Споменик српским војницима из времена непосредно после Првог светског рата (1919. г.) пронашао сам случајно, на приватном гробљу протестантске црквене општине у холандском селу Гардерен, писао г. Качаки 

Данашњи изглед споменика српским војницима у селу Гардерену у Холандији (Фото: Википедија)

Поводом чланка о обнови споменика из ратног периода: „Сведоци бурне прошлости“, 15. 2. 2006, стр. 16, аутора гђе Исидоре Масниковић, желео бих да пошаљем једну допуну. У чланку је набројан низ земаља у којима се споменици налазе. Недостаје једна – Холандија.

Овај споменик српским војницима из времена непосредно после Првог светског рата (1919. г.) донедавно није био познат. Њега сам случајно пронашао. Када ме је половином прошле године један српски свештеник замолио да помогнем конзулу СЦГ у Хагу, г. Прцовићу (који се у међувремену вратио у земљу) да одговори на захтев Министарства рада и социјалних питања из Београда о споменицима југословенским војницима (из Другог светског рата). Ја сам се укључио у то истраживање и нашао да на (приватном) гробљу протестантске црквене општине у селу Гардерен, у провинцији Гелдерланд, постоји један такав споменик. То је (раније пирамидално зарубљена) вертикално постављена камена плоча висине око 1,8 м, ширине око 50 цм, дебљине око 20 цм. На неки начин подсећа на српске крајпуташе. Врх је временом страдао, па је надзорник гробља, г. Ван Бентум, на њега причврстио хоризонталну четвртасту плочу која спречава продор влаге и леда у вертикалне напрслине споменика. Са стране је по једна вертикална плоча (подупирач) висине око 80 цм. Споменик је од „белгијског камена“ (мало тврђи пешчаник), сив. Доста оштећен, са вертикалним пукотинама провизорно поправљеним силиконском пастом. Надзорник гробља г. Ван Бентум је самоиницијативно, пре неколико година (када се показало да приватно холандско удружење „Western Front Association 1914/1918”, које је желео да поправи споменик, нема пара за то) очистио споменик до тада прекривен дебелим слојем зелене маховине, рашчистио растиње око њега, направио камени опсег и попунио га белим шљунком, са неколико већих облутака. Нажалост, маховина је нагризла плитко урезана слова, која се са леђне стране споменика данас једва назиру.

Некадашњи изглед споменика српским војницима у селу Гардерену у Холандији (Извор: secanje.nl)

На тој леђној страни, на холандском језику уклесан је превод српског ћириличног текста, који је (локални каменорезац – изгледа као да је копирано са текста полуписаним, полуштампаним ћириличким словима) несигурном руком исклесан. С друге стране, можда је то учинио и неки Србин, бивши ратни заробљеник, невичан каменорештву:

„Умрли за Србију. Благодарна отаџбина Србија“.

Извор: secanje.nl

Између ових редова је холандски превод, исклесан на професионални начин.

На чеоном делу споменика је исклесан текст на француском језику. У логору је било највише француских заробљеника. Испод тога ређају се њихова имена: Д. Ј. (Ђ?) Вукосављевић, С. Богосављевић, М. Милосављевић, Д. Ј. (Ђ?) Стојадиновић, Н. Брчаревић, М. Дамјановић., М. Миладиновић, И. Антонијевић, И. Стефановић, М. Марјановић, А. Милошевић. П. Мартиновић, С. Маринковић, М. Милојевић, В. Симоновић, С. Лазаревић, В. Вукотић, Т. Митровић, М. Николић, С. Васић, Д. Ј. (Ђ?) Перић, В. Матић, Б. Лазић.

Изглед прилога у штампаном издању Политике, 22. фебруар 2006.

Питање је да ли је родбина ових несрећника икада сазнала каква им је била судбина? Они су умрли у епидемији „шпанске грознице“ (грипа), очекујући репатријацију у отаџбину и сахрањивали су по неколико заједно у један гроб (онако како су умирали), а овај заједнички споменик је вероватно подигнут по завршетку епидемије и таласа умирања – отуда и година 1919.

Холандија је у том рату била неутрална, али у њој се налазило доста логора ратних заробљеника – било побеглих из Немачке и интернираних сходно међународном ратном праву, било оних у транзиту после рата, у очекивању репатријације.

По подацима црквене општине села Гардерен, 13. 5. 1938. године, посмртни остаци су ексхумирани под надзором југословенском делегата, инспектора (?) Бранка Поповића, и у металним сандучићима пренети у Беч (?) по другој верзији у Чехословачку (?), што треба проверити, јер 1938. година се свим напетостима око судетске кризе није била баш најповољније време за такве подухвате.

Александар Милутиновић: Како да нам иде добро, ако…? И шта да променимо, ко и како?

Црквена општина је записнички констатовала да се земљиште у коме су гробови били враћа у њено власништво, и на том делу засадила је низ конифера. Одлучено је да се споменик не уклања и да стално остане на том месту, на коме се и данас налази, али потребна му је хитна поправка.

Г. Прцовић је, колико ми је познато, послао извештај Министарству. Шта ће оно предузети, треба видети.

Извор: Српски војници умрли у Холандији 1917–1919.

У прилогу вам шаље и фотографију споменика, у наду да ће се наћи средства за његово обнављање, јер већ кроз годину-две српски натпис ће са њега вероватно отпасти.

Јован Качаки,
Звамердам,
Холандија

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 2. 2006)

Српски ратни заробљеници у Холандији: Споменик у Гардерену

На углу Холандског реформисаног гробља у Гардерену налази се споменик подигнут у сећање на 29 Срба, који су умрли од Шпанског грипа 1919. године. Непознато је када и ко је подигао овај споменик, вероватно је подигнут пре Другог светског рата. Текст је био исписан на француском и гласио је „les soldats serbes décédés au camp de Millingen 1919” са 29 имена, написаних француском транскрипцијом, а на задњем делу је био текст на српском и холандском („Умрли за Србију” / „Gestorven voor Serbie”, „Благодарна Отаџбина Србија” / „Het Dankbaar Serbische Vaderland”). Почетком 21. века временске прилике су узеле свој данак и слова су била скоро избрисана.

Почевши од 2004. године Амбасада Републике Србије у Холандији се укључила у одржавање споменика. У годинама које су следиле холандско-српски одбор је прикупио потребна средства за рестаурацију, у сарадњи са Српском православном црквом у Холандији и Амбасадом Републике Србије. Покретачка снага одбора су били Славиша Јовановић, Гајс Ван Гинкел, Новица Савић, Пит ван Бентум, Недељко Вукелић и представници амбасаде у Хагу и српско свештенство, посебно протојереј Војислав Билбија.

Извор: Плоча од белгијског камена (Политика, 14. 7. 2006)

Са рестаурацијом је завршено 2006. и исте године је одржан помен у знак сећања на Србе који су умрли и који су били сахрањени на овом гробљу.

Годину дана касније, поред споменика је додат крајпуташ. Крајпуташи су споменици постављени покрај пута, а по правилу посвећени пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или којима се гроб не зна. Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних пролазника о прерано прекинутом животу. Ова традиција је настављена и у Гардерену тако што је крајпуташ постављен 2007. године по нацрту оца Војислава.

Нацрт оца Војислава Билбије (Извор: secanje.nl)

Додата су још 14 имена Срба који су умрли у Еншедеу и 21 име пострадалих у Најмегену. Споменик је званично пребачен у амбасаду 1. октобра 2011. године и након тога је одбор распуштен.

Сваке године прве суботе у октобру се одржава помен. Године 2012. постављено је 29 крстова као знак сећања на Србе који су првобитно били сахрањени на гробљу.

Фото: Расејање.инфо

Опрема: Стање ствари

(secanje.nl. 21. 6. 2014)

Прочитајте још

• Српски војници умрли у Холандији 1917–1919 (Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац; Удружење потомака ратника 1912-1920, Пожаревац; PDF)

Прочитајте и

• Плоча од белгијског камена (Политика, 14. 7. 2006)
• Холанђани трагају за српским гробовима (Политика, 5. 1. 2013)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Качаки, Први светски рат, Споменик српским војницима, Холаднија