Сви Дизнијеви ликови добили су пре Првог рата код нас домаћа, српска имена. После рата, међутим, Мика Миш је задржао своје енглеско име, Мики Маус
Фото: Википедија
Цртани филмови за децу били су предметом бројних и различитих анализа. Овде дајем једну од тих анализа која заслужује пажњу тиме што је рађена кроз поређење.
Године 1997. моји студенти су, у оквиру тадашњег предмета Развојна психологија 2 на Одељењу за психологију на Филозофском факултету у Београду, урадили једно истраживање чијих резултата хоћу овде да се подсетим. Нажалост, нисам успео да сачувам тај студентски рад па се стога ослањам само на сећање. Такође жалим што не могу да се сетим имена трију колегиница које су то истраживање обавиле, јер су заслужиле да им се помену имена.
Предмет који су студенткиње одабрале за тему рада могао би се формулисати као поређење америчких и совјетских цртаних филмова за децу. Прецизније речено, одабрани су петоминутни цртани филмови совјетске и Дизнијеве продукције од 1935. до 1972. године. Из популације објављених филмова те категорије одабрана су случајним путем два узорка и подвргнута анализи по одређеним критеријумима, независно један од другог и уз методолошко обезбеђење објективности анализе, онако како се то обично ради у анализама садржаја. Као један од културних производа веома заступљених у животу деце и са не малим утицајем на децу, избор оваквог предмета за истраживање био је и те како оправдан.
Књига „Доживљаји Мике Миша” у издању новосадске издавачке куће „Комико“, 2016. (Извор: stripblog.in.rs)
Критеријуме према којима је сваки појединачни цртани филм из узорака био анализиран овде ћу изнети уз истовремено изношење и резултата до којих се дошло поређењем совјетских на једној са Дизнијевим филмовима на другој страни.
1. Целовитост филмске приче. Да ли је петоминутни цртани филм састављен од једне целине, тј. са причом која од почетка до краја представља догађаје склопљене у континуиран ток радње или се филм састоји из мањег или већег броја релативно независних епизода, укомпонованих у целину којој могу али и не морају сви да припадају. Поређење Дизнијевих са совјетским филмовима није показало неку разлику према овом критеријуму: и једни и други филмови доносе целовите приче.
2. Природа ликова. Вероватно нема човека на нашим просторима који није „упознао“ Микија Мауса (Мику Миша пре рата), Пају Патка и његове сестриће, Шиљу и остале Дизнијеве јунаке. Све су то антропоморфизоване животиње у одраслом добу (осим Пајиних сестрића). За разлику од њих, у совјетским филмовима најчешће се појављују људски ликови, и то као деца.
3. Сукоб. Да ли цртани филм доноси сукоб међу ликовима или не доноси? Одговор на то питање је позитиван за скоро све Дизнијеве цртане филмове и за готово ниједан совјетски филм. У овим другим филмовима налазимо неспоразуме или привремена размимоилажења, али не и сукобе.
4. Предмет сукоба. У Дизнијевим филмовима предмет сукоба увек је новац (злато, драгоцености). Неспоразуми у совјетским филмовима махом се тичу начина отклањања препрека или неких техничких питања.
5. Начин разрешења сукоба. Ни ово није тешко погодити: за Дизнијеве филмове то је увек агресија, туча. У основним цртама радња у тим филмовима састоји се у некој авантури „позитивних“ ликова на чијем се крају (циљу) налази неко богатство, при чему се као препрека појављују „негативни“ ликови, да би се кроз физички обрачун позитивни ликови докопали циља и победили.
6. Временски оквир радње. Студенти нису поредили цртане филмове по овом критеријуму, али се нека разлика по њему намеће. Наиме, совјетски филмови доносе краткорочну радњу која траје дан, највише два-три дана. Радња коју предузимају Дизнијеви ликови траје дуже, па би се могло говорити о авантури.
Најважније разлике, истовремено и оне којих се најсигурније сећам, наведене су под редним бројевима 3, 4 и 5. Остављам читаоцу да кроз ове разлике у цртаним филмовима размишља о разликама између америчког и совјетског (боље речено: православно-словенског) духа. Мени остаје само то да на крају поставим питање: а какве то везе има са нама?
Сви Дизнијеви ликови добили су пре Првог светског рата код нас домаћа, српска имена: Мика Миш, Шиља, Паја, Белка… После рата, међутим, Мика Миш је задржао своје енглеско име, Мики Маус. Као најистакнутији „позитиван“ лик он је, наравно, имао и свог „негативног“ парњака. У оригиналним филмовима био је то Црни Петар (Black Pete), који је код нас постао Хроми Даба (по претпоставци настао од старог српског бога Дабога). Тако је после рата позитивни лик постао Американац, са енглеским именом, док је њему насупрот био и остао Србин.
Categories: Гостинска соба
Нисам се бавио анализом цртаних филмова, али сам уочио огромну разлику у концепцији ратних филмова.
Амерички ратни филмови подсјећају на видео игрице. Рат је представљен као игра, у којој главне јунаке не дотичу ужаси рата. Они се играју рата и убијају „мрске“ непријатеље. Иако често претрпе физичке повреде, увијек на крају побјеђују (скоро увијек) без посљедица. Наравно, ту се нађе понеки изузетак, нпр. филм „Ловац на јелене“. Интересантно је да у овом филму главни јунаци припадају заједници руских имиграната у Америци.
С друге стране, совјетски филмови приказују све страхоте рата. Нећу наводити имена совјетских филмова, који су мање више слични по атмосфери. Навећшћу један релативно нови руски ратни филм, који ме је изузетно дојмио. Ради се о филму „Стаљинград.“. Мислим да је овај филм вјерно описао страхоте ратних сукоба.
Навео сам два изузетно добра ратна филма. Амерички, као изузетак у америчкој масовној продукцији безвриједних ратних филмова – видео игрица и руски, као финале једне дугогодишње продукције совјетских ратних филмова.
На крају да кажем да ми није била намјера да хвалим совјетку продукцију ратних филмова. Било је ту много лоших досадних и идеолошки обојених филмова, али и већина америчких филмова је идеолошки обојена. Циљ ми је био да направим разлику у приступу. Американци од рата праве спектакл, могло би се рећи: узбудљиву видео игрицу. А Руси описују све страхоте рата, иако и ту понекад има и спектакла и пиротехнинке. Мислим да је филм „Стаљинград“ избјегао све елементе кичераја и рат оголио до кости. До сржи. За мене је то најбољи ратни филм. Икад снимљен.
Каква срамотна тврдња. Називати совјетски дух православно-словенским. Поредити бољшевичко безбожништво које је извршило преврат против православне Русије, побило милионе хришћана, Словена, и послало у Сибир стотине хиљада верника због исповедања православне вере, побило десетине хиљада свештеника, цензурисало највеће мислиоце руске књижевности, замало забранило ћирилицу, минирало Храм Светог Спаса у Москви, срушило и затворило хиљаде цркава и манастира.
Под јудео-бољшевичким (а не православно-словенским) терором страдало је ~60 милиона православних Словена, што је највећи геноцид у новијој историји.
Преко 80% врха Комунистичке партије чинили су јевреји, што је уосталом и сам Путин изјавио, исто тако сви комесари „Црвене армије“, као и већина ликвидатора Чеке и НКВД-а. Највећи масовни убица у новијој историји био је Генрих Јегода (Енох Гершевич Јегуда), Стаљинов подизвођач одговоран за смрт милиона, „јеврејски совјетски политичар и обавештајац, најпознатији као директор НКВД који је директно руководио масовним убијањем цивилног становништва и политичким прогонима. Под његовим руководством НКВД је спровела масовни злочин у коме је убијено између 50 000 и 100 000 држављана Совјетског Савеза.“ (извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/Генрих_Јагода). Совјетски дух био је јудео-бољшевички а не православно-словенски, дух мржње према свему православном и словенском.
Дакле тврдити да је дух совјетије био „православно-словенски“ је бесмислица коју може написати само неко ко о православљу не зна баш много ***** ***** **** као ни о духу бољшевизма и актерима који су га породили, али гаји (стечене?) симпатије према совјетијском богоборном режиму па пројектује то незнање кроз вештачке дихотомије и крња поређења овог типа. Тим пре што би требало да зна.
А чтец (читаоц) нека се запита зашто су Св. Владика Николај и многи други православни Срби после комунистичке револуције отишли у Америку, а не у Совјетију, ако је тамошњи дух био тако словенски и тако православан. Sapienti sat.
Значи Совјетски Савез је био Православно Словенска култура… Шта све нећемо прочитати од доконих интелектуалаца у пензији… Eво убедљиво најпопуларнијег совјетског цртаћа који демантује све што је господин пискарао… https://www.youtube.com/watch?v=M8KPlvhLMpQ
Питање цртаних филмова је доста сложено. Цртани филмови су имали смисла у време када су их деца гледала по пола сата-сат дневно. Дуже гледање, макар и цртани био најпоучнији могући, лоше утиче на децу.
То што су совјетски цртани, ма колико било реч о богоборним комунистима који су вршили цензуру, били топлији јер нису могли да умање креативни допринос руске душе, није нужно морало бити добро. Јер наивни, топли и лепо цртани можда и не припремају децу на каснији прави живот.
@Branko Brankovich
Шта тачно демантује овај цртани?
Ruski crtani filmovi su pravljeni da obraduju decu,najcesce bez skrivenih namera,jednostavni,prilagodjeni deci.Americki su puni ideologije i nasilja i usmereni da usadjuju duh Amerikancima,nesto slično kao i američki fudbal.