Ми смо сад у кризи у којој имамо помоћ САД, које нам држе јавног тужиоца да „кадија те тужи, кадија те суди“, да по свијету мења законе, усклађује са америчким, па и код нас

Емир Кустурица (Фото: Снимак екрана)

У серијалу „Мој живот“ који се емитује на „Спутњику Србија“ прослављени режисер Емир Кустурица је у емисији „Кадија те тужи, кадија те суди“ рекао следеће:

Стварни узроци политичке кризе која делује тренутно у Србији и у владавини Александра Вучића јесте то што он производи двије Србије – једна која је у његовим њедрима и друга коју производе разне невладине организације, односно тај, како се назива, слободни грађански корпус. Велика невоља у мом личном примеру као грађанина Србије десила се након моје реакције на копање литијума, што је нека фантомска сајт-организација, или организација која има свој сајт, против које наш председник није реаговао а она је објавила практично мој надгробни споменик. Није реаговало ни тужилаштво, а није реаговао ни он (председник, прим. СтСт) – што не мора да значи да је он директно укључен у то, али је, како рекох, ћутао. Сад, једина охрабрујућа ствар у свему томе је што ми не знамо, кад тако објављују човекову осмртницу, тј. надгробни споменик, по којем су то календару рачунали – да ли је то онај стари, од пре 5 хиљада година, па је сада 5577 или је овај који се води у хришћанским народима – 2024. Јер 2027. (година на наводном надгробном споменику, прим. СтСт) може да буде и 2030. а може да буде и 2035. Тим надгробним спомеником ми је послата порука шта владајућа елита о мени мисли и како ме доживљава.

Ових дана су студенти певали химну исред Републичког јавног тужилаштва, испред канцеларије Загорке Доловац, и та слика је била импресивна. Зашто? Зато што су дошли на праву адресу. Ко је, заправо, Загорка Доловац? То питање треба да оставимо биографима који ће уобличити историју Србије у последњих 15 година, откад започиње идеја корекције српских закона. А ја се питам, мила моја, о чему се ради кад један од грађана Србије – а тај сам ја – добије од неке скривене институције (која, истини за вољу, има боје владајуће партије у свом логу) надгробни споменик у коме ми се обиљежава крај живота 2027. године. Мени је, у држави Србији, направљен споменик пре краја живота! Како је могуће да јавно тужилаштво се није бавило идејом по којој је угрожен или у опасности живот једног грађанина, који је, између осталог, у мираз кад је дошао у Србију донео свашта – и камера, и одличја и нема чега тад није било у Европи што није било везано за моје име. И ја доживљавам да ми се прави надгробни споменик за живота! Зашто је то било? То је била реакција на моју идеју да је литијум штетан за Србију, а данас још више држим до тога да је штетан и да је штетнији него што сам мислио, након обављених истраживања везаних за копање литијума.

Фото: Снимак екрана

Како је, дакле, могуће да један човек у једном систему вредности који се зове јавност или политички живот буде оптужен на смрт оне године када, по онима који држе сајт „Копаћемо!“ (прикривен сајт, чим је прикривен значи да нешто у том систему не функционише), треба да буде почетак копања литијума и да моја смрт буде тиме обиљежена. Моје питање је било и остаје: како је могуће да мене систем законски није заштитио од једног таквог непочинства? Политичка, односно егзистенцијална, идеја да ли треба или не треба копати литијум – за коју ја везујем пропаст једног народа, симболички, кад пристане на све до краја – дакле, процена једног човека је била довољна да се тај фитиљ разгори и да се код људи разгори свијест да немају ваздуха. Сваки улазак у Београд данас, кад почне зима, а хеликоптер чак и љети, говори да је то један од најзагађенијих градова у Европи, а можда и у свијету. Уз Сарајево. Ђе ме нађе да, како год се ја покренем, ту буде најзагађеније? Нема, ваљда, кошаве па да раздува то смеће које се тамо производи. Али се питање око законитости увек враћа на исто место: како један грађанин бива незаштићен од стране тужилаштва?

Једном приликом, кад сам путовао у Румунију, то је кратак лет, у реду поред мене је седела једна дебељуца добронамерног изгледа и када ми је испала једна пластична флаша из руке – она се истегла и додала ми флашу и питала ме: „Како вам се свиђа Чуруг?“ Ја сам рекао „Чуруг је диван, свиђа ми се и што ваљда има љековиту воду“, на шта је она рекла „Ја сам Загорка Доловац, а ви сте Емир Кустурица.“ Да, ја сам тај. „Којом невољом ви идете у Румунију“, питам, а она „Ви?“ Ја идем да свирам, кажем, а она: „Ја сам у једном вишем тијелу које преобликује законе у читавом свијету, и које доводи до усклађивања тих локалних закона са законима који су напуштени у вријеме Совјетског Савеза.“ Питао сам „Шта бива са нама“, а она: „Ми смо нешто бољи, али регулација тог закона, у коме ћемо лакше да општимо у читавом свијету и лакше да размењујемо кривице, односно оне који су кривично гоњени и разлоге зашто неког гонимо, треба да се усклади и то управо је у Румунији састанак.“ Слетио је авион, на писти се појавио BMW са ротацијом, у њега је ушла поменута јавна тужитељка и тако отишла вероватно на неки састанак чији садржај је био како да се закони у бившим државама Совјетског Савеза што више прилагоде америчким, јер тако ми је рекла том приликом.

Загорка Доловац (Фото: Истиномер)

Ја сам одсвирао концерт, она је завршила ваљда тај састанак и истим авионом смо се враћали у Београд. Шта је она сазнала у Румунији – ја немам појма; шта су њој људи рекли за моја опредељења – такође не знам. Углавном, исти BMW са неком пратњом је довео, ушла је пречицом у авион и опет смо сједели у редовима једно поред другог, само овога пута госпођа јавни тужилац – с којом сам у претходном лету установио да имамо заједничке пријатеље у Чуругу – се понашала што би се рекло „без текста“, телевизор слику има али текста нема. Не само да се трудила да не погледа у мом правцу, него је чак симулирала спавање, окретала се – углавном, на растанку и кад није имала куд јер су нам се погледи срели, рекао сам „Да се видимо у Чуругу“, а она је рекла „Да, да, да“ и нестала.

Шта сам ја, у међувремену, сазнао о Загорки Доловац? Ако су јој студенти већ певали химну – извесно је да се тај догађај не може везивати за било коју обавештајну службу. Због чега? Моји извори у „дубокој држави“ говоре да је Загорка Доловац била обавезни амблем за сваку власт: почело је негде за време Пајтића а настављено у свим мандатима и владама којима је управљао Александар Вучић. Дакле, услов Стејт департмента за форматирање законодавног тијела, односно тужилаштва, увијек је била она. И до дана данашњег је на неки начин остала сива еминенција једне врсте прилагодљивости законима који не проистичу из живота на нашем тлу него на једном глобалистичком нивоу, о коме чак и Доналд Трамп говори са критичком дистанцом, када оптужује Џорџа Сороса и његово „Отворено друштво“. То друштво је везано за низ хуманитарних организација, од НЕД-а, испод кога је „Фридом хаус“, и с друге стране невладине организације с којима Владе Дивац сарађује у својим хуманитарним акцијама – то је USAID (Емир Кустурица каже American Aid, али по свему судећи мисли на USAID – уосталом, првог донатора на сајту Фондације Ана и Владе Дивац, примедба СтСт).  Дакле, чак је и Трамп негодовао због идеје да се заправо у самој Америци, у одређеним државама, прилагођавају закони што већем и лакшем протоку дроге, односно мањим казнама онима који су ухваћени са дрогом или је преносе. То нису све америчке државе, али једна од њих јесте.

То, наравно, нема везе са нашом државом, наша држава пролази кроз једну кризу, за коју ја процењујем да потиче из једног потпуно другог – али врло важног – угла посматрања невоља које су нас задесиле. Постоји огромна количина студентске енергије, која се, истини за вољу, излијева врло често и сама али врло често бива и инструментализована. Ову енергију коју сам видео испред канцеларије Загорке Доловац је сигурно аутентична, јер је певање химне испред куће у којој столује сигурно израз слободе. Да ли ће у целини тај покрет да издржи или да пређе у своју супротност – ја то не знам, али знам да је овом нереду допринијела ситуација која је заправо била туча у Скупштини. Кад узмемо симболички ту тучу, морамо да закључимо да она долази у тренутку када се у читавом свијету осећају поремећаји, кад у Грузији тече „оранж револуција“, кад се на Блиском истоку мијења стање, тј. очито да је дошло до неке трговине, када Трамп после своје победе говори о својим намјерама да буде власник Гренланда, да Панамски канал врати себи, као да најављује идеју да ће да се мијењају границе – а то наравно има своје реперкусије и на приватни живот, односно политички живот свих земаља, укључујући Србију. Дакле, почело је тучом у Скупштини а онда је дошло до низа политичких потеза који су вучени у последњих 12 година. Који су то потези, шта је њихова основна карактеристика? И Влада, са неколико изузетака, коју поставља председник Републике Србије, Александар Вучић, и Друга Србија (оличена, рецимо, у лику и имену Биљане Србљановић). А оно што би требало да буде национална интелигенција – њу је Александар Вучић у последњих десет година, на политичком нивоу, потпуно поразио, држећи кловнове око себе, који су некада представљали изразиту снагу националне интелигенције. Вероватно то нема директне везе са Загорком Доловац, али се вероватно може доћи до извора преко којих би се установило зашто је нестала са политичке сцене национална интелигенција, зашто немамо ниједну националну странку која може да регулише оно што се у међувремену у читавом свијету десило. Ми имамо државне органе који су потпуно усклађивали свој рад са „воук“ идеологијом – срећна околност да су развлачили ту лопту на средини терена па смо се тако одвојили од оне врсте пропасти у којој живи европско друштво јер је „воук“ идеја да се на глобалном нивоу лишимо човјечанства и човјека. Ми смо у Влади добили једно крило Друге Србије, а Друга Србија је живела у организацијама које су покривале поменути NED и USAID. Србија је са таквим политичким системом и јавношћу дочекала велике промене у свијету, како они кажу „десничари почели да доминирају“, и кад један Трамп каже „ја сам амерички националиста“… Редом, једна за другом, побеђивале су десне партије, од Италије до Румуније; е сад, Румунију можемо да доведемо у питање јер је у Румунији потпуно колабирао рецепт демократске државе, нећу да кажем да је јавна тужитељка Србије одредила тамо судбина онога што је овдје названо „побиједио је изразити десничар“: како неко ко побиједи у првом кругу може да буде поништен јер у закону постоји неко тумачење. Ако је јавна тужитељка Србије била дио „дубоке државе“ која је прилагођавала законе – прошле године је прошао закон да неки од судијских тимова могу да буду бирани изван Скупштине.

НАТО преокрет: Уставни суд Румуније поништио резултате првог круга председничких избора

Надстрешница је била, слава погинулима од тога, само окидач за нешто што у својој суштини скрива велику невољу политичког живота у Србији, а то је недостатак барем 25 или 30 одсто искључиво национално оријентисане политичке групације која би дочекала нове промјене у свијету. Власт која код нас постоји је симулирала десницу, а згражавала се над њеним поступцима и називала их „изразити фашизам“, „изразита десница“… Неко ко је некада био десничар блокира присуство у јавној сфери оних који чине консензус између нације и онога што је универзалистички код. Тачније, између партизана и четника потпуно су побиједили партизани који су некад били четници; или, у животу владају универзалисти а позивају се на дубоку нацију и патриотизам, и при томе амблематично прихватају јавног тужиоца који је, у последњих десет година а можда и дуже, услов Стејт департмента за формирање власти. Као што је услов за формирање власти био услов непостојање свега што је потребно да би национално оријентисана партија била могућа код нас.

У име вођења те „мултивекторске“ политике ми смо сад у кризи у којој имамо помоћ и разумевање и од Сједињених Америчких Држава, које нам – како рекосмо – држе јавног тужиоца да нам „кадија те тужи, кадија те суди“, по свијету мења законе, усклађује са америчким, па и код нас у највећој мјери.

Идеја о материјалном и духовном је код нас усклађивана махом у сфери материјалног које је симболизовало духовно. Прошлост једне декаде у вијеку који је иза нас неће мјерити по броју – истини за вољу, направљених – путева, пруга и свега што је овде учињено материјално, него по ономе по чему се сјећање руководи, а у то сјећање ће више да уђе игра Николе Јокића него асфалтирани друм. У то сјећање ће више ући драмски текстови који успевају да осликају и да направе фикцију од ријалити програма којима обилује наша стварност. Кад онај стожер који емитује националну увјерљивост коригује неко ко је делегиран директно од Стејт департмента, онда врло тешко логички може да се одбрани да су неки студенти (на улици) искључиво због људи (слава им била!) који су погинули испод надстрешнице.

Надстрешница је болан моменат у нашој историји, а реакција која се на то јавља не може да буде третирана једино као политичка. Она се доживљава и као оно што се мени десило, када сам се укључио интензивно у политички живот и у етар послао идеју да ми је много значајније да изговорим храбро оно што мислим и што може да буде дефинитивно тровање и крај овог народа – па сам онда дошао на стуб срама. Те реакције су генерисане из стања које је затечено а после тога и развијено: нико не може да амнестира ниједну фазу од тога да је Косово постепено (од Кумановског споразума, преко свих – али код неког мање а код неког више) запуштено, и нажалост живимо у времену кад Косово игра Лигу нација. То што ми у својим срцима или у свом памћењу нећемо никад признати Косово – макар ја, и већина Срба – то је друга прича… Нису само студенти проблем, него може да постане проблем све оно што је Хантингтон предвидио – а то је Војводина у Европи, али не и Србија. Да ли је бјесомучна борба да будемо дио Европе позитивна политичка црта или је то везивање за неког ко је изгубио идеју, тј. политичку идеју уједињења није свео на културолошку него искључиво на економску. Да ли је економија довољна да прекрије и пригуши све друге аспекте – одговор се оличава у стању које свакодневно тече Србијом.

Највећи део становништва који се јавља у јавном животу Србије изражава симпатије према студентском протесту, а с друге стране политички живот Србије не може да се регулише јер је из њега исцијеђена идеја о аутентичности, односно усклађивање са свим нормама које се прописују у Европи и остатку свијета, што је текло паралелно са уништавањем језгра националне групације. Рекосмо да је Стејт департмент условљавао – тако каже „дубока држава“ – да она буде јавни тужилац, а Руси су нас разумевали зато што смо „на коридору“, у великој невољи, као и Кинези. Сад је питање да ли политичка криза у којој је Србија, а нема тај национални контратег, може бити решена у установама Србије, или ће решавати на дугу стазу – уз нереде, односно уз врсту дехармонизације, која није почела са студентима, није почела ни идејом да сам ја остао незаштићени грађанин… Како једна држава може да дозволи да један од јавних делатника, који је направио два града и десет филмова – и да не описујем шта сам ја више у животу урадио, буде јавно осуђен на смрт од неке тајне организације, која не може бити а да није везана за институције које тренутно владају Србијом. Како је то могуће, само због тога што сам рекао да је злокобно и тешко улазити у било какав савез са Рио Тинтом, а загађење које већ постоји и које се статистички показује и које се оком види – и које само може да буде повећано због тога што се неко договарао са Рио Тинтом, па се онда није договарао, па се онда јест договарао. Како је могуће да један човек, који је отаџбинску сврху употпуњавао пројектима које је радио – а није их радио на Маршалским острвима или Чешке републике, него на територији Србије и Републике Српске – да му буде подметнуто оно за шта Илон Маск и Кинези тврде да је јаче средство од атомске бомбе, а то је дјеловање артифицијелне интелигенције, које је мени, захваљујући једном шалабајзеру, стављено у уста да говорим и да то буде емитовано толико много пута у етар… Да сам ја говорио како је мој отац био масовни убица!

Kusturica traži uklanjanje Mitrovićevog snimka i pokretanje postupka protiv Pinka https://t.co/PPg8UqjyJN

— Danas (@OnlineDanas) October 17, 2024

Како је могуће да не постоји реакција високих судских органа? Могуће је, сјетите се само мог пута у Румунију, сјетите се путовања до Румуније, па онда путовање из Букурешта назад у Београд – у коме се нагло промјенила ситуација. Сјетите се и идеје да наши закони нису довољно усклађени са оним што је питање акомодације у новим свјетским условима, односно са глобалистичким условима где наши закони нису били усклађени са америчким. А у међувремену, у Америци, се деси да пропадне та идеја, која је по својој природи глобалистичка, и да се појави националиста у Америци и који тврди да њихово судство није добро јер се показивало као приватно власништво споменутих организација. Дакле, свјетски принцип се претвара у оно што су наши стари називали „кадија те тужи, кадија ти суди“. А мој случај, у којем бих ја евентуално могао да потражим политичку заштиту, он избија из мојих руку било који аргумент или могућност да се било коме обратим као неко ко ипак није спавач на улици него ево имам и та дјела која ме штите од пропадања, као што и сви ми – мањим или већим уделом у друштвеном стварању – себе штитимо од брзог пропадања. Коме да се обратим ја, којој политичкој странци – која одговара мом уверењу да је локално важније од универзалног и да је прогрес једна машина која меље и производи, кад се не води како ваља, све врсте невоља, укључујући и оне политичке. Коме да се јавим од те две групације између којих се наша власт креће – а то су двије Друге Србије, од којих у Влади су најмање 85 одсто исти као и они који дјелују изван ње. Дакле, да сам имао неку политичку групацију којој бих се придужио да заштитим своја права и, коначно, да ме не воде на чистац историјски у коме су ме осудили на смрт. И због тога на мене импресивно дјелује слика студената који пјевају химну испред зграде у којој сједи Загорка Доловац.

Наслов, препис, скраћивање и опрема: Стање ствари

Управа Андрићграда: Ограђујемо се од личних ставова Емира Кустурице о дешавањима у Србији

Андрићград, као предузеће у власништву Владе Српске, ограђује се од изјава Емира Кустурице и даје пуну подршку предсједнику Србије Александру Вучићу и његовој борби за слободну Србију

Андрићград (Фото: Јутјуб)

Управа Андрићграда оградила се од личних ставова идејног творца овог града у камену, свјетски познатог режисера Емира Кустурице о дешавањима у Србији, саопштено је из Андрићграда, који је у већинском власништву Владе Републике Српске.

У саопштењу се наводи да лични став умјетника Кустурице не доприноси ономе што је сад најпотребније српском народу, а то су јединство и саборност око политика предсједника Српске и Србије Милорада Додика и Александра Вучића.

„Подршка онима који кажу да је био геноцид у Сребреници и онима који нас називају светосавским говедима је само лични став професора Кустурице. Андрићград, као предузеће у власништву Владе Српске, ограђује се од изјава Емира Кустурице и даје пуну подршку предсједнику Србије Александру Вучићу и његовој борби за слободну Србију“, наводи се у саопштењу, које је потписао представник државног капитала у Андрићграду Недељко Елек.

Nedeljko Elek je lik u beloj košulji, purnjao tompuse sa Kustom, a sada ga pljuje.
Rekao bi da Kusta fingira sukob sa Vučićem da bi aktivno ušao u politiku, osnovao kao neki pokret Srbija voli Rusiju i bio mu kao ljuti protivnik. pic.twitter.com/8BKNPNYAKQ

— Consigliere® (@miroslavshanta) January 12, 2025

У саопштењу се подсјећа да је Андрићград идеја Емира Кустурице за потребе снимања филма „На Дрини ћуприја”.

Из Управе указују да изградња Андрићграда не би била могућа без подршке предсједника Републике Српске Милорада Додика и финансијске подршке Владе Српске која је за развој општине Вишеград издвојила више од 15 милиона КМ.

Подсјећају да је Андрићев институт, на чијем челу је Емир Кустурица, финансиран из буџета Владе Србије.

„За отварање факултета у Андрићграду, Влада Србије издвојила је милион евра, на чему је Управа Андрићграда, као и Република Српска захвална на помоћи која долази из Србије“, наводи се у саопштењу.

Respect za Kustu, vidim mnogo se potresao

Uprava Andrićgrada ogradila se od Emira Kusturice https://t.co/qKx9k6EJLa

— inspiracija (@Frambuaz2) January 11, 2025

Из Управе истичу да је Андрићград туристички комплекс који са поносом дочекује све посјетиоце, а посебно из братске Србије.

Опрема: Стање ствари

(АТВ, 11. 1. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Емир Кустурица, Загорка Доловац, СНС, литијум, студентски протести