастички фокус на контемплацију одудара од црквене рационализације. Према источнохришћанским учењима, теоза је у великој мери сврха људског живота. Сматра се достижном само кроз сарадњу човекове активности и Божјих нестворених енергија, односно директним духовним увидима светаца, мистика, али и посвећених верника.
И овде се јавља основни узрок критике Паламе, јер од пада Цариграда (1204) византијска црква доживљава дубоку кризу легитимности, а исихазам нуди озбиљан, другачији и алтернативни модел светости независан од политизоване хијерархије. У 14. веку, црквени положаји често су се куповали, а свештенство је критиковано због неморалног живота. Исихазам се може тумачити као реакција на институционалну декаденцију. Монаси су користили духовни капитал (аскетски ауторитет) да оспоре црквену бирократију која је губила углед и престиж.
Због наведеног назире се „Зашто је свети Григорије Палама данас вероватно „најпроблематичнији“ учитељ Цркве“, јер су „проблеми“ данас исти као и некад.
Исихазам јесте најкраћи и најбржи пут ка Богу. Без пуно философије, без непотребних ритуала и без губљења времена и енергије. Може се само поставити питање колико нас је спремно за тај пут. Још прецизније, колико нас жели на тај пут. Ако не желите поћи негдје, наћи ћете милион разлога да тамо не одете. Још горе, измишљаћете препреке. Као, ја бих али…
Много је поштеније рећи: Мене Бог не интересује. Мантију сам обукао да боље живим, боље зарађујем. Да постанем владика, можда патријарх… Па онда вјежбам гимнастику ријечи, акробације… Понављам празне ритуале. Љуштуре без садржаја. Ког нам врага треба Палама? Да све поквари… А баш иде као по лоју.
„… У 14. веку, црквени положаји често су се куповали, а свештенство је критиковано због неморалног живота. Исихазам се може тумачити као реакција на институционалну декаденцију. Монаси су користили духовни капитал (аскетски ауторитет) да оспоре црквену бирократију која је губила углед и престиж….“
У којим то секташким књигама пронађе ове подлости? Или си измислио онако „офрље“?
@Пазимо
У периоду када се развија паламовски исихазам, Византијска црква је била дубоко погођена корупцијом, а посебно симонијом (куповином црквених положаја) и моралним падом свештенства. Ови феномени имали су директан утицај на раст исихастичког покрета, који се посматрао као духовна алтернатива и реакција на декаденцију.
Симонија (од Симона Мага, Дела 8:18–24) означава трговину црквеним достојанствима, свештеничким чиновима или сакраментима.
Како се практиковала у Византији?
Цариградска патријаршија и регионалне епархије често су постајале предмет политичких игара. Богати кандидати плаћали су властима или црквеним властодршцима да буду постављени за епископе. Царски двор је користио црквене положаје као награду за лојалне службенике, што је доводило до постављања неквалификованих лица. Неки епископи су више били уплетени у дворске сплетке него у пастирски рад, што је изазивало револт међу монасима и нижим свештенством.
Последице симоније – губитак духовног ауторитета. Народ је губио поверење у хијерархију, видећи црквене поглаваре као корумпиране службенике, а не духовне вође.
Исихасти (нпр. атонски монаси) су сматрали да је службено свештенство изгубило светост, док су они чували „чисту“ традицију.
Поред симоније, византијско свештенство 14. века било је оптуживано за материјализам и раскалашеност. Док су монаси живели у сиромаштву, неки црквени великодостојници (нпр. у Цариграду или Солуну) имали су палате и слуге. Поједини епископи нису редовно посећивали своје епархије, већ су остајали на цариградском двору, тражећи политичке привилегије.
Високо свештенство је било отуђено од народа и народних потреба. Постојале су оптужбе да поједини свештеници наплаћују крштења, венчања или исповеди. Док су исихасти инсистирали на духовном животу, многи парохијски свештеници су били необразовани и равнодушни према вереницима.
Управо због ових проблема, исихастички покрет није био само мистичко побољшање, већ и реформа црквене праксе:
Монаси су одбацивали материјална добра и политичке утицаје.
За Паламу, искуство Бога (кроз молитву срца) било је важније од црквених титула.
За разлику од протестаната, исихасти нису напуштали Цркву, већ су инсистирали на њеном враћању аскетским идеалима. Паламина победа на саборима показује да је византијско друштво прихватило реформу, а не револуционарни раскид. Исихазам је, дакле, био покушај обнове цркве изнутра, кроз повратак њеним мистичким коренима.
Коришћена литература: углавном D. J. Geanakoplos, Byzantium: Church, Society, and Civilization Seen Through Contemporary Eyes (1984)
ПС Није јасно чуђење и неверица. Написано је врло блиско данашњој ситуацији у корпорацији СПЦ д.о.о. на пример.
СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ
Палама.
Ћутањем светлост изрече.
Не знате,
светлост не знате.
Појте !
Појте Богу нашему !
Гледајте низ груди.
Драган М.
Какве везе има то што је било популарно? И да ли је било популарно или им се само требало нешто да постану богићи преко реда.
Да ли то неки планирају да скрате Васкршњи пост укидањем прве седмице?
Наслушао сам се кукњаве о дужини поста од преучених теолога и њихових следбеника.