Активирање политичких апстинената представља најозбиљнији капитал и ресурс на који „студентска листа“ може да рачуна у евентуалном изборном процесу

Извор: Фејсбук

Када се на сто ставе аргументи pro et contra, захтев студената за расписивање ванредних парламентарних избора, у датом друштвено-политичком тренутку једина је логична, могућа и најмање лоша артикулација шестомесечне уличне борбе.

Да, наравно да би најбоље решење било да се припадници организоване криминалне групе одговорне за смрт 16 људи у Новом Саду (уз додатни широк спектар сабраних кривичних дела у последњих 13 година), „самосмене“ и „самоухапсе“ али такав сценарио је могућ само на филму или Твитеру.

Да, врло је вероватно да би друга добра опција била да се кроз прелазну владу или неки други компромисни и привремени механизам измене изборни услови (пре свега у области сређивања бирачког списка и контроле бирачког поступка – како на дан гласања, тако и у процесу бројања истих), међутим овакав сценарио није реалан из два кључна разлога.

Пре свега, студенти – као примарна друштвено-политичка снага која диктира темпо и оквире политичког деловања (на шта имају апсолутно право, након свега што су прошли за ових 6 месеци) – никада нису изашли са јединственим и конкретним захтевом у погледу прелазне владе. И то је то. Једноставно „прелазна влада“ никада није била званичан захтев студената и стога то питање никада није ни било, нити јесте на столу.

Други битан моменат, чак и да су студенти изашли са оваквим предлогом, јесте да режим врло вероватно то не би прихватио, свестан да поседује све механизме и све полуге власти да изборе покраде и пре и после гласања, те да стога не постоји ниједан рационални разлог зашто би се тих алата добровољно одрекао.

Студенти у блокади: Тражимо расписивање ванредних парламентарних избора

Уз то, хронично нејединство опозиције и солирање неких актера би врло вероватно обесмислило сам концепт „прелазне владе“ и пре њеног евентуалног формирања и потрошило довољно времена да се друштвена енергија „испумпа“. Притом, код идеје „прелазне владе“ контролни пакет опозиционо настројених акционара (студентско-народног фронта) би био у рукама парламентарне опозиције. У том случају било какав персонални предлог који би долазио од студената би морао да буде верификован и одобрен од припадника парламентарних групација, врло сумњивих опозиционих карактеристика, што само по себи отвара простор за амортизовање и усмеравање народног бунта.

У таквом сценарију политика би се врло вероватно поново вратила у оквире дихотомије власт-опозиција (читај: у оквире партијске трговине), што све заједно доводи до закључка да концепт „прелазне владе“ ипак не би представљао неко идеално и магично решење.

Стога, имајући у виду задате оквире, захтев за изборе (уз све резерве и мане) са собом носи неколико кључних фактора који овакав правац деловања ипак чини довољно потентним да издејствује одређену (ако не и корениту) промену стања у земљи.

Пре свега, друштвена атмосфера никада није била оваква у протеклих 13 година. Другим речима, „политика“ никада није била толико заступљена у свакодневном дискурсу, као што је у протеклих 6 месеци и то се може утврдити на једном емпиријском, микро примеру – примеру „зборова“. Не улазећи у конкретне домете „зборашког“ организовања, оно што јесте један од најјачи утисака, то је чињеница да су „зборови“ успели да активирају људе које политика никада пре није дотицала.

Дакле, студентски бунт је успео да активира све оне апстиненте који су на политичка дешавања у земљи гледали као на дешавања на Мадагаскару и који су за ових 13 година били један од пресудних фактора одржања режима на власти (чувени „бели листићи“ који у изборном инжењерингу фактички представљају глас за владајућу партију).

Сада видимо да апстиненти излазе из политичког „зимског сна“ и, за сада стихијски, почињу да сеју клице локалног организовања и формирања каквих таквих политичких, али непартијских структура, базираних на личним контактима и заснованим на идеји непосредне демократије (која свој пун капацитет управо и може да оствари на нивоу локалне самоуправе). То за собом носи једну нову друштвено-политичку реалност, на коју нико до сада у протеклих 13 година није рачунао.

Стога активирање политичких апстинената представља најозбиљнији капитал и ресурс на који „студентска листа“ може да рачуна у евентуалном изборном процесу, пре свега у контексту контроле и праћења бирачког поступка. Додатно, друштвени фокус који је као никада пре усмерен на политичка дешавања би сам по себи представљао посебан контролни механизам. У таквој атмосфери би било какав покушај режима да организује „бугарски воз“, врло вероватно прошао као што су Бугари прошли на Брегалници.

Други фактор који студентски захтев за ванредним парламентарним изборима (у којима би студенти или узели директног учешћа или индиректног, кроз подршку једној листи) чини довољно добрим јесте ширина захвата коју студентска платформа има. „Студентска листа“ би могла да обједини широк спектар друштвених, еснафских и синдикалних организација што би суштински формирало један јединствен анти-режимски фронт. Неинсистирање на великим, идеолошким и метаполитичким темама, попут подела на Исток и Запад, лево и десно, већ стављање акцента на „правну државу“, закон, одговорност, струку, професионализам… омогућава усмеравање „политичког“ програма на суштину – успостављање законског поретка, који би омогућио институцијама да раде свој посао. Управо је то аутохтон капацитет који „студентска листа“ поседује, јер тренутно не постоји ни једна политичка структура која може да пронађе најмање заједничке именитеље међу идеолошким и социјално хетерогеним групацијама које воде шестомесечну уличну борбу.

Никола Варагић: Сад све зависи од тога кога ће студенти предложити

Трећи аспект, можда и круцијалан, односи се на референдумску карактеристику евентуалних избора. Формирање „студентске платформе“, довело би до врло једноставне изборне анкете ЗА и ПРОТИВ промене једног криминалног система. У тој једноставности избора и референдумској атмосфери отвара се кључ респектабилног изборног резултата (уз све манипулације и изборну крађу режима) и могућност да се кроз врло јасне и концизне поруке јавности предочи избор: „Да ли желиш да и даље живиш у земљи у којој корупција дословце убија или желиш да то промениш?“ Уз то, подела на ЗА и ПРОТИВ би врло лако почистила све оне „неутралне“ и „смутљивце“ који се заклањају иза флоскуле „и ја сам против режима, али…“.

Укратко, „студентска листа“, тј. један шири друштвени покрет изникао у ових 6 месеци уличне борбе (крстићемо га као „БЛОК“), свој оптимизам би могао да гради на следећим темељима:

• Мобилизација
• Свеобухватност
• Референдум

Наравно, све ово горе игра уколико се режим уопште одлучи да распише изборе и уколико „студентска листа“ буде довољно избалансирана и без „провокативних“ имена.

Из последњих наступа се да закључити да режим за изборе није спреман, што опет довољно говори о његовим проценама сопственог рејтинга, али још више говори о исправности студентског захтева.

Блокадери појма немају ни који су им захтеви ни ко је, у складу са Уставом и законима, надлежан за те захтеве. Иначе не би могли да изјаве глупост да траже изборе како би им се испунили захтеви.

Под један, њихови оригинални захтеви се односе на ТУЖИЛАШТВО и СУДСТВО, а не на… pic.twitter.com/5heZOb7lUk

— Ana Brnabic (@anabrnabic) May 6, 2025

Што се другог предуслова тиче, студенти су до сада успели да се одбране од разноразних пијавица и покушаја продора сумњивих и анти-српски настројених интересних група, па нам остаје да се уздамо да ће тако бити и овај пут.

У сваком случају, ако ништа друго, студенти су на јединствен и конкретан начин политички артикулисали уличну борбу, започету као вапај за правдом и одговорношћу за погибију 16 суграђана у Новом Саду. Да то нису учинили, врло брзо би се суочили са оптужбама да нас врте у „зачараном кругу аполитичности“ и врло вероватно би шестомесечна борба ишла ка даљој ентропији и последичном краху.

Све то је довољан разлог да се „пумпање“ настави јер се сада „пумпа“ ка конкретно зацртаном циљу – расписивање избора.

Ка његовом остварењу не може се никако другачије до ЗАЈЕДНО УЗ СТУДЕНТЕ.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Филипа Живановића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Филип Живановић, студенти, студентски протест