Долази до неке врсте колективизма у коме сви појединци чије деловање није апсолутно уштимовано са оним што је перцепција владајуће странке, односно председника Републике, постају непријатељи
Емир Кустурица (Фото: М. Анђела)
Наша следећа лекција у друштвеном оквиру Србије и Републике Српске биће како да научимо да је Јелена Карлеуша важнија од Дејана Бодироге. Како је дошло до тога да највећи спортиста света у два или три наврата, свеједно је, најтрофејнији и највећи играч тениса, постаје неко коме се таблоиди обраћају са најнеугоднијих тачака, дајући му имена каква он не заслужује.
А онда, на личном плану, на мом плану, како научити лекцију да се живи у друштву у коме се све што је стечено поштеним радом, негде од 1991. године када сам кренуо у печалбу, доводи у питање?
Лекцију, где се разрада онога што би требало да деградира моју личност дешава на већ разрађен начин. Наиме, многи су читаоци и многи људи који прате интернет били суочени са информацијом како се Емир Кустурица на време обезбедио, да има дивну некретнину у Црној Гори и дивну некретнину у Херцег Новом. То је трајало три- четири месеца па су се на крају појавили људи који су поставили питање о мом власништву, дакле, после 28 година, а припремљено у два-три таблоида који су се „дивили“ тој некретнини.
Свако онај, дакле, који направи искорак, критички искорак, од онога што чини дневну политику, суочава се са различитим врстама казне. Једна је најдиректнија коју вам упућују таблоиди, у случају у коме треба да научимо да живимо са остатком света и која гласи да су најгори они који су богати.
Кад се прича о Ђоковићу данас онда се углавном набрајају његова имања, када се говори о Бодироги прича се о томе да је он подржао студенте и да је он заправо један безвредан човек. У таквом друштву јако је тешко живети а мислим да се такве лекције јако тешко могу научити.
Графит против Новака Ђоковића (Извор: Друштвене мреже)
О чему се ту ради?
Неслагање са једном друштвеном концепцијом води у сукоб који све више личи на прошлост у којој комунизам није био само политички систем којим су се покривали ауторитети, него једна врста квазипатријархалног, хајдучког рецепта у коме сви који друкчије мисле постају непријатељи.
Сећам се, тада сам био млад човек, када је Дејан Бодирога постао првак света у кошарци, и моје дивљење према њему никад није престало. Шта Дејан Бодирога мисли данас и како се он односи према стварности, како се односи према студентском покрету, односно гандијевском приступу у сукобу са државним ауторитетом, то не може да умањи његову вредност на дужу стазу. На краћу, излаже га непријатностима а због тога сам поменуо и ову своју.
Дакле, месецима је трајала кампања – „Кустурица има дивну некретнину“. У једном тренутку сам позвао уредницу „Блица“ и питао је зашто то толико пута понављају а она ми је одговорила да то „воле људи“. „Шта воле људи“, питао сам је, каже – „воле људи да виде да људи имају“…
Таблоиди о кући Емира Кустурице (Извор: Гугл претрага)
Крај те припреме у јавности, у којој се неко излаже остатку српског живља или остатку свих других народа као богаташ, а ја нисам никакав богаташ, већи су много богаташи они који су ме ставили на тај стуб срама поседовања железничке станице, рушевине коју сам купио пре 28 година, јесте судски процес у Црној Гори у коме ја после толико година треба да докажем да сам власник тог објекта.
Ко се постави, ко заузме критичку дистанцу од текуће политике, или ко се замери властима – тај инстантно улази у једну шему која је припрема за тзв. стрељање које обављају таблоиди и они то раде стручно. Очигледно да се то ради из неког центра где се уз скупа вина скупљају разна друштва и онда се одређује нечија судбина тако што се задају те врсте удараца.
Од како сам написао прво писмо против литијума, од како сам реаговао закључком да Кецмановић, масовни убица, није изолован случај, него је један од резултата наших друштвених процеса, када сам говорио о њему као особи која стоји у дрипачкој колони која чека да уђе у задругу, од тог момента је почело изопштавања из оног што се звало мој мирни живот.
Пре десет година сам одустао од давања интервјуа, у међувремену сам дао укупно два, једном у Агапе-у, други пут у Оку, а шта сам све доживео због критичке дистанце коју сам заузео… А тврдим да друштво које не може да преживи критичку дистанцу иде путем самоукидања.
Шта се мени десило? После првог текста који су преузели сви и који је, у ствари скинут са видеа са Спутњика, појављује се чланак у коме се председник Републике Српске обраћа неком, а видљиво мени, и тај текст је требало да ме опамети, да сугерише да је моја прича о литијуму ствар моје неукости. Дакле, ми њега волимо, ми њега славимо, али не треба да се петља тамо где му није место. Нисам именован, али сам брзо именован после новог текста у коме сам се дивио студентима који певају химну испред кабинета Загорке Доловац. Појавио се текст у коме су се, наводно, запослени у Андрићграду – а њих има више или мање од 11, свеједно – дистанцирали од мене јер сам ја наводно стао на страну оних који, слушајте добро, третирају Србе као „светосавска говеда“.
Свако ко има мрву добре намере, ко верује да када би остао само један који говори истину, да би ваљало бити на његовој страни, зна да то није тачно. Али је тачно, као у оном удару, уопште не знам шта је из чега испаљено, али као режисер могу да кажем да никада ни један мизансцен у историји кинематографије, а стручњаци за масовне сцене су били од Висконтија до Орсона Велса, никада никоме није успело да посред цесте раздвоји две групе људи док се није појавила нека спољна сила која их је раздвојила.
Дакле, сви који изговоре оно што чини критичку дистанцу од друштва постају отворени непријатељи о којима се причају најгоре ствари, а кад неће то директно да раде човека деградирају на тај начин што му имовину стављају под питање.
Изгледа да је неко у мрежном раду између Београда и Херцег Новог замислио како може да отима имање а да при том не сноси никакву консеквенцу. Наравно да до тога неће доћи и да је онај ко је посегнуо за тим из криминалног миљеа и да покушава да обезличи моју личност, а потврде су могле да се нађу у низу таблоида.
У врло сличној позицији је Биковић коме непрестано понављају приче о новцу који он наводно стиче у Русији, а уопште се не ради о великом новцу, а то раде они који су се милијардама обогатили и који хоће да доведу у питање оне који су поштено зарадили и који су нешто више од оног што чини просек, или натпросек у Србији.
Таблоиди о заради Милоша Биковића (Извор: Гугл претрага)
Зашто то раде – зато што постоји критичка дистанца. Како да се понаша човек коме власт диже надгробни споменик за 2027. годину? Како да се понаша човек који после 70 година живота није заштићен у својој држави од оних који у круговима власти, не говорим да су сви, чине све да деградирају његову прошлост, биографију?
А, мора се знати, да свако ко се бори за своје мишљење, свако ко се бори за оно што је зарадио поштено, свако ко се бори за свој народ, он на крају на неки начин тријумфује.
Спомињући Рио Тинто, истражујући данима о чему се заправо ради, провео сам огромне количине, сати, дана, да бих ушао у серум Рио Тинта. Рио Тинто је најопаснија међународна криминална организација која се, наравно, не зове тако, али по последицама на друштва у која су ушли, она то јесте.
Емир Кустурица: Спреман сам да дам живот у борби против оних који хоће да копају литијум
Недавни налети бујичних вода које су се слиле у Јадру говоре о томе додатно да тамо није могуће еколошки раздвајати руду од отпада. Не само због тога о чему научници говоре да се никада у свету у плодној равници није експлоатисала ни једна руда, већ и да никада ни један народ није дозволио да се на његовој плодној земљи копа и једна руда.
Озбиљан увид у број потенцијалних рудокопа говори да би у том случају у ком би Јадар био предмет ископавања јадарита, односно литијума, да би заправо читав подрински корпус постао источна Србија. А источна Србија је рудокоп у коме сваки четврти становник добија рак.
Дакле, да ли је питање двоструког тровања, оног који те дрипце скупља да у колонама чекају када ће да уђу у Задругу, у духовној сфери, да ли оне који верују да је Јелена Карлеуша ОК, а да Дејан Бодирога није, да ли они који мисле да распусна моћ директора и власника Пинка који може да направи стилски нешто између масонског храма и Беле куће, да ли они могу да одреде будућност?
Да ли је могуће да је Кристијан, хиљаде и хиљаде склекова, то неко бежање у здрав разум, позитиван лик, а Ђоковић због својих политичких уверења није? То није могуће.
Социјални модели по којима смо одрастали у Титовој Југославији имали су прецизну, рекао бих холивудску перцепцију. Гаврић је био идеал жена, Паја Вујисић је био идеал свих нас који смо желели да будемо уверљиви. Бранко Ћопић је форматирао наше детињство а не америчка серија и Сњежана и седам патуљака. Мој младалачки живот је одредио фудбалер Ферхатовић а са друге стране Драган Џајић.
Значи, постојали су модели према којима смо ми улазили у друштво, понашали се и опонашали. Данас долази до неке врсте колективизма у коме сви појединци чије деловање није апсолутно уштимовано са оним што је перцепција владајуће странке, односно председника Републике, постају непријатељи. Који то народ може да из држи да му је Дејан Бодирога, да му је најбољи кошаркаш, непријатељ и да се он мери са певачицом сумњивог морала, да она буде важнија од њега?
Неће бити или неће моћи.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Свака част Емиру Кустурици на ставу, на кичми, на истини!
Sta je to kod Krleuse sumnjivo? Kod nje je sve cisto, Karleusa je Pendrekusa i tu nema nikakve sumnje!!!
Kустурица је срцем одабрао да припадне српском народу. И хвала му на том избору јер је доста изгубио, свом српском народу је много помогао и много дао. Нешто је и добио. Али мора да зна, да бити један од виђенијих Срба, значи видети своју главу једног дана изложену у Стамболу. Нема ленти, алеји вечно заслужних, величања у средствима јавног информисања и тсл. Плату даје Ристо, што рече онај Матавуљев лик којег Аустријанци и Хрвати хоће да покатоличе уценом хране током гладне године.
Није реално да Кустурица очекује да га жута штампа мази. Помињу му милион пута некретнину, па шта? Зове уредника Блица да га пита за разлог?!? Иначе, не пита се уредник, него директор Блица. Разлог је тај што свакој приватној новинској и телевизијској кући требају паре од реклама државних (Телеком) и приватних фирми са којима је извршна власт у држави у добрим односима, а противуслуга је да ће писати шта год треба о коме год треба.
Даље, не постоје више и мање важни људи који могу да буду на ползу Српству. Дејан Бодирога није важнији од било које мајке у Србији која одгаја 3-4-5 деце, медицинске сестре која савесно ради свој посао, пекара који зарађује хлеб у зноју свога лица па онда непродате хлебове поклони некој вишедетној породици која тешко живи. А Богу су сви важни, како Дејан Бодирога, тако и Карлеуша (ма колико имао жељу да јој пришијем епитет који описује непамет).
И то што је Дејан Бодирога кошаркаш, не значи да је важан. Јер и Дејан Савићевић је био изврстан, па му памет није јача страна, пљувао је на Српство када је то било модерно, а организационе способности су му такве да је фудбалска лига на чијем је челу по резултатима (пролази у евро-куповима) или најгора или у три најгоре у Европи.
Принцип који треба да важи за све јесте да се хвали када има рашта да се хвали, а да се куди када има рашта да се куди. То важи и за студенте и за власт ову и за ону и за руске генерале и за САНУ и за Кустурицу и за Биковића (нпр. треба га кудити када рекламира кладионицу Моцарт или када у време поступка против Лечића изјави да поштује претпоставку невиности и зато неће да глуми за Лечићем до даљњег (логички апсурд), а треба га хвалити за труд да изрекламира Србију пред Русима колико год може) и за Марка Краљевића и за мене и за тебе и за Стање ствари.
Овде мислим на конструктивну и добронамерну хвалу и куђење, а таблоиде треба игнорисати. Бар док држава не ојача и не постави нека правила игре и таблоидима, бар минимална (нпр. да се не би поновио случај о бескрајном писању поводом убиства певачице Марјановић, те ова теорија, те овај доказ, буквално су подривали и рад полиције и поверење у државу и стварали немир код људи).