Коленопреклоно молим вас, слуге Божије, да преиспитате ставове и да се не грешите даље о децу, која упркос скептицизму и дефетизму да „ми никоме нећемо бити славни преци“, заиста стоје на бранику отаџбине

Фото: Смрт свету

Ако бисмо Цркву посматрали као мајку, а епископе као родитеље, онда би наш наслов, бар што се тиче већина владика, био оправдан. Суза коју већина као да не види или не жели да обрише. Да ли из користи, да ли из сумње, или надам се – из дубоке заблуде и сагрешења према својој (исповедам!) најискренијој деци.

Са студентског протеста (Извор: Друштвене мреже)

Деци која већ два месеца вапије за Истином, правдом и коначно одговорношћу за жртве пада надстрешнице у Новом Саду. Деци која су своје клупе, училишта и амфитеатре заменили за борбу коју нико није био кадар ни да покрене а камоли да изнесе на овако дуг и пристојан начин. Ако би се пак у тој борби и нашао неки неваљалац међу њима, који жели да их поквари или поткупи, да ли то мења њихову суштину? Да ли су њихове сузе мање вредне? Да ли то склања, умањује или релативизује одговорност са оних који мисле да за њих не постоји никакав закон ни суд. Нити људски нити Господњи.

Са студентског протеста на Аутокоманди у Београду (Извор: Друштвене мреже)

И ја сам сумњао. Људски је сумњати. Сумња је саставни део вере. Али је проблем када то прерасте у маловерје, чак безверје. Па тако неке владике кажу да су студенти инструмент за разбијање државе, други пак свештеници да не треба „да се ложе“, трећи да треба да „смиримо страсти“. Све оне изјаве и реченице (нисам их ни делимично навео, нити желим) које дубоко повређују сву ону светосавску децу која су данас на улици. А таквих је већина. Децу која доносе славски колач на Савиндан на Аутокоманду, која носе Христове, Савине, Лазареве и друге барјаке, која певају о Косову и Метохији… Коначно, деца која су у Крагујевац понела икону Белог Анђела коју су добили на поклон од народа који их у сваком месту дочекује безмало као ослободиоце. У литијама које можда нисмо тражили, али смо их сведоци. У литијама без „званичног“, али свакако са Божијим благословом, који их чува и држи сложне.

Није обојена већ обожена револуција

Ако грешим нека је грех на моју душу, али вас, слуге Божије, коленопреклоно молим да преиспитате своје ставове и да се не грешите даље о њих. О децу која упркос општем скептицизму и дефетизму да „ми никоме нећемо бити славни преци“, заиста стоје на бранику отаџбине.

Иван Максимовић: Кажите деци да су им поносни преци!

Сретнимо се на Сретење!

(Смрт свету, 15. 2. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: СПЦ, Смрт свету, студенти